T’ga za rat

Kažu da se generali uvek spremaju za prethodne ratove. Eksperti za Balkan, sasvim suprotno, vazda su spremni za buduće ratove i budno motre na varnicu koja će zapaliti poslovično bure baruta. Samo prošle nedelje, tri ugledna svetska lista objavila su tekstove analitičara koji predviđaju novo krvoproliće na Balkanu, iako se region još oporavlja od prošlih ratova.

Prvi tekst je izašao u londonskom „Independentu“, pod naslovom „Kako bi Donald Tramp mogao da slučajno potpali novi sukob na Balkanu“, a napisao ga je Denis Mekšejn, bivši državni sekretar za Balkan u britanskom ministarstvu za spoljne poslove. Mekšejn se iščuđava „neobičnoj nesposobnosti Srba i Kosovara da žive zajedno“ i citira belešku Vinstona Čerčila iz 1918. o katolicima i protestantima u Severnoj Irskoj: „Integritet njihove mržnje je jedna od malobrojnih institucija koje sveopšta svetska kataklizma nije ni dotakla.“

Opisujući napetost koja je buknula nakon što je iz Beograda krenuo sad već čuveni oslikani voz sa sloganom „Kosovo je Srbija“ ispisanim na raznim jezicima, Mekšejn zaključuje da „Srbi nisu u stanju da sklope trajan mir sa Kosovom“, pa očekuju da im Moskva pomogne da ga vrate. „Tramp je možda od svoje treće žene Melanije, koja je živela u Sloveniji tokom rata devedesetih godina, čuo nešto o borbi da se pobegne od vlasti Beograda“, kaže autor, ali se pribojava da američki predsednik u stvari ne zna ništa o Balkanu. „Ukoliko Putin zatraži od Trampa da mu učini uslugu i podrži Srbiju, postoji rizik od otvorenog sukoba na Zapadnom Balkanu“, upozorava Mekšejn, pitajući se na kraju da li su Srbi i Albanci, poput irskih katolika i protestanata, „osuđeni da kroz vekove održavaju integritet svoje mržnje“.

Drugi, obimniji tekst, iz pera Džona Šindlera, bivšeg operativca američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), objavljen je par dana kasnije u „Obzerveru“ i nosi naslov: „Prva spoljnopolitička kriza predsednika Trampa: sa Balkana se ponovo čuju ratni bubnjevi“. Kao Mekšejn, Šindler veruje da novi rat samo što nije počeo, s tim što je svoju pažnju usmerio na Bosnu, koju naziva „propalom državom, ogrezlom u kriminal i korupciju, ozbiljan problem sa islamskim ekstremizmom da ne pominjemo“. Nakon konstatacije da je nacionalizam u BiH u porastu, Šindler opisuje Dejtonski sporazum kao „čudan, nametnut dogovor koji je Bil Klinton sklepao na brzinu“, koji je „od početka bio zamišljen kao privremeno rešenje i koji se raspada“.

Autor se zatim okreće srpskim težnjama da povrate Kosovo (opet onaj voz) i upozorava da Albanci neće stajati skrštenih ruku. „Na stotine mladih muslimana sa Kosova su se pridružili Islamskoj državi u Iraku i Siriji. Džihadisti su se sada vratili kućama i mnogi do zuba naoružani Albanci jedva čekaju rat“, kaže on.

RUSKA VEZA: Šindler smatra da iza svega što se dešava na Balkanu stoji Rusija, odnosno Putinov napor da razbuca krhki mir koji su nametnuli Amerikanci. On kaže da su ruski obaveštajci u Srbiji „neobično brojni i uočljivi“ i da su „na jugu zemlje uspostavili špijunsku bazu, čija je očigledna svrha da prate aktivnosti Zapada u regionu“. On podseća da je Vojska Srbije nedavno imala zajedničku vežbu sa ruskim i beloruskim vojnicima i upozorava da je šest MiG-ova koje je Rusija poklonila Srbiji „promenilo prirodu igre“ i omogućilo Srbiji „dominantnu ulogu na Balkanu“.

„U ovom trenutku, međutim, najveću pretnju Balkanu predstavljaju prikrivene špijunske igre Kremlja, koji sam nazvao ‘specijalni rat’, a sastoji se od špijunaže, subverzije, propagande i terorizma“, kaže Šindler. On upozorava da „mnogi Rusi dele Putinovo uverenje da je zapadna intervencija u Bosni i na Kosovu bila šamar za pravoslavno-slovenski svet i planiraju osvetu“. Tekst se završava pozivom Evropskoj uniji i SAD da „pod hitno smire jugoistok Evrope, pre nego što problemi izmaknu kontroli i dovedu do masovnog nasilja u hronično nestabilnom regionu“. Nažalost, u tekstu nedostaje recept za brzo smirivanje Balkana.

I konačno, nemački nedeljnik „Fokus“ je iste nedelje osetio miris krvi u vazduhu. U tekstu pod naslovom „Eksperti upozoravaju: na pomolu novi rat na Balkanu“, časopis citira Vernera Vajdenfelda, direktora minhenskog Centra za primenjenu politiku (CEP), koji tvrdi da je Kosovo žrtva „ogoljene srpske agresije“. Čime to dokazuje? Pogodili ste – opet voz. Nema potrebe da idemo dalje.

KOPIRAJT NA RAT: Sva tri teksta imaju nešto zajedničko: toliko su puni stereotipa, pogrešnih analogija i faktičkih grešaka da čovek prosto ne zna odakle da počne. Nasuprot Mekšejnovim navodima, Srbi i Albanci nisu oduvek ratovali: vekovima su živeli jedni uz druge, u Otomanskom carstvu, u Kraljevini Jugoslaviji i pod Titom, uglavnom u miru, mada ne uvek lagodno. Ono što se krivicom Slobodana Miloševića dogodilo krajem devedesetih porušilo je mnoge mostove, ali se oni polako ponovo grade kroz Briselski dijalog. A kad je reč o Severnoj Irskoj, svi secesionistički sukobi su donekle slični, ali su razlike između Balkana i Alstera toliko brojne da ih ne treba objašnjavati.

Šindlerova analiza je još gora. Bosna zaista ima problem sa korupcijom, ali je stopa kriminala u Sarajevu, Banjaluci i Mostaru znatno manja nego u većini zapadnoevropskih gradova slične veličine. Tačno je da su neki Bošnjaci i Albanci otišli u džihad, ali ćete među strancima koji se bore za Islamsku državu naći više Francuza i Belgijanaca nego džihadista sa Balkana, čak i u odnosu na broj stanovnika.

A zatim, onih šest zastarelih MiG-ova i nešto tenkova teško će od Srbije napraviti lokalnu silu, pogotovo ako se uzme u obzir da su skoro sve okolne zemlje članice NATO-a. Rusko-srpski humanitarni centar je mnogima sumnjiv, ali nema dokaza da je to špijunska baza; srpske vlasti se već dve godine uporno odupiru ruskom pritisku da osoblju tog centra daju diplomatski imunitet. Vojska Srbije je sa članicama NATO-a prošle godine održala deset puta više vežbi nego sa Rusima. I najzad, neko bi trebalo da kaže bivšem agentu Šindleru da je termin „specijalni rat“ bar sto godina star i da ga on nije izmislio.

Još jedna stvar koja je ovim tekstovima zajednička jeste da će novi rat izbiti zahvaljujući naporima Rusije. Po njima, sve što Putinu treba jeste da malo pro-

džaraju duhove Balkana „osuđene da vekovima održavaju integritet mržnje“, dodaju mrvu slovensko-pravoslavnog bratstva i – eto novog rata. Zašto Bugari, koji su Balkanci, Sloveni i pravoslavci, nisu uključeni u ruske planove? Sem toga, ruska granica je stotinama kilometara daleko od najistočnijeg dela bivše Jugoslavije, a između je NATO, pa nije jasno kako bi Rusi u slučaju konflikta slali vojnu pomoć saveznicima.

I konačno, zajedničko je to što ove analize nisu objavljene na nekom portalu za proizvodnju lažnih vesti, nego u renomiranim novinama, što je dodatno deprimirajuće. Već su izazvale izvesnu štetu jer su ih lokalni mediji na Balkanu preneli, a ovdašnji čitaoci su ih uglavnom shvatili ozbiljno, kao signal da se politika Zapada prema Balkanu menja. Opisi Bosne kao propale države u kojoj caruje kriminal ili Kosova kao legla nestrpljivih džihadista jesu muzika za uši ovdašnjih zlonamernika, koji i sami sanjare da počnu da krvlju precrtavaju balkanske granice.

Tačno je da opšta situacija na Balkanu nije nimalo ružičasta. Ima tenzija i incidenata, a ekonomska situacija je svuda loša. Povećan uticaj Rusije (ali i Turske i Kine, usput budi rečeno) nije toliko rezultat ruske zavere, koliko postepenog povlačenja EU i SAD, koji se sada suočavaju sa sopstvenim avetima i nemaju više vremena za Balkan. Zapad bi trebalo da se ozbiljnije i konstruktivnije angažuje, ali poslednje što Balkanu treba su krvožedni „eksperti“ koji zarad zabave i profita potpiruju novi rat.