Tamni vilajet Aleksandra Vučića

Pre nekoliko dana građani Srbije saznali su da nisu samo navijači i fudbalska mafija jači od države, već da je to i muftija Muamer Zukorlić. Premijer Aleksandar Vučić odavno se ponaša i dela u maniru one čuvene rečenice pripisane Luju XIV „Država, to sam ja“ (L’État, c’est moi), pa je u izjavi, povodom nelegalne gradnje u Novom Pazaru, kazao i ono zbog čega bi svaki iole ozbiljan državnik podneo ili makar ponudio ostavku. Ukratko, doveo je u pitanje pravnu državu i jednakost svih pred zakonom, objasnio da od svojih koalicionih partnera očekuje da, ukoliko se dogodi nešto što im ne odgovara, izazovu oružani sukob, te slučajno ili ne napravio jasnu asocijaciju sa tamnim vilajetom, a usput sve uspeo da svede na nekakav potencijalni verski rat.

Gradnju pomenutog nelegalnog objekta, koji je deo neakreditovanog Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru čiji je predsednik Zukorlić, građevinska inspekcija tog grada je više puta neuspešno pokušala da spreči. Kako piše dnevni list „Blic“, u policiji je procenjeno da to ne sme da se čini iz bezbednosnih razloga. Investitor je Islamska zajednica u Srbiji, a zemljište na kojem se gradi bilo je do kraja Drugog svetskog rata u vlasništvu IZ‑a, ali danas pripada preduzeću Uniprom, što je i potvrdio Vrhovni sud.

Šta nam je sve reč po reč premijer Vučić poručio u dugačka tri-četiri minuta odgovarajući na pitanje šta činiti sa nelegalnim objektom na novopazarskom trgu? Šta nam iz dana u dan poručuju narodni poslanik Muamer Zukorlić i uopšte vladajuća koalicija?

TEATAR APSURDA: Odgovor na gorepomenuto pitanje premijer Vučić je započeo ovako: „A vi želite od mene da odem dole da mu (Zukorliću) razbijem glavu?“ Premijer je verovatno referisao na poruku koju je Zukorlić uputio nešto ranije Vladi Srbije – da ne bude glupa i da ne šalje žandarmeriju u Novi Pazar da ne bi bilo razbijenih glava.

Ali da li zaista iko drugi sprovođenje zakona vidi, čak i metaforično, tako da premijer jedne zemlje razbija glavu onome koji krši zakon? Ako ništa drugo, ta rečenica makar pokazuje kako prvi čovek Srbije te njegov koalicioni partner razmišljaju i komuniciraju – jezikom ogoljene sile i rečnikom „žestokih navijača“.

Zatim je Vučić dodao da, otprilike, svi sem njega „izvuku svoje zadnjice“, a od njega traže da zapodene rat, što on naravno ne želi. Jer, kako je nešto kasnije objasnio, muftija neće dopustiti da „mu to tek tako neko sruši bez prisutnih 5000 ljudi? Pa neće, i već vam je to rekao, i sada ja pitam da me posavetujete kako da to srušimo“, zatim ljuto dodavši: „ne možete da me posavetujete, a tražite rešenje“.

Drugim rečima, koalicioni partner SNS‑a je već sad spreman da izazove rat ako neko bude pokušao da po zakonu ukloni nelegalne objekte i premijer poseduje saznanja da Zukorlić ima 5000 ljudi spremnih na rat. Beše li to onaj isti Zukorlić koji je izveo nekoliko desetina mladića u svetlozelenim uniformama na ulice Novog Pazara, nazivajući to performansom? I šta premijer čini sa takvim informacijama? Pruži mu političku podršku i poveri mu skupštinski Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj. I konačno, prema tvrdnjama premijera, dalo bi se zaključiti da je taj čovek, jednostavno rečeno, jači od države. Postavlja se pitanje: koliko još ima u Srbiji onih koji mogu da okupe 5000 ljudi?

Argumentacija ide dalje ovako: „Neću da pošaljem 1000 žandarma da bismo se tukli sa muslimanima. Hoćete rat pravoslavaca i muslimana? Ja neću krvoproliće u Srbiji!“ U hantigtonovskom obrtu, ovde se više ne radi o sukobu proisteklom iz borbe interesa, moći, nepoštovanja zakona, nego – ni manje ni više – o ratu između pravoslavaca i muslimana koji, eto, prizivaju oni što pitaju o nelegalnoj gradnji.

Foto: Nenad Đorđević /Fonet

Tu zameni teza nije kraj. Premijer je naime, pošto se u tom trenutku nalazio u fabrici u Novom Sadu, upitao: „Hoćete li da imamo rast sledeće godine tri odsto i da imamo više zaposlenih? E, to ne može ako se razbijaju glave.“

Između ostalog, dodao je da svi znaju da je on u pravu (zar može da bude drugačije?), te je kritikovao Srbe koji mu sole pamet i koji svi misle da bi njegov posao radili bolje nego on, što naravno nije slučaj. Konačno, svoju pat poziciju je opisao na sledeći način: „Kakvu god odluku da donesem, oni će da me kritikuju. Ako se ne umešaš, reći ćemo ti da država ne postoji, a ako pošalješ dole žandarmeriju, reći ćemo – napravio si rat i krvoproliće.“ Deluje da se premijer Vučić nalazi u tamnom vilajetu – šta god da uradi, kajaće se, tačnije biće kritikovan. Problem je što se u tom mraku nalaze i građani Srbije i nikako da se iz pomrčine izađe.

Reakcijâ na sve ovo je bilo nekoliko. Zaštitnik građana Saša Janković napisao je da „Vučić nema pravo da suspenduje zakone Srbije po svojoj proceni. On pravi svojevrstan ‘državni udar’ tako što preuzima nadležnosti svih državnih organa i institucija i potčinjava ih političkoj volji i interesima“, te da premijer „stvara versku netrpeljivost u Srbiji“. Nakon toga je iz vladajuće stranke „počašćen“ izjavama da je šibicar, prevarant i lopuža koji mrzi Aleksandra Vučića (Milenko Jovanov), da je licemeran i priziva nemire i nestabilnost (Jana Ljubičić), dok je, kako Tanjug javlja, Pokret socijalista zaključio da Janković blati svoju zemlju i na taj način brutalno krši zakone po kojima je dužan da postupa, kao i da je „premijer Vučić bio jasan, u Novom Pazaru će se poštovati zakon i vodiće se računa da se nikome ne da mogućnost da poštovanje zakona iskoristi za izazivanje međunacionalnih i verskih sukoba“.

Naravno, Muamer Zukorlić je odluku premijera Vučića da ne primeni zakon nazvao odlučnim i državničkim stavom koji će doprineti smanjenju tenzija u Sandžaku. A svoju raniju poruku o razbijenim glavama nazvao je dobronamernim savetom, kao i rečima na koje je bio primoran jer je njegov cilj pomirenje. Šta bi tek bilo da je pretio?

ZVECKANJE ORUŽJEM: Nedavno je takođe poslanik Muamer Zukorlić bio u centru pažnje jer je neakreditovanje 16 od 17 programa na takozvanom Internacionalnom univerzitetu čiji je on predsednik shvatio kao „atak na jedan od najvažnijih stubova mira i stabilnosti u ovoj zemlji“ i kazao da nema sile koja će Univerzitet zatvoriti te da je on lično isukao mač. Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta odbila je tada fakultete i u drugostepenom postupku, po treći put u prethodnih deset godina, a kao najveći problem navodi se nastavni kadar. Naime, nastavni kadar je obrazovan baš na ovim neakreditovanim studijskim programima.

Problem je očigledan, ali je kompleksniji nego što izgleda. Kako je sam Zukorlić objasnio, dozvolu za rad Univerziteta uručio mu je 2003. tadašnji premijer Zoran Živković, da bi se stvari kasnije zakomplikovale. A Zukorlić je počeo verovati Aleksandru Vučiću kada je Vlada Srbije, krajem 2015, zaključila da su diplome pomenutog Univerziteta ipak validne. Bez obzira na to što programi nisu akreditovani. Posle ponovne odluke ove godine da se ne akredituju, ministar prosvete Mladen Šarčević je izjavio da se traži „pametno rešenje“ kako bi se ceo postupak ponovio.

I dok se u Beogradu preko noći ruše objekti, nelegalno izgrađena predsednička vikendica i zgrada na novopazarskom trgu stoje netaknute. U pravu je Muamer Zukorlić kada kaže da je toliko nelegalno podignutih kuća, pa zašto baš njegovo da se ruši? Zašto bi on kao narodni poslanik i Tomislav Nikolić kao predsednik Republike bili primer bilo kome? U stvari, i jesu primer i pokazatelj da u današnjoj Srbiji važi zakon jačeg i da se bahatost više i ne krije. Nema potrebe za tim.

Ako vam se čini da imate deja vu, posmatrajući premijerov odnos prema svom koalicionom partneru Zukorliću, niste jedini. Ne podseća li to na odnos pojedinih evropskih političara prema Aleksandru Vučiću gde je na snazi princip – radi šta ti kažem tamo gde je meni bitno, a ja ću te zauzvrat pustiti da u svom dvorištu činiš šta ti je volja, nesputan zakonom i obzirom. Istini za volju, više štete ovakvoj Srbiji može da napravi ovakav Zukorlić nego što ovakva Srbija može da napravi čak i ovakvoj Evropi.