Svi su znali osim njega

Da se kakav neobavešteni posmatrač igrom slučaja prvi put obreo u Srbiji krajem prošlog meseca, i to baš na konferenciji za štampu predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, mogao bi vrlo lako da pomisli da gleda energičnog i odlučnog čoveka koji tek što je došao na vlast i još uvek gleda šta su mu na raspolaganju ostavili prethodnici.

„Ono gde imamo ogroman problem, to je RTB Bor. Taj problem je mnogo veći nego što sam i sam mislio da jeste, i ljudi u Boru treba da znaju da ih država Srbija izdržava“, rekao je premijer na konferenciji 30. oktobra, na dan kada je završena šesta revizija aranžmana sa MMF-om. „Očigledno da imamo problema i u rukovođenju, imamo mnogo problema, i to ćemo morati da rešimo u narednih šest meseci, takav je dogovor sa MMF-om“, saopštio je Vučić svoja „saznanja“ u vezi sa RTB-om Bor, da bi se okrenuo i drugim kompanijama.

„Veoma sam ljut, na sebe sam ljut, i ne znam šta bih sebi uradio što to nisam proveravao svakog meseca, što sam verovao brojnim ljudima koji su me lagali, i koji su mi slali lažne izveštaje. Da bi ljudi znali: mi smo nasledili đubre! Dakle, nasledili smo đubre! Nasledili smo pustu Železaru, Petrohemiju sa dugovima od 350-400 miliona. Isto je sa Azotarom. Ali, ja sam mislio da po toj nižoj ceni gasa stvari moraju da idu bolje, naročito u Azotari. Oni, bre, imaju havariju, pa onda ulaze u tobož investiciju od 20 miliona, za koju nisam siguran da je vredela 20 miliona, pa operativni troškovi, iako Azotara ne radi šest meseci, veći su nego da radi.

I naravno da je Vučić kriv. Ja sam kriv, nisam mogao da uđem u svaku fabriku i da sve proverim. I ne znam šta bih sebi uradio zbog toga. I naravno, gubitak 50 miliona. Pa zato što Srbijagas ima ulogu da ih snabdeva, a da nijednog sekunda ne znam šta vraćaju, šta ne vraćaju, i kad kažemo da Srbijagas vrati 60 miliona, uvek dođe na kraju, pa čekaj, nisu mi platili Azotara i MSK“, rekao je Vučić, da bi nedelju dana kasnije, u emisiji „Upitnik“, faktički nahuškao građane na svaku eventualnu pojavu štrajka u Azotari:

fotografije: a. anđić

„Skandal je to što nam se događalo u Azotari sve vreme, ali time će da se bave državni organi. Ne treba građani da brinu. Treba da idemo u privatizaciju. Da li će nekome to da se svidi, svejedno je, mi da krvarimo 50 miliona evra svaki put da bi neko bio zadovoljan i da bi neko lepo živeo, ne možemo i nećemo, zato što treba tih 50 miliona da potrošimo na penzionere, to je jedan odsto penzije. To treba ljudi da imaju u vidu, kad podržavaju neke štrajkače, neke ljude, tih 50 miliona evra, to je jedan odsto na godišnjem nivou, to je 5000 dinara svakom penzioneru uzeto. Neka ljudi povedu računa.“

REVIZIJA: Ogroman broj pitanja se rađa iz svakog premijerovog javnog nastupa, i uglavnom se većina tiče urušavanja svakovrsnih institucija u korist povećanja moći jednog čoveka – aktuelnog predsednika vlade. Tako, saznali smo po ko zna koji put da taj jedan čovek mora sve i svakoga u državi da proveri, inače nastaju zloupotrebe, pronevere i sijaset drugih loših stvari, koje se samo umnožavaju bez budnog pogleda premijerovog. Tako je Vučić, osim uobičajenog presvlačenja u uloge tužioca, sudije i policajca pri maltene svakom javnom nastupu, u ovoj epizodi odabrao da se premetne u knjigovođu, finansijskog forenzičara i revizora. Ili, kako je to napisao Mijat Lakićević na „Peščaniku“: „Čekajte, ko mu je dostavljao lažne izveštaje? Na stranu pitanje zašto su njemu dostavljali te izveštaje kad PPV nije ni ZOP ni APR, ali kako god bilo – lažni završni računi su krivično delo. Ako ne kaže ko mu je te i takve izveštaje dostavljao, premijer takođe čini krivično delo, jer prikriva počinioce. Da li su nadležni državni organi, kojima se ti dokumenti dostavljaju, znali da su oni lažni? Ako nisu, zašto nisu? Ako jesu – zašto ništa nisu preduzeli?“

No, šta zaista kažu revizori, oni pravi? Revizorska kuća Deloitte, koja je radila reviziju finansijskih izveštaja kompanije HIP Petrohemija, uzdržala se od davanja mišljenja: „Iako rukovodstvo i najveći akcionari Društva sprovode aktivnosti na finansijskoj konsolidaciji i reorganizaciji Društva, ishod navedenih aktivnosti nije moguće sa sigurnošću predvideti, odnosno uveriti se u ispunjenje zahteva poslovanja Društva po načelu stalnosti poslovanja. Imajući u vidu pomenute neizvesnosti, nismo se mogli uveriti da su ispunjeni uslovi za pripremu finansijskih izveštaja Društva po načelu stalnosti poslovanja, kao i da, shodno tome, identifikujemo eventualne korekcije koje bi mogle proizaći iz razrešenja ovih neizvesnosti.“

Slično, već godinama se različite revizorske kuće uzdržavaju od mišljenja o finansijskim izveštajima kompanije RTB Bor (vidi tekst „Opraštanje dugova i kupovanje vremena“, „Vreme“ broj 1332). Međutim, o finansijskim izveštajima Azotare i Metanolsko-sirćetnog kompleksa (MSK) Kikinda, revizori su dali pozitivno mišljenje: „Po našem mišljenju, finansijski izveštaji istinito i objektivno, po svim bitnim pitanjima, prikazuju finansijski položaj Preduzeća za proizvodnju veštačkih đubriva i azotnih jedinjenja HIP-Azotara d.o.o.“, stoji u revizorskom izveštaju revizorske kuće Privredni savetnik – Revizija doo.

Fikret Ciguljin, koji je potpisao revizorski izveštaj za Azotaru, kaže za „Vreme“ da u ovim finansijskim izveštajima nema ničeg spornog. „Azotara je usvojila UPPR krajem 2014, i sve obaveze su uglavnom bile konvertovane u kapital. U 2015. su imali neku havariju, i pola godine nisu radili. Imaju veliki gubitak, ali u bilansima nema ničeg spornog. Gubitak je posledica toga što nisu radili tokom cele godine. Ja sam bio i na skupštini Društva kada je taj izveštaj usvojen, u maju 2016. – generalni direktor je rekao da je u pitanju bila sabotaža, da je to namerno urađeno da se ne bi ostvarila proizvodnja. Dakle, fabrika nije radila, planovi su podbacili, a ja na osnovu bilansa nemam ništa na šta bih mogao da kažem da nije u redu“, zaključuje Ciguljin.

Savka Latinović, iz kuće Revizija plus, koja je radila reviziju MSK, ima slično mišljenje: „Izveštaj revizije se radi na osnovu onoga što se nalazi u finansijskim izveštajima, na osnovu testova i provere tih finansijskih izveštaja, i tu više nema šta da se komentariše. Firma je poslovala samo dva meseca u 2015, i tek će u 2016. imati puno poslovanje. Prošle godine su im date pare, insistirao je baš predsednik vlade da im se dâ kredit. To što se nalazi u bilansima je verodostojno. Ono što nije u bilansima, ako nešto i postoji, ne možemo o tome imati saznanja. Ako bi nešto postojalo, a nije ušlo u bilo kakvu knjigovodstvenu evidenciju, nije ušlo u bilanse – mi kao revizori za to ne možemo da znamo. Mi od rukovodstva uvek tražimo izjavu da je sve proknjiženo i da su sve informacije date“, kaže Savka Latinović za „Vreme“.

AZOTARA, PETROHEMIJA I MSK: Sredinom 2015, Vlada Srbije osnovala je Radnu grupu za rešavanje statusa preduzeća iz hemijskog kompleksa – Metanolsko-sirćetnog kompleksa Kikinda, Azotare Pančevo i HIP Petrohemije Pančevo. Tada je iz vlade saopšteno da je poslovanje ovih preduzeća „od strateškog značaja za nacionalnu ekonomiju“.

Na sednici vlade od 28. avgusta 2015, doneta je odluka da MSK pokrene proizvodnju – pre toga, MSK nije radio skoro četiri godine. Kako piše u Godišnjem izveštaju o poslovanju, „u četvrtom kvartalu 2011. godine dolazi do poremećaja na svetskom tržištu i naglog pada tražnje sirćetne kiseline, što uzrokuje veliki pad cena pomenutog proizvoda. Zbog popunjenih skladišnih kapaciteta, veoma niskih cena sirćetne kiseline i izostanka tražnje za istom, Društvo je moralo 14. 11. 2011. godine da zaustavi proizvodnju. Isti trend se nastavio i tokom naredne tri godine.“

Međutim, zbog smanjenja cene osnovne sirovine, prirodnog gasa, vlada pokreće MSK. U tom cilju, preko Fonda za razvoj, MSK dobija obrtna sredstva u vidu 600 miliona kredita. Godinu dana ranije, za „pripremne i predstartne aktivnosti“, Fond za razvoj je kompaniji MSK već dao 430 miliona dinara kredita, a još od ranije „vuče“ dug Srbijagasu od 1,48 milijardi. Inače, Srbijagas je najveći akcionar MSK (i Azotare), sa učešćem u vlasništvu od 72 odsto (87 odsto), dok 24 odsto MSK pripada Republici Srbiji.

Pomenute „pripremne i predstartne aktivnosti“ su trajale dva meseca, i od pokretanja proizvodnje 1. novembra do danas fabrika radi u kontinuitetu. A evo i učinaka koji su od tada postignuti: za ta dva meseca, MSK je imao 520 miliona dinara prihoda od prodaje, još 900 miliona je ostalo u zalihama, uz još 370 miliona dinara potraživanja po osnovu prodaje. Sa druge strane, samo troškovi materijala su za ta dva meseca iznosili 2,3 milijarde dinara.

„Uspeli smo da prioritetno ugovorimo prodaju najvećeg dela proizvodnje metanola, a sličnu situaciju očekujemo i sa plasmanom sirćetne kiseline, jer smo učestvovali na tenderima velikih evropskih kompanija, čiji smo tradicionalni dobavljači bili u prethodnom periodu“, kaže se u Godišnjem izveštaju, uz napomenu da bi od 1. novembra prošle do 31. oktobra ove godine trebalo da zabeleži devizni priliv od oko 60 miliona evra. Ali, ako pogledamo koliki su gubici, videćemo sledeće: u prethodnim godinama, zaključno sa 2014, napravljen je gubitak od 2,3 milijarde dinara. Samo u 2015, gubitak je iznosio 2,2 milijarde, tako da sada MSK ima gubitke od skoro pola milijarde dinara iznad visine kapitala. Ili, kako stoji u pomenutom izveštaju: „Koeficijent zaduženosti u 2015. godini ne može da se izračuna, zato što je vrednost kapitala nula.“

Slična, tmurna slika nalazi se i u finansijskim i godišnjim izveštajima i preostale dve kompanije iz ove grupe. U 2015, poslovni prihodi Azotare bili su 7,26 milijardi dinara, a poslovni rashodi 12,27 milijardi – samo troškovi materijala bili su veći od prihoda, i iznosili su oko 7,5 milijardi (6,5 milijardi je koštao samo gas). Ukupni poslovni gubitak je pet milijardi dinara, i to kada se u prihode uračuna i dobitak „po osnovu procene učešća u kapitalu Specijalne luke Pančevo DOO“, koji iznosi 3,26 milijardi. U 2014. godini, obrtna imovina Azotare (zalihe, potraživanja, gotovina…) bila je za 6,3 milijarde manja od kratkoročnih obaveza (obaveze iz poslovanja, kratkoročni krediti…), da bi se u 2015. taj jaz udvostručio na 12,85 milijardi dinara. Azotara ima 11,6 milijardi dinara obaveza prema Srbijagasu, a u periodu 2014–2015. podeljene su jubilarne nagrade u ovom preduzeću u iznosu od 168 miliona dinara.

Kada je reč o Petrohemiji, ona je zbog osetnog pada cene sirovog benzina (za 46 odsto u odnosu na 2014) imala dobit iz poslovanja od 2,5 milijardi dinara, ali je ponajviše zbog finansijskih obaveza od 3,3 milijarde prema povezanim pravnim licima – uglavnom su to obaveze prema Srbijagasu – Petrohemija završila 2015. sa neto gubitkom od 1,4 milijarde dinara. Dakle, uprkos izuzetno povoljnoj situaciji sa cenom energenata, nijedno od ova tri preduzeća nije poslovalo pozitivno. Petrohemija je verovatno u najtežem stanju, s obzirom da njen akumulirani gubitak iznosi 71 milijardu dinara, odnosno 52,3 milijarde iznad visine kapitala.

OTKUD SAD OVO: No, postavlja se jednostavno pitanje: kako je moguće da premijer sve ovo ne zna? Još sredinom 2014, Fiskalni savet piše o Srbijagasu („Analiza preduzeća u državnom vlasništvu – fiskalni aspekt“): „Visoka potraživanja, i pored izrazito visokog otpisa u prethodnom periodu, posledica su permanentno niske naplativosti. Ukupna masa potraživanja Srbijagasa krajem 2013. godine bila je veća od 100 milijardi dinara. Važno je naglasiti da je tri četvrtine potraživanja već otpisano, pa je neto iznos potraživanja izneo 26 milijardi dinara. Najveći dužnici Srbijagasa jesu Azotara i Petrohemija (polovina ukupnih bruto potraživanja), GP Rad u stečaju, JKP Beogradske elektrane, Novi Sad gas, Železara Smederevo i druga preduzeća. (…) Preuzimanje preduzeća-gubitaša doprinelo je kumuliranju gubitaka Srbijagasa (kroz smanjenje vrednosti učešća u njihovom kapitalu). Problem nenaplaćenih potraživanja nije rešen time što je Srbijagas preuzeo neka preduzeća gubitaše (Azotara, MSK i druga). Konverzijom nenaplativih potraživanja u učešće u kapitalu ovih preduzeća, priznavanje gubitka se samo odložilo i knjigovodstveno prikazalo na drugoj stavci. Kada se smanji vrednost kapitala – gubitak se i računovodstveno priznaje. Na slučaju Srbijagasa uočava se pogrešna politika vlade da se preko preduzeća koje je i samo gubitaš pokušavaju spasavati (‘održavati u životu’) i drugi gubitaši.“

U martu 2016, FS ponovo upozorava: „Ukoliko se ne reši status Azotare i Metanolsko-sirćetnog kombinata (MSK), gotovo je izvesno da će ova preduzeća u sledećim godinama prilično opteretiti javne finansije. Država je u prethodnim godinama na različite načine pomagala održavanje u životu ovih preduzeća dajući im veliku direktnu i indirektnu pomoć (preko Fonda za razvoj, neplaćanja obaveza prema javnim preduzećima i sl.) (…)

HIP Petrohemija – Preduzeće je prezaduženo i prodajom svojih proizvoda ne uspeva da pokrije rashode, te redovno ostvaruje gubitke od oko 10 milijardi dinara godišnje. Očekuje se da je usled povoljnog kretanja cene sirovina, gubitak u 2015. godini niži, ali treba imati u vidu da je taj efekat samo privremen. Gubici, pritom, ne prikazuju punu sliku problema, pošto Petrohemija ne uspeva ni da servisira svoje obaveze prema NIS-u, kao ni prema javnim preduzećima Srbijagas i EPS. (…) Ukoliko se u 2016. godini preduzeće ne privatizuje ili ne ode u stečaj, nastaviće se neuspešno poslovanje pod okriljem države.“

Dakle, sve je ovo odavno poznato javnosti, a predsedniku vlade verovatno i mnogo ranije, i mnogo detaljnije. Jedino objašnjenje za premijerovu neobaveštenost eventualno bi bilo da ove (i druge) izveštaje Fiskalnog saveta, kao i mnoge druge, nije ni čitao jer je bio previše zauzet time šta se o njemu piše u Tabloidu, ponekim blogovima, na nekim opskurnim sajtovima i, naravno, na Tviteru.

ZA BOR ME NE PITAJTE: Onaj ogromni problem sa početka, RTB Bor, za koji premijer takođe nije znao, ostavili smo za kraj. Nakon što je saopštio da zbog RTB-a Bor Srbija gubi 100 miliona evra godišnje, Vučić je, valjda po peti, jubilarni put u poslednje tri godine najavio veoma brze i nemilosrdne smene direktora. Ovoga puta nije pominjao da neće poštedeti ni „svoje prijatelje“, već je rekao da će „gotovo svi“ direktori javnih preduzeća koji loše posluju biti smenjeni. No, propustio je i u slučaju RTB-a Bor da objasni kako to da ništa nije znao o lošem poslovanju ove kompanije. Na primer, još je u martu 2016. „Politika“ pisala o „Mekinsijevoj“ dijagnostičkoj studiji, koja je jasno ukazala na nekoliko glavnih problema: „nedostatak svežeg kapitala, loše rukovođenje i višak administracije“ – a sasvim je razumno pretpostaviti da se Vučić sa ovom studijom upoznao znatno pre „Politike“.

Sredinom godine je Fiskalni savet izneo velike rezerve u pogledu uspeha UPPR-a RTB-a Bor, o čemu je „Vreme“ već pisalo, ali je u avgustu direktor Blagoje Spaskovski saopštio da je za prvih šest meseci 2016. RTB Bor imao dobit veću od 6,5 miliona dolara. Međutim, dr Branislav Mihajlović, poslanik Dosta je bilo, koji je u RTB-u Bor radio poslednjih 40 godina, kaže za „Vreme“ da taj podatak jednostavno nije tačan.

„UPPR-om je upravni sud u Zaječaru oslobodio RTB Bor 900 miliona evra duga, pod uslovom da ispuni sve uslove iz UPPR-a. A tamo piše da će RTB Bor u narednom periodu pokriti sve obaveze, obezbediće pozitivno poslovanje, i tek ako se ispune te obaveze, onda će se skinuti tih 900 miliona. I zbog toga je Spaskovski prijavio 6,5 miliona dolara dobiti u prvoj polovini 2016. Suština je sledeća: operativni gubici RTB-a Bor su na nivou od oko 10 miliona evra mesečno, odnosno više od 100 miliona evra godišnje. A pritom ne plaćaju struju, ne plaćaju ništa – sve što mogu, oni izbegavaju. U Boru se proizvodi bakar po ceni od 9000 dolara za tonu, prodaje se po 5000, i pritom se pokrivaju svi troškovi proizvodnje, svi anuiteti za kredite i sve ostalo. To je apsurd“, kaže Mihajlović, objašnjavajući da je ovu cenu od 9000 dolara po toni saopštio sam Spaskovski, „i ne znajući šta govori“.

„U vreme kada je Aleksandar Vučić prvi put postao predsednik vlade, tada je bilo potrošeno 175 miliona evra za novu Topionicu, što je bila brojka koja je i ugovorena, ali je, umesto cele Topionice, stepen izgrađenosti bio samo 40 odsto. I umesto da pita gde su pare, ko ih je i kako potrošio, on je preuzeo štafetu od Tadića, i dogurao taj projekat do preko 300 miliona evra. To je sada najveća promašena investicija u Srbiji. Prema UPPR-u, grejs period se završava 2017. godine. Već sledeće, 2018, dolazi na naplatu 54 miliona evra godišnje preostalog duga od 380 miliona. I zato oni toliko žele da prodaju RTB Bor. U svetu, kompanije koje proizvode od rude pa do katode, kao gotovog proizvoda, imaju najmanje 30–40 tona proizvedenog bakra po radniku godišnje. Bor, koji ima oko 5000 radnika, da bi uopšte ušao u zonu ekonomike, morao bi da proizvodi barem 150.000 tona, plus ostali tehnološki faktori. Sada je produktivnost na nivou od oko šest tona po radniku, dakle pet puta manja nego kod kompanija sa najnižim prosekom. A postoje kompanije koje proizvode i do 400 tona bakra po zaposlenom godišnje! I kako onda mi da izađemo na tržište i sa čime da konkurišemo?“, pita se Mihajlović. „Ko bi na svetu dozvolio da se napravi totalno promašena investicija od 450 miliona, a to je, evo, i Vučić priznao, plus operativni gubici od oko 100 miliona evra svake godine? Kad skupite poslednjih šest-sedam godina, govorite o gubicima od oko milijardu evra. I niko nije kriv. A koji interes to može da pokrije? Samo jedan, i on se zove lični interes. Došlo je do toga da se neke stvari javno rade. Na primer, prerada uvoznog koncentrata je kriminal, pod državnom zaštitom. Milan Popović za svaku tonu bakra koja se proizvede u novoj Topionici plati oko 300 dolara. A nas to košta oko 2000 dolara po toni. To traje godinu i po dana. Dakle, potrošili smo 450 miliona evra da bismo proizvodili sopstvenih 80.000 tona bakra godišnje, a mi proizvodimo dvadesetak hiljada, i pritom besomučno prerađujemo uvozne koncentrate, koji koštaju ne Bor, nego Srbiju, bar 1500 dolara po toni, pa vi pomnožite sa 10-20 hiljada tona godišnje, pa vidite koliko je to. I ja to smem da kažem jer imam dokumentaciju, a ima je i Vučić, i mnogi drugi“, zaključuje Mihajlović.

Do zaključenja ovog broja, „Vreme“ nije uspelo da stupi u kontakt sa Milanom Popovićem, niti sa njegovom firmom Amalco Group.