Tamo gde je nebo palo dole

Na Radan planini sve je u redu sa gravitacijom. Stvari još uvek padaju dole, privučene Zemljinom težom kotrljaju se nizbrdo i dok im ne predate neku energiju, neće se same podići. Pokazalo se da je skorašnja gravitaciona tajna u radanskom selu Ivanje samo optička iluzija koju su mediji ovog puta besramno raspalili oko jednog vrlo unesrećenog dela Srbije. Mada emitovana kao zanimljivost usred tradicionalne letnje medijske oskudice, televizijska vest o misteriji Radan planine zapravo je, po svojim posledicama na lokalne prilike, dramatičnija nego što se mnogim radoznalim gledaocima moglo u prvi mah učiniti.

Naime, prema prilogu koji je na televiziji B92 prikazan prošle nedelje, u opštini Bojnik, jednoj od najnerazvijenijih u Srbiji, na asfaltnom putu u slabo naseljenom, pitomom selu Ivanje, pojavila se „gravitaciona anomalija“ zbog koje se sva ovde zaustavljena vozila sama od sebe kreću – „uzbrdo“. Na istom mestu, uzbrdo se kotrljaju i lopte, ali i tečnost prosuta na asfaltu i potok koji teče pored puta.

Vest je, uz prateće snimke, bila potkrepljena izjavama meštana koji se na ovoj lokaciji „čudno osećaju“ kao i „stručnim“ tumačenjem jednog profesora geografije, navodno sa inače nepostojećeg, beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta, koji je autoritarno izjavio da je očigledno reč o „gravitacionoj anomaliji“. Priča je, logično, pobudila silno interesovanje, pa je narednih dana nastavila da se kotrlja i po drugim televizijama, novinama i internetu. I zapanjujuće se dobro primila u gotovo celoj zemlji.

Postavljeno je nekoliko „teorija“ o uzroku fenomena, od skrivenih magnetnih polja i ležišta rude uranijuma do nečastivih sila i dejstva Đavolje varoši, ali se, ako ste ovih dana prisustvovali kakvim ćaskanjima i diskusijama na tu temu, uobičajeno sve završavalo na „anomaliji“ koju je pomenuti profesor tako genijalno smislio.

DOLE, NA TLU: U međuvremenu, vest je izazvala pravu buru u trideset i šest planinskih sela oko varošice Bojnik, istočno od Kuršumlije i severno od Leskovca, na padinama Radan planine i Vidojevice. Televizijske ekipe, kojih u ovim krajevima jedva da je ikada bilo, počele su svakodnevno da promiču uskim i krivudavim putevima, a svakojake ekipe radoznalaca da traže vodiče koji bi im pokazali famoznu lokaciju gde se dešava „čudo prirode“. Ovdašnje stanovništvo, uglavnom nezaposleno ili okrenuto poljoprivredi, koje je naše društvo gotovo sasvim zaboravilo, najednom je dobilo sasvim neočekivan povod da se za svoj kraj nada nečemu novom, možda boljem i isplativijem od mučne svakodnevice.

Prepodne u centru Bojnika po malo čemu nalikuje središtima razvijenijih lokalnih samouprava – ulicama jedva da se kreću automobili i jedno dostavno vozilo je sasvim bezbrižno parkirano na sredini kolovoza ispred lokalne prodavnice i zgrada gradske uprave. Ljudi, tihi i obuzeti brigom, prolaze trgom na čijem je središtu vrlo zapuštena, ko zna kad očišćena fontana u kojoj se dva dečaka prskaju vodom. Sve javne zgrade su složene u jedan blok – nad ulazom u oronulu, belu zgradu opštinskog suda stoji bolnički crveni krst.

Opštinska zgrada se spolja ni po čemu ne razlikuje od ostalih i teško ju je nazvati gradskom kućom, ali je prizemlje adaptirano i uređeno u moderan servisni centar. Na bočnom staklu visi plava metalna tabla, po dimenzijama mnogo veća od naziva opštine, na kojoj blješti znak programa za nerazvijene opštine koji je pomogao adaptaciju tog prostora.

Nije potrebno objašnjavati kojim povodom dolazimo – već pri pomenu reči „novinari“ i pogledu na fotoaparat našeg reportera, ljubazno obezbeđenje nam govori da je jedna ekipa sa predsednikom opštine upravo otišla gore. Provode nas kroz kancelarije i za manje od minut, pre nego što smo bilo šta objasnili, saznajemo da smo dobili vodiča – u selo Ivanje sa nama polazi mlad čovek koji u gradiću vodi Fond za razvoj poljoprivrede, a koji se u Bojnik vratio nakon studija na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Prilično je rezervisan prema mogućnostima da se zbog „gravitacione anomalije“ razvije neki veći turizam. Navodi kulture koje meštani najradije gaje i pokazuje nam veće farme koje uspevaju da opstanu. Za budućnost u samom Bojniku nekoliko puta kaže „vrlo teško“.

IZMEĐU DVE KRIVINE: Na lokaciju, koja je u nastavku sela Ivanje, izlazi se nakon još jedne oštre, planinske krivine. Tu je postavljena tabla sa crvenim natpisom „uzbrdna nizbrdica“, nacrtanim automobilom i znakom čuđenja – vidimo i vozila na putu ispred nas, kamere i grupu ljudi. Čini se da smo na vrhu brega i da se kolovoz pred nama naglo spušta ka podnožju brda koje je udaljeno oko tri stotine metara od nas.

Predeo se na prvi pogled ni po čemu ne razlikuje od puta kojim smo došli, ali daje nesumnjiv utisak velike nizbrdice koja se otvorila pred nama – sa obe strane put je prilično obrastao okolnim rastinjem, sa desne strane je nekoliko kuća i jedan potok, a sa leve se protežu uglavnom njive. Napred na horizontu, put koji je ovde ušao u pravinu naglo skreće desno. Iznad njega se vide dva brda, gotovo poravnata jedno iznad drugog – prvo je niže, a drugo je greben Radan planine. Sa druge strane su Kuršumlija i čuvena Đavolja varoš.

Prvi utisak o famoznom gravitacionom fenomenu bez sumnje je impresivan – tako, pred očigledno jakom nizbrdicom gasimo motor, menjač izbacujemo iz brzine i događa se – automobil sam od sebe kreće unazad. I odmiče se od smera za koji nam oči govore da je nizbrdo. Kako vozilo dobija ubrzanje, nastaje prilična neverica i oduševljenje u kolima.

Sa nogama na asfaltu, sve je ipak drugačije. Zajedno sa ljudima iz Društva za promociju i popularizaciju nauke vadimo opremu i prvo otkrivamo da se sve zaista kotrlja prividno uzbrdo, u smeru kojim su išla i kola – lopta, klikeri, voda. Međutim, najobičnija zidarska libela odmah pokazuje da je to najlogičnija stvar na svetu – da se sve kotrlja samo nizbrdo – proveravamo na više desetina tačaka i sudeći po ovom jednostavnom instrumentu, istinska nizbrdica je zapravo na suprotnoj strani od one koju vidimo očima.

Put je, kad se i bez pokazivanja libele lokalno posmatra, bez podizanja pogleda ka horizontu, evidentno nagnut smeru prividne „uzbrdice“, u onom kojim su se kola sama kretala. Dakle, nema misterije. Nju zapravo ne vide samo oni koji iz ko zna kojih razloga žele da budu prevareni iluzijom. Uz to, dok se nalazite u vozilu, nizbrdica izgleda više nego uverljivo. „Kako se niko nije setio da stavi libelu?“, osmehuje nam se naš vodič.

„Nismo ništa posebno planirali za ovu konkretnu lokaciju“, kaže nam predsednik opštine koji potom objašnjava kako se u blizini planira izgradnja novog puta. Nekoliko meštana se okupilo, dok televizijska ekipa pokušava da sazna kako fenomen „uzbrdne nizbrdice“ utiče na njihov život. Jedan seljak kaže da je primetio kako im u selu voće „čudno truli“, drugi kaže da bi za početak ovde trebalo podići jedan kiosk, neko dobacuje da je ovo tako milenijumima, ali odmah ga ispravljaju kako je fenomen tek nedavno otkriven. Oko toga nema saglasja, ali se svi slažu da je sve zaista ozbiljnije počelo prošle nedelje, onda kad je emitovan prvi televizijski prilog.

Već prvi i najjednostavniji testovi među okupljenima izazivaju priličnu pažnju. „Dobro je da stručnjaci ovo jednom ispitaju“, kaže neko među okupljenima. Pojedinci se raspituju o čemu je reč. Međutim, zaključak da je bez sumnje reč o optičkoj varci nije prihvaćen sa oduševljenjem. Svi su izuzetno suzdržani, ali je jasno da bi ih drugačiji ishod mnogo više osokolio. Neke su nade definitivno razvejane čak i za televizijsku ekipu. Smeju se samo vozači koji prolaze putem i zastaju kako bi „probali“ navodnu uzbrdicu.

NEKOLIKO EKSPERIMENATA: Kako bismo i kvantitativno, brojem, pokazali u kom smeru je istinska nizbrdica, sprovodimo nekoliko ne posebno složenih testova. Na asfaltu iscrtavamo skalu dugu 30 metara i u odnosu na zadatu horizontalu merimo pod kojim je uglom nagnuta podloga. Iz pet različitih merenja dobijamo da je put zapravo nagnut ka smeru kojim se kola kreću i to pod uglom od 35 lučnih minuta – na svakih 100 metara teren se spušta u proseku za jedan metar. A to je više nego dovoljno da se kola ubrzaju, ma šta nam oči rekle.

Potom sa dva GPS uređaja različitih proizvođača određujemo tačan geografski položaj početka (21° 34’ 43,9″ E; 43° 00’ 09,6″ N) i kraja nizbrdice (21° 34’ 40,2″ E; 43° 00’ 08,5″ N). Na više tačaka između ove dve određujemo i konkretnu nadmorsku visinu – hvatamo signal više satelita kako bismo dobili što precizniju vrednost relativnog nagiba terena. Uračunavajući sistemsku grešku ovih instrumenata, sprovodimo po šest nezavisnih merenja i oba puta dobijamo da je nagib terena oko jedan odsto – isto kao i sa geometrijskim merenjem, dobijamo da se teren na svakih 100 metara prosečno spušta za jedan metar. Naravno, spušta se u smeru prividne „uzbrdice“, onom u kom se kola kreću.

Na kraju, kako bismo se dodatno uverili, proveravamo i vrednost gravitacionog ubrzanja na ovoj lokaciji. Eksperiment je dobro poznat i gotovo trivijalan – uz pomoć kanapa, za ovu priliku dugog 78,5 centimetara, i viska, na licu mesta postavljamo takozvano matematičko klatno na kome pobuđujemo male oscilacije. Merimo vreme za koje klatno napravi dvadeset oscilacija iz čega dobijamo da je period klatna oko 1,8 sekundi. Potom na osnovu jednačine za period klatna izračunavamo gravitaciono ubrzanje. Dobijamo približnu vrednost od 9,82 m/s2, što je potpuno u skladu sa geografskom širinom na kojoj inače živimo. Sila Zemljine teže ovde, naravno, deluje sasvim neometano.

„Ovde ne postoji nikakva gravitaciona anomalija. Tamo gde se kreću kola je nizbrdo“, kaže doktor fizike Milovan Šuvakov, predsednik Društva za promociju i popularizaciju nauke (DPPN), istraživač zaposlen na Institutu za fiziku u Beogradu i rukovodilac programa matematike u Istraživačkoj stanici Petnica, koji objašnjava šta je uzrok osećaja da se stvari prividno kreću uzbrdo. „Ovo je zapravo primer jedne lepe prirodne optičke varke“, smatra Šuvakov.

Prividna linija horizonta, naime, nije na kraju puta, gde on nestaje sa pogleda, već se čini kao da se nalazi negde gore, verovatno zbog dva ravna brda. Zbog toga put kao da „udara ispod horizonta“, što stvara utisak survavanja terena koji se zapravo podiže.

„Ovde je reč o iluziji gde se vizuelni sistem upinje da to izjednači sa horizontom“, objašnjava Igor Smolić, takođe član DPPN-a, inače saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu koji je, tokom posete lokaciji, u Ivanju izveo čitav niz merenja položaja i nadmorske visine terena. On kaže da je pojava ove varke dovoljno uzbudljiva da i ona sama može biti jedna vrsta turističke atrakcije. Posebno jer se na drugoj strani puta, gde nema nikakvih brda, dešava igra sa perspektivom, pa se ne može lako videti da je to zapravo niža strana.

POMRAČENJE: Pojava da se teren koji ide prividno uzbrdo zapravo spušta, u psihologiji uopšte nije nepoznata. Kako su kasnije za „Vreme“ objasnili dr Sunčica Zdravković i dr Dejan Todorović iz Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ona se naziva „iluzija nagiba“ i pominje se neretko u literaturi.

„Ovaj fenomen je sam po sebi prilično interesantan i ima turističke potencijale, ali ono što zabrinjava jeste kako su se mediji u zemlji poneli prema ovome fenomenu“, smatra Šuvakov, koji kaže da su se, uprkos velikom broju stranica koje na internetu opisuju i objašnjavaju slične optičke pojave širom planete, domaći mediji odmah opredelili za širenje neistine o nekom natprirodnom fenomenu, „gravitacionoj anomaliji“, čudnim silama ili povezanosti sa Đavoljom varoši.

„Posledice ovakvog delovanja obično nisu vidljive odmah, već decenijama kasnije. Moramo promeniti prvenstveno odnos naših medija prema ovoj i sličnoj problematici“, kaže Šuvakov i dodaje kako DPPN veruje da je podizanje naučne pismenosti populacije direktno ulaganje u budućnost za malu cenu. On poziva i stručnjake da kritički prate rad medija i da im pomognu kada god mogu.

Sa stanovišta nauke, ovakva anomalija je u dobroj meri besmislena – ona postoji samo u psihologiji. Međutim, na nju se mora nekako reagovati. Šta bi, uopšte, predstavljala jedna istinska, eksperimentalno dokazana anomalija u vidu tako intenzivnog odsustva gravitacionog polja na nekoj tački na Zemlji ili, daleko gore, njegovog delovanja u suprotnom smeru koje bi jedan automobil pokrenulo uzbrdo? Verovatno poremećaj od kog se savremena nauka i uopšte civilizacijska misao ne bi oporavile vekovima. Koji bi se zgodno mogao smestiti u globalni paket nesreća što je masa Srbije umanjena za nedaleku bivšu pokrajinu.

Međutim, ceo slučaj je ostao daleko prizemniji – samo jedan od onih koji podsećaju na histeriju u doba prethodnog režima, izazvanu širenjem straha uoči pomračenja Sunca 11. avgusta 1999. Nema sumnje da, kao i u tom slučaju, i sada presudna odgovornost leži na medijima i pratećim kvaziekspertima koji su se, poput geografa iz prvog priloga, pojavili sa svojim suludim tumačenjima, dajući neophodan autoritet za širenje još jedne masovne zablude. Koje se, nažalost, neće tako lako zaustaviti.

Jer, ma šta pokazivala merenja, GPS ili geometrija terena, bilo da se određuje jednostavnim ili složenim instrumentima, mit o „čudu na Radan planini“ i „gravitacionoj anomaliji“ teško će se ugasiti. Tako smo ovog leta dobili novu mistifikaciju, još jednu na spisku, sada i bukvalno o tome kako se nizbrdicom može ići uvis, što je možda iluzija koja gotovo da karakteriše naše društvo. A od kakve ni ovog puta niko neće imati koristi. Meštani Bojnika i okoline najmanje – kad mediji odu dalje, tiha planinska sela samo će potonuti dole ispod horizonta, dublje nego što su bila.