Teorija peticije

„Svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i druge predloge državnim organima“, kaže Ustav Republike Srbije u prvom stavu člana 56. Koristeći ovo staro demokratsko pravo, 166 građana je nedavno potpisalo „Peticiju za reviziju izučavanja evolucije u našim školama i na fakultetima“. Sticaj okolnosti je hteo da posledice ove peticije, međutim, već desetak dana trpi čitavo društvo.

foto: wikipedia.org

Pokretač i prvi potpisnik, izvesni dr Radmilo Rončević, plastični hirurg, okupio je oko svoje inicijative za bilo kakav pravno-zakonski poduhvat nedovoljno brojnu i samo naizgled relevantnu grupu ljudi. Tako se na njegovoj listi našlo nekoliko sveštenika, mnogo lekara i medicinskog osoblja, veći broj pravnika i ličnosti iz raznih drugih struka, kao i nekoliko naučnika, među kojima nema nijednog biologa ili fizičara – uglavnom su inženjeri i geolozi. Rončević je uspeo da pridobije i potpise dva člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU): akademika Antonija Đorđevića, koji je elektroinženjer, i akademika Svetislava Božića, koji je kompozitor.

Potpisnici peticije kažu da nastava biologije zagovara „tvrde neodarvinističke stavove“ i navode tri koja su po njihovom tumačenju sporna: da je život nastao spontano, da je prilagođavanje stalan proces i da su fosili dokaz evolucije. Evolucija se, međutim, uopšte ne bavi nastankom života. Selekcija je ultimativno dokazana, a primenio ju je i sam Rončević birajući potpisnike svoje peticije. Osim toga, prilično tvrdi dokazi u vidu fosilnih nalaza uopšte nisu jedini i najvažniji dokaz evolucije.

Pored ovih tvrdnji, Rončević uz peticiju prilaže i podrobnija „objašnjenja“, ali je sumorno trošiti vreme na demistifikaciju te serije logičkih grešaka i poluistina. Peticija je upućena nizu državnih organa, a javnu je pažnju privukla na Odboru za nauku i obrazovanje Narodne skupštine. Nakon što su mediji postali svesni postojanja ovakve peticije, javnost u Srbiji se uzburkala kao retko kada.

Ključni zaplet je nastao banalnim nesporazumom – Rončević je u tekstu koji je prvi citiran dvosmisleno naveo kako među 166 njegovih potpisnika ima 52 akademika, naučnika itd., pa je pogrešno zaključeno nešto što bi bilo šokantno – da je protiv teorije evolucije ustalo više od 50 članova SANU, što inače čini trećinu njenog sastava. SANU je nekoliko dana kasnije pojasnila da je reč samo o dvojici akademika, i sasvim se jasno ogradila od sadržaja ove inicijative. U međuvremenu, javna diskusija se proširila u medijima i cela Srbija već nekoliko dana debatuje da li je čovek nastao od majmuna ili nije.

Ima nešto fascinantno u toj slici – vek i po nakon izdavanja Porekla vrsta, u vreme dok se genetičke kompanije nadmeću za primat na novom tržištu koje nastaje sa razvojem CRISPR tehnologije, jedna zemlja na Balkanu opsednuta je Darvinom, mediji umesto političara ili zvezda rijaliti programa u udarnim terminima prikazuju majmune iz Beogradskog zoo–vrta, danima se diskutuje o validnosti naučnih teorija, sa pozivanjem na Popera, Dokinsa, crkvene i druge autoritete.

Bura će se, naravno, uskoro stišati, ali će ostati pitanja od kojih je najvažnije: da li je teorija evolucije dokazana? Odgovor je, međutim, vrlo jednostavan – jeste.

foto: rade prelić / tanjug

O ŽIVOTU: Evolucija se kao proces u živom svetu najjednostavnije može posmatrati kao spor proces u populacijama živih bića koji počiva na tri osnovna mehanizma (mutacija, prirodna selekcija i genetički drift). Teorija evolucije lako budi maštu velikog broja ljudi, što slučaj Rončevića i njegovih 166 potpisnika najbolje pokazuju, a uz to ima nesreću da u nazivu nosi reč teorija. Grubo rečeno, teorija je najviša faza koju u svom razvoju jedna naučna disciplina može dostići. Teorija je sistem znanja zasnovan na logici, empiriji i eksperimentalnoj proveri, ali ova laskava reč, zbog kolokvijalne upotrebe, nauci o evoluciji stvara nevolje.

Sve dokazane nauke su teorije. Na primer, jedna poznata teorija koja nema ovu reč u nazivu je Njutnova mehanika, ali malo ko će dovesti u pitanje da li je ispravna kroz kakvu peticiju. Neke discipline niko ne dovodi u pitanje i one se sasvim prirodno nalaze u školskom gradivu, a zapravo su problematičnije: na primer, termodinamika je samo skup empirijskih znanja i nemaju status teorije.

Paradoksalno, teorija evolucije je verovatno najtvrđe dokazana teorija u nauci danas, sa najširim domenom važenja, a neko bi rekao i najuniverzalnija teorija ikada. Fizika nema nijednu teoriju na tako čvrstim temeljima. Uz današnje genetičke tehnologije, molekularna biologija postala je nezamenljiva u proučavanju evolucije, a genetika i evolucija postale su donekle neodvojive naučne discipline.

Zbog uticaja koje ima na druge naučne oblasti, može se reći da teorija evolucije danas prožima sve prirodne nauke. Zato je teško proceniti koliki je značaj teorije evolucije za savremenu nauku i koliku opasnost predstavljaju brojne izvannaučne tendencije da se ona protera iz naučno-obrazovnog sistema. Iz perspektive istraživača, to je ravno katastrofi koja zapravo znači da se ukida celokupna naučna misao. Zato su naučnici toliko šokirani pred napadima kreacionista i strastveni u odbrani ove teorije.

Evolucija, naime, nikada nije tamo negde – nauka o evoluciji je o životu, o onome što nas direktno okružuje i prožima, i njeni brojni tragovi utisnuti su u naše neposredno okruženje. Dovoljno je zagrabiti šaku vode sa milionima mikroba, prošetati se parkom ili na bilo koji način se zagledati u sveopšte obilje i raznolikost živog sveta na Zemlji da bi se videla svedočanstva o njoj, o procesima prirodne selekcije, mutacija i „genetičkog drifta“, mehanizmima koji su obrisali i preoblikovali milijarde i milijarde živih vrsta.

Na isti način na koji je to hirurg Rončević učinio nedavno na jednoj televiziji, navodno se na nekoj tribini o evoluciji neodarvinisti Džonu B. S. Holdejnu obratila jedna skeptična slušateljka tvrdeći kako nikako ne može poverovati da je, bez obzira na milijarde godina, moguće da iz jedne ćelije nastane tako složena struktura kao što je ljudsko telo. Prema anegdoti, Holdejn je saslušao prigovor i odgovorio: „Ali, gospođo, i sami ste učinili što i evolucija. A trebalo vam je samo devet meseci.“

Ljudsko telo prepuno je tragova evolucije – čitav niz organa, poput zakržljalog repa, svedoči o životinjskim precima koji su ih koristili za drugu namenu. Uz to, evolucija se još od Darvinovih vremena može sagledati na primerima domaćih životinja koje su, kao u slučaju nekih rasa pasa, pod delovanjem u ovom slučaju veštačke selekcije, transformisane do neprepoznatljivosti.

TVORCI EVOLUCIJE: Teorija evolucije je prošla kroz više učenja i škola – od darvinizma, lamarkizma, neodarvinizma, pa sve do nekih savremenijih „bočnih“ teorija kao što su sociobiologija i evoluciona psihologija koje pokušavaju da objasne razvoj ljudskog ponašanja i društva evolucijom, ali uz neveliki uspeh i puno kritike.

Sam pojam „evolucija“ nije potekao od Darvina, već se u biologiji ustalio znatno kasnije, kao što ideje o promenama u živom svetu nisu potekle od njega. Koreni transformizama sežu u XVII vek, dok se kao učenje o promenama u živom svetu ozbiljnije razvija sa istraživanjima švedskog botaničara Karla Linea (1707–1778). Krajem XVIII veka, uz razvoj matematike i sve češća otkrića fosilnih ostataka, transformizmu se okrenuo veliki broj prirodnjaka. Među njima je bio i deda Čarlsa Darvina, Erazmo (1731–1802), koji je 1794. godine objavio Zoonomiju ili zakoni organskog života.

Njegovo delo nije presudno uticalo na unuka. Darvin je, kako piše u svojoj Autobiografiji, dva puta čitao Zoonomiju, ali je došao do razočaravajućeg zaključka o preteranom udelu spekulacija u odnosu na činjenice. Kako piše Tomas Haksli, „Erazmo Darvin je zapravo anticipirao pojavu Lamarka, a ne Čarlsa Darvina“. Prvu celovitu teoriju evolucije pre Darvina, naime, postavio je Žan-Batist Lamark (1744–1829) u knjizi Zoološka evolucija iz 1809. godine, ali je ujedno i najodgovorniji za propast svoje teorije. U dugoj debati sa Kuvijeom nije uspeo da odbrani transformističke ideje koje su prirodnjaci, potom, napustili.

Darvin je umesto jedinki počeo da posmatra ponašanje populacija, dao je objašnjenje kako dolazi do transformacije u prirodnoj selekciji. Na njega je u najvećoj meri, uz Lamarka, uticalo delo engleskog geologa Čarlsa Lajela (1797–1875) Principi geologije koje je čitao tokom svog slavnog putovanja Biglom. „Putovanje brodom Bigl bilo je daleko najznačajniji događaj u mom životu“, piše Darvin u Autobiografiji. „To putovanje“, kaže, „obeležilo je celu moju karijeru.“

Ispostavilo se, međutim, da Darvin nije jedini koji se u tišini bavio transformizmom. U proleće 1857. godine, Darvinu je u Daun stiglo pismo sa Malajskog arhipelaga, koje mu je poslao istraživač Alfred Rasel Volas (1823–1913) i u kome izlaže svoje viđenje borbe za opstanak, do kog je nezavisno došao i koje je objavio prethodne, 1856. godine. U odgovoru, Darvin mu piše: „Slažem se sa istinitošću gotovo svake reči Vašeg rada i usuđujem se da kažem kako ćete se složiti sa tim da je vrlo retko da se neko u toj meri složi sa bilo kojim teoretskim radom.“

Smatra se da je pojava Volasove alternativne teorije zapravo u najvećom meri podstakla Darvina da sa svojim učenjem konačno izađe u naučnu javnost. Ispostaviće se da među naučnicima ipak nije bilo nepoznato čime se Darvin bavi i on će tokom sledeće godine odgovarati na brojna pisma koja ga podstiču da svoju teoriju objavi. To Darvinovo prvenstvo kao tvorca evolucije čini neupitnim. No, Darvin će naredne godine ipak ubrzati rad na knjizi, da bi u novembru 1859. Poreklo vrsta izašlo iz štampe. Prvo izdanje doživelo je neverovatan uspeh za naučnu knjigu, verovatno jednu od poslednjih koje su pisane jezikom razumljivim širokoj publici.

KREACIONISTI: Otkako je objavljena, knjiga izaziva kontroverze. U Sjedinjenim Američkim Državama razvio se čak i društveni pokret koji se suprotstavlja teoriji evolucije, poznat kao kreacionizam. Tokom dvadesetih godina XX veka, bio je predvođen kontroverznim američkim političarem Vilijamom Dženingsom Brajanom (1860–1925), koji se tri puta uzaludno kandidovao za predsednika Amerike. Kreacionisti su dugo političkim sredstvima pokušavali da spreče izučavanje „darvinizma“ u američkim školama, što im je pošlo za rukom u nekoliko saveznih država. Godine 1968. Vrhovni sud SAD proglasio je neustavnim i suprotnim osnovnim ljudskim pravima sve pokušaje zakonske „zabrane evolucije“ u školama.

Kreacionisti izbegavaju da pomenu kako evolucija svakog dana bukvalno živi u nama, menjajući i razvijajući sve one populacije mikroorganizama koje naseljavaju ljudsko telo. Ponekad se čak kaže da razvoj pojedinih ljudskih osobina (poput sposobnosti da se pije kravlje mleko ili vari pivo) ljudi duguju evoluciji i prilagođavanju pojedinih sojeva bakterija. Naime, bakterije žive izuzetno kratko, brzo se razmnožavaju i njihovo generacijsko vreme ne traje sedamdesetak godina kao kod čoveka, već se meri danima i satima, pa je i njihova evolucija, u odnosu na evoluciju sisara – gotovo ekspresna. Svaki put kad u ratu sa bakterijama pijete antibiotike, u vašem organizmu se događa evolucija u pravom smislu te reči. Ako ga unesete u dovoljno velikoj količini, usmrtićete sve bakterije, a ako uneste manje, omogućićete da preživi bar jedan deo populacije i to, logično, upravo onaj koji je usled prethodnih mutacija bio najotporniji.

Inače, proučavanje gena danas daje ključne odgovore o evoluciji, pa čak dokazuje bazične pretpostavke Darvinove teorije. Geni, uz to, u dobroj meri uspevaju da objasne mnoga od pitanja o nastanku složenijih oblika živih bića koja Darvin nije uspeo da razjasni. Prema jednoj modernoj, ustaljenoj definiciji, evolucija je proces progresivnih promena u genetičkom sistemu koje su primarno zasnovane na izmenjenim interakcijama bioloških populacija i sredine. Promene u genetičkom sistemu omogućavaju razvoj bioloških vrsta tokom dugih intervala vremena, što dovodi do porasta raznolikosti živog sveta, ali i do kreacije novih životnih formi, koje su često naprednije od svojih predaka.

Kreacionistička kritika evolucije zaobilazi genetiku i retko prepoznaje evoluciju na ovaj način. Kreacionisti vrlo često polemišu direktno sa Darvinom. Neobična je okolnost da i njega teško pobijaju jer je Darvin u mnogo čemu bio u pravu, anticipirajući brojne dokaze koji će doći čitav vek nakon njega. No, debata sa kreacionistima koja već dugo traje zapravo se i ne odvija unutar nauke. Ta debata je samo medijska stvar – tema o kojoj se izjašnjavaju sa jedne strane naučnici i sa druge zagovornici kreacionizma. Nevolja je što su naučnici u tim uslovima sasvim prirodno slabo razumljivi. Ako bi se pojavila neka druga ekipa sa 166 potpisnika koja bi, na primer, tvrdila da sunce izlazi na zapadu, naučnici u istim okolnostima, brzim, kratkim TV prilozima, sa anegdotalnim dokazima za društvene mreže, sa logičkim predrasudama i poluistinama koje šire kreacionisti ne bi bili uspešni u dokazu da će sunce sutra izaći na istoku. A tamo je svakog jutra. Dovoljno je pogledati.