Predstavnici norveškog Telenora na aukciji za kupovinu Mobija 63, koja je održana 31. jula 2006, izlicitirali su, u konkurenciji sa austrijskim Mobilkomom, cenu od 1513 miliona evra, od čega je Srbija inkasirala 1155 miliona evra, a austrijski biznismen Martin Šlaf postao teži za približno 360 miliona evra
Ubedljivo najznačajnije i najzanimljivije finansijske operacije u Srbiji u 2006. godini odigrale su se u domenu telekomunikacija. Već sama dimenzija tri osnovna poduhvata – prodaje Mobija 63 norveškom Telenoru (1513 miliona evra) i treće licence za mobilnu telefoniju austrijskom Mobilkomu (320 miliona i 1 evro), te napokon kupovina 65 odsto kapitala u banjalučkom Telekomu Srpska (646 miliona evra), koju je preduzelo Javno preduzeće Telekom Srbija, govori u prilog ove ocene. Uprošćeno, kod prodaja je ostvarena bruto cena od 1,85 milijardi evra, a za kupovinu je plaćeno 646 miliona evra – zajedno, reč je o ulazno-izlaznim operacijama teškim blizu dve i po milijarde evra. I kada se iz ovih cifara isključi deo koji je preko BK trejda „zakačila“ grupa austrijskih investitora sa Martinom Šlafom na čelu – moglo bi se bez rezerve reći da je Srbija glavne poslove u protekloj godini izvela u domenu telekomunikacija – jer je „prihodovano“ oko 1,4 milijarde evra, a u Republiku Srpsku investirana je blizu polovina te sume, 646 miliona evra.
Normalno je što su te operacije izazvale veliku pažnju javnosti i logično je što, na jednoj strani, ima posmatrača koji smatraju da je Vlada Srbije dobro prodala i povoljno kupila, a i drugih, koji, opet, misle da smo mogli prodati bolje, a kupiti jeftinije. Treći, opet, smatraju da je najbolje što je, napokon, počela praksa da se deo kapitala koji se stiče prodajom državne imovine, počne i reinvestirati, pa makar i u inostranstvu – da se ne bi sve potrošlo na puku javnu potrošnju ili na projekte koji vraćaju novac kroz sto godina. Pogotovo što je Srbija pred investicionim špicem, koji teško može da se izvede na unutrašnjem tržištu, a da ne poremeti makroekonomsku ravnotežu.
STRATEGIJA: Istina, u svim ovim telekomunikacionim operacijama može se uočiti i određena politička strategija Vlade Srbije – ali i njeno prisustvo je logično ili, preciznije rečeno, ono je bilo neizbežno, pošto su u pitanju toliko krupni poslovi, u toliko značajnoj privrednoj oblasti. No, ni najstroži kritičari te strategije ne osporavaju njene fundamente. Na primer, kada je reč o prodaji Mobija 63, sve značajnije političke stranke su, što izričito što prećutno, prihvatile „presecanje“ čvora u koji su braća Karić bili zavezali državu raznovrsnim vratolomnim pravnim egzibicijama tokom Miloševićevog doba i kasnije (pa je nemoć države postala više zarazno-truleći moralni problem celog društva, nego politički problem stranaka kojima je konkurisao Karićev PSS). Uostalom, i činjenica da je (večito i pravno spornog) najvećeg domaćeg operatera mobilne telefonije (063) na kraju kupila i galantno platila jedna doista kontinentalna, moćna i ugledna firma iz nama odavno prijateljske Norveške, pozdravljena je jednodušno. Vlada Srbije je prošla i bez krupnijih kritika u pogledu prodaje treće licence za mobilnu telefoniju, mada je „saniranje“ rošomonijade oko Mobtela morala da izvede uz određene ustupke jednom prilično kontroverznom svetskom mešetaru kakav je Martin Šlaf – pre svega zbog toga što je on u našem slučaju radio za, takođe, dosta solidnu austrijsku državnu telefonsku kompaniju i što je, kupujući 15. maja 2005. godine Karićev udeo u Mobtelu – napokon sačinio kakav-takav pregled unutrašnjeg stanja u toj firmi, te ga dao na uvid Vladi Srbije.
U trećem slučaju, kada je beogradski Telekom kupio većinski paket u banjalučkom Telekomu, ponudivši na tenderu cenu za trećinu veću od sledećeg konkurenta, može se zaključiti da Vladu Srbije nisu motivisali samo ekonomski nego i „nacionalno-politički“ razlozi, kada je, u svojstvu vlasnika Telekoma Srbija, odobrila taj posao – ali kritičke analize se moraju ograničiti pretežno na visinu cene koja će biti plaćena – jer pravac osnovne odluke ekonomski je prihvatljiv, pošto u samoj Srbiji, a ni u regionu, nažalost, nema posla sa sličnim profitnim izgledima. Naime, bilo bi to lepo kada bi neko mogao dokazati da se u neki projekat u samoj Srbiji moglo investirati tih 646 miliona evra, otvoriti 130.000 radnih mesta (na primer, 5000 evra po radnom mestu) i u narednih petnaestak godina izvući predujmljeno. No, takav i toliko profitabilan projekat ni Vlada Srbije ni njeni kritičari, očigledno, nisu uspeli da nađu na vidiku.
No, ostaje pitanje da li se iz ovog posla mogu „povratiti“ pare za deset godina (kako se sada procenjuje u Telekomu Srbija), kada podaci kažu da je godišnji profit Telekoma Srpska prošle godine bio 40 miliona evra, a ove godine, neka bude, i 50 miliona. Pa, ako uzmete 65 odsto od tog profita – dolazite na primer na oko 33 miliona. Pa ako zatim 646 miliona, samo radi ilustracije, podelite sa 33 – ova igra će vas uputiti na zaključak da će vam za povrat uloženog trebati skoro 20 godina. To jednostavno znači da će Telekom Srbija morati mnogo da se pomuči u BiH, da bi u narednoj deceniji udvostručio trenutnu godišnju dobit.
POSLOVI GODINE: Dakle, ako je reč o tri velika državna posla koji iz mnogo razloga zaslužuju da budu proglašeni za „poslove godine“, da se podsetimo, ukratko, kako su oni izvedeni.
Osnovne konture operacije Mobi 63 sigurno su verifikovane još 12. januara 2006, kada je Vlada Srbije donela odluku da PTT Srbija preuzme na sebe bankarska potraživanja koja su postojala prema Mobtelu, a koja su „visila“ u vazduhu nakon oduzimanja licence ovoj firmi za bavljenje mobilnom telefonijom (29. decembar 2005). Ta odluka postala je vidljiva kada je, 17. januara, premijer Vojislav Koštunica sa ekipom ministara Vlade Srbije održao u Beogradu, sastanak sa vicekancelarom i ministrom za saobraćaj Austrije Hubertom Gorbahom, na čelu delegacije investitora u BK trejd u kojoj su bili Martin Šlaf, Jozef Taus i Herbert Kort. U suštini, aranžman je aktiviran istog dana, a to se vidi po tome što je upravo 17. janaura Javno preduzeće PTT Srbija potpisalo sa Hipo Alpe – Adrija bankom i Rajfajzen bankom „ugovor o kreditu za preuzimanje potraživanja tih banaka od Mobtela“ u iznosu od 71,4 miliona evra (novi kredit dat je na 15 godina, sa tri godine počeka i 4,3 odsto kamate godišnje), a država je, kao isključivi vlasnik tog preduzeća, u istom poslu „preuzela“ garanciju prethodnog kredita, imovinu Mobtela procenjenu na 270 miliona evra.
Ipak se još nekoliko meseci radilo na preciziranju „detalja“, koji su u ovoliko zamašnim transakcijama veoma važni i skupi. Tako je konačan sporazum (14 dokumenata) između Vlade Srbije i konzorcijuma koji je kupio BK trejd, sa Šlafom na čelu, zaključen 4. aprila. Ugovorne strane su se opredelile da prvo osnuju (pravno) potpuno novu kompaniju Mobi 63, sa kapitalom od oko 130 miliona evra, u koju je Šlaf ušao sa 30 odsto kapitala, a država Srbija sa 70 odsto. Pošto je Srbija zapravo u novo preduzeće unela realni kapital Mobtela, a Šlaf vlasništvo na BK trejd, Vlada je morala da zaključi sporazum sa PTT-om Srbija i da „na ime prenosa opreme“ plati 91 milion evra, plus osam miliona evra za dobrovoljni penzioni fond radnika istog javnog preduzeća (na ime virtuelnih besplatnih akcija na učešće PTT-a Srbija u Mobtelu), te da povuče svoje tužbe kod domaćih i stranih sudova. Šlaf je sa svoje strane „preuzeo“ dug Mobtela Eriksonu u visini od 30 miliona evra i povukao svoju tužbu pred arbitražom u Cirihu. Tako je stvorena pravna pretpostavka za prodaju Mobija 63 – te je usaglašena minimalna cena kompanije od 800 miliona evra, u koju je uračunata i cena licence od 320 miliona evra, a izgleda i potraživanje neisplaćenih dividendi PTT-u Srbija od 52 miliona evra. Istovremeno je Šlaf, praktično, postavio višu minimalnu cenu – jer je utanačio da, ukoliko na tenderu za prodaju Mobija 63 ne bude postignuto ukupno više od 1,1 milijarde evra, nije dužan da proda svojih 30 odsto suvlasništva.
TREĆA LICENCA: No, predstavnici norveškog Telenora na aukciji za kupovinu Mobija 63, održanoj 31. jula 2006, izlicitirali su, u konkurenciji sa austrijskim Mobilkomom, cenu od milijardu i 513 miliona evra, od čega je Srbija inkasirala 1155 miliona evra, a austrijski biznismen Martin Šlaf postao teži za približno 360 miliona evra. Ministar finansija Mlađan Dinkić, koji se godinama zalagao za raspetljavanje slučaja Mobtel i zbog toga „ratovao“ sa Karićima i pre nego što su osnovali sopstvenu političku stranku i u nekim anketama navodno bili „jači“ i od Koštuničinog DSS-a – odmah je na podlozi tih para krenuo da gradi danas veoma poznati Nacionalni investicioni program.
Sa operacijom Mobi 63 i Martinom Šlafom očigledno je bila povezana i licitacija za prodaju treće licence za mobilnu telefoniju (raspisana 19. septembra), na kojoj je sa ponudom od 320 miliona i 1 evro (kako je objavljeno 6. novembra) pobedila kompanija Mobilkom Austrija. Uprkos gunđanju nekih posmatrača, i ova postignuta cena može se smatrati veoma dobrom, jer je treća licenca u Hrvatskoj plaćena 23 miliona evra, u Sloveniji 36,5 miliona evra, u Slovačkoj 3,9 miliona evra, Bugarskoj 21 milion evra, u Rumuniji 15 miliona evra. Iz ovih podataka vidi se da je ono što je za treću licencu za mobilnu telefoniju dobila Vlada Srbije 3,2 puta više nego što je za treću licencu prihodovalo pet spomenutih zemalja (99,4 miliona evra), sa pet puta više stanovnika. Kako su nakon akvizicije treće licence najavili Austrijanci, njihov je cilj da za pet godina osvoje 25 odsto srpskog tržišta, a za ostvarenje tog plana uložiće još blizu 300 miliona evra i zaposliti 700 ljudi.
Kupovina Telekoma Srpska obnarodovana je 5. decembra kada je Dodikova vlada u Banjaluci odobrila prodaju 65 odsto kapitala Telekomu Srbija za 646 miliona evra, pošto je utvrđeno da je drugi konkurent, Telekom Austrija, ponudio za 179 miliona evra nižu cenu. Inače, reč je o kompaniji koja ima 350.000 pretplatnika u fiksnoj mreži i 630.000 u mobilnoj telefoniji, a i 30.000 korisnika na internet kablovima. U 2005. godini Telekom Srpska ostvario je 40 miliona evra dobiti – a ima licencu za poslovanje u celoj Bosni i Hercegovini.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
