Svi gradonačelnici Beograda od 2000. do danas

Tokom devedesetih, jedno od obećanja DOS-a i generalno opozicije iz Miloševićevog vremena bilo je da će građani po promeni vlasti moći da na izborima neposredno, odnosno poimence, biraju čelnike lokalnih samouprava. Smatralo se to demokratskim dostignućem, koje će uticati na decentralizaciju zemlje i jačanje gradova i opština. Ali, od političkih promena 2000. godine do danas samo smo jednom imali priliku da neposredno biramo gradonačelnike, odnosno predsednike opština. U Beogradu su direktni izbori za gradskog šefa održani jedino 2004. godine, a na njima je – podsetimo – sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića u drugom izbornom krugu porazio demokrata Nenad Bogdanović.

Iako je izgubio za “zeru”, za Vučića je to bio traumatičan poraz, svedoče njegovi nekadašnji saradnici. Jer, nasuprot njemu nalazio se širokoj javnosti ne toliko poznat potpredsednik Demokratske stranke, dok je on bio drugi čovek najjače opozicione, Srpske radikalne stranke. Drugi nakon što se Vojislav Šešelj samodegažirao u Haški tribunal. Mladi nacionalistički lav, kako je voleo da ga mediji nazivaju, koji je želeo da kapitalizuje sukobe unutar DOS-a, tranzicione magle i izmaglice, te svoj “patriotizam”.

Iako je u međuvremenu promenjen izborni zakon i lokalni čelnici više se nisu birali neposredno, Vučić je zapravo lično poražen i u dva sledeća beogradska izborna ciklusa. I 2008. i na izborima održanim 2012. godine. Liste koje je predvodio i čiji je bio kandidat za prvo lice grada dobile su ne baš veliko poverenje građana, pogotovo ne u centralnim opštinama. Godine 2008. takođe je bio na ivici nervnog sloma: SRS, DSS, SPS i PUPS po izborima su potpisali koalicioni sporazum o formiranju gradske vlasti koji je podrazumevao da Vučić bude novi gradonačelnik. Ali ništa od toga, njegovi sadašnji verni koalicioni partneri, SPS-ovci, okrenuli su mu leđa, pošto se Dačić dogovorio sa Tadićem o formiranju republičke vlade i saradnji na lokalnom nivou.

Na beogradskim izborima 2012. godine, nakon koje više ništa neće biti isto, odnosno nakon koje Vučić postaje prva državna batina, lista koju je predvodio osvojila je u glavnom gradu samo 24,3 odsto glasova. Za razliku od njegovog tadašnjeg šefa, Tome Nikolića, koji je pokazao da za pobedu ne treba biti toliko lep koliko uporan, Vučić praktično nije dobio niti jedne izbore koje on i njegova marketinško-organizovano-huliganska ekipa nije pripremila i sprovela. Kažu neki, a i fakat je tako.

KANDIDATI ZA GRADONAČELNIKA IAKO IZBORI NISU DIREKTNI

foto: milica vučković

Direktno glasanje ukinuto je pre izbora 2008. godine, a kao razlog za promenu zakona navedeni su problemi u samoupravama u kojima je postojala tzv. kohabitacija. Inače tih godina popularan pojam. Naime, ako je gradonačelnik ili predsednik opštine bio iz jedne, a skupštinska većina iz druge grupacije, dolazilo je do blokade rada. Lokalni organi nisu birani i/ili budžeti nisu izglasavani. Trećina lokalnih samouprava radila je pod pretnjom prinudne uprave.

Iako razlog deluje relevantan, neki će tvrditi da promena izbornih pravila meša uzroke i posledice. Zamešateljstvo u lokalnim samoupravama bilo je posledica centralizovano-partokratske političke prakse, koja je ukidanjem neposrednog izbora dodatno ojačana. I sada imamo to što imamo. O kohabitaciji možemo samo da sanjamo.

Ipak, iako se ne biraju neposredno, kandidati za gradonačelnika ili predsednika opštine na lokalnim izborima uglavnom su unapred poznati. Stranke procenjuju da isticanje njihovih imena doprinosi boljem izbornom rejtingu. Neki pak smatraju da to ne mora da bude tako. Recimo, na izborima u Novom Sadu ujedinjena opozicija smatrala je da bi imenovanje kandidata moglo da smanji procenat osvojenih glasova, dok bi kandidat istovremeno bio na snažnom udaru nekalibrisanih režimskih medija.

foto: milica vučković

U Beogradu su skoro sve izborne liste izašle sa svojim gradonačelničkim kandidatima pred izbore 2. juna. Nećemo nabrajati one grupacije koje nemaju nikakve šanse da pređu cenzus ukoliko im neki džak glasova ne ispadne u krivini iz kamiona u ruke, već samo one donekle relevantne. Sadašnji gradski šerif Aleksandar Šapić kandidat je vladajućih stranaka, osnaženih Milicom Zavetnicom: ovaj bivši demokrata je u sukobu sa delom svoje stranke. Dobrica Veselinović, jedan od lidera Zeleno-levog fronta, kandidat je grupacije “Biram borbu”, odnosno stranaka koalicije “Srbija protiv nasilja” koje su odlučile da bojkotuju bojkot. On je bio nosilac liste SPN-a na decembarskim beogradskim izborima. Tu je i Savo Manojlović, mladi pravnik i aktivista, koji na beogradske i neke druge izbore izlazi sa antilitijumskim pokretom “Kreni-promeni”. Predviđaju mu dobar izborni rezultat u glavnom gradu, ali videćemo kako će pasulj pasti.

Koalicija “Narodna lista – ključ za pobedu” istakla je za gradonačelnika novog lidera Narodne stranke, advokata Vladimira Gajića, koji se trudi da ovu stranku pozicionira desnije od Miše Vacića. A kada smo kod “dverjana”, njihov nekadašnji član Borislav Antonijević kandidat je za gradonačelnika zavereničko-antivakserske grupacije kolege lekara Branimira Nestorovića.

Nije baš stoprocentno isključeno da niko od navedenih ne bude novi gradonačelnik. Ukoliko se u stranci/strankama nešto desi i drugačije se dogovori. Nikad se ne zna. No, hajde da prelistamo čelnike Beograda od 2020. godine do danas. I kažemo koju reč o njima.

2000–2001: MILAN ST. PROTIĆ

foto: draško gagović

Prvi postpetooktobarski gradonačelnik Beograda postaje istoričar i žestoki opozicionar Milan St. Protić (1957). Njegov pradeda Stojan bio je premijer nekadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, deda Milan guverner Narodne banke, a otac – poznati sportski novinar. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1980. godine, ali je, kao disident, navodno procenio da je bolje da naučne poslove nastavi vani. Izabrao je Univerzitet Santa Barbara u Kaliforniji, gde je magistrirao i doktorirao modernu istoriju.

Protić pripada grupaciji nekadašnjih visokih dužnosnika Demokratske stranke Srbije koji su se svojedobno sukobili sa Vojislavom Koštunicom, što je na neki način odredilo njihovu potonju karijeru. Osim njega, u tu grupaciju spadaju i nekadašnji ministar pravde Vladan Batić, književnik Svetislav Basara i drugi. Nakon razlaza sa Koštunicom postaje kopredsednik Nove Srbije sa Veljom Ilićem, a od 2001. godine pridružuje se Vladanu Batiću i njegovoj Demohrišćanskoj stranci Srbije, gde ostaje do 2010. godine, to jest do Batićeve smrti. Kasnije se vodi kao nestranačka ličnost, a videli smo da je u jednom delu opozicione javnosti nedavno prepoznat i kao budući kandidat za predsednika Srbije, čovek koji “može pobediti Vučića”. Valjda zbog kombinacije porekla, nacionalne svesnosti i modernosti.

Njegovo gradonačelnikovanje Beogradom (predsednik gradske skupštine se tada zbog brojnih nadležnosti smatrao gradonačelnikom) biva kratko, od 5. oktobra 2000. (izabran na, neki vele, “hajdučkoj skupštini”, tokom noći) do marta 2001. godine, kada podnosi ostavku jer se, kako kaže, osećao kao “engleska kraljica”, pošto “ne može ništa da uradi, a ljudi misle da o nečemu odlučuje”. Nije hteo da bude, kako je govorio, “poslušnik i marioneta u rukama nekih ljudi iz DOS-a”. Verovatno je svoju poziciju otežao kritičkim odnosom prema onom delu DOS-a koji je inklinirao Koštunici i tada moćnom DSS-u, ali prema i celokupnoj novoj vlasti. Tvrdio je da želi da Beograd pod njegovom dirigentskom palicom bude “moderan evropski grad”, ali je fakat da za tako kratko vreme ništa suštinski nije mogao da uradi čak i da je bio najefikasniji gradonačelnik na svetu. Pogotovo u složenim i konfuznim postpetooktobarskim političkim okolnostima.

Protić biva unapređen ili, kako tvrde neki, skrajnut na mesto ambasadora SRJ u Vašingtonu, ali se ni tamo dugo ne zadržava, jer navodno vodi isuviše samostalnu politiku i ne sluša Vladu SRJ koju je neformalno vodio lider DSS-a Vojislav Koštunica. Smenjuje ga Goran Svilanović, tadašnji šef diplomatije. Protić kaže da je Svilanović, kada ga je obavestio o smeni, bio tako bezobrazan da je hteo da ga zbog toga ošamari, ali se “srećom suzdržao”. Razlog za smenu je pomalo bizaran s obzirom na to odakle je nalog stigao: Protić je povučen jer je za patrijarha Pavla priredio u ambasadi prijem u okviru kojeg su prostorije državnog predstavništva osveštane. Svilanović se pozivao na princip odvojenosti crkve i države. Inače, Protić je svedočio kako ga je Vesna Pešić pozvala da postane predsednik Građanskog saveza Srbije 1999. godine, kada se ona povlačila, ali nije prihvatio to mesto već je pomogao Svilanoviću da “preuzme” stranku.

foto: a. anđić

2001–2004: RADMILA HRUSTANOVIĆ

Posle odlaska Protića skupštinom beogradskom nakratko predsedava “onaj” Dragan Jočić iz DSS-a, a potom na mesto čelnice prestonice dolazi Radmila Hrustanović, upravo iz Svilanovićevog GSS-a. Valjda je to bila stvar kompromisa, jer je Svilanović “mogao i sa Đinđićem i sa Koštunicom”. Ona je druga žena na čelu Beograda u istoriji (prva je bila socijalistkinja Slobodanka Gruden). I Hrustanović i Gruden sećaju se samo politički i gradski hroničari, jer se čini da ni jedna ni druga nisu baš o mnogo toga odlučivale, više su bile koordinatorke. Ipak, možda i brže od njih zaboravljen je naprednjak Zoran Radojičić, koga se ljudi nisu sećali ni dok je bio na funkciji. Tvrdi se da je za vreme mandata Radmile Hrustanović gradom, uz podršku stranaka na vlasti, upravljao Nenad Bogdanović, tadašnji predsednik IO grada. Ona je više bila protokol-majstor, za slikanje, tvrde zlobnici.

Hrustanović je radila sa motom “Brinuću o Beogradu kao o svojoj kući”. Nakon završetka mandata utvrdila je da je učinila “više nego što je planirala”, i da “Beograd izgleda kao pristojan grad sa nadom, koji ima budućnost i viziju”. Realno govoreći, u tom periodu Beograd je, kao i cela zemlja, nakon pošasti devedesetih, odista ostvario napredak – počeo je pomalo da liči na ozbiljan grad, uza sve mane i nasleđene probleme. I fertutme, prevare i nepravde koje su donele tranzicija i politička konfuzija posttotalitarnog društva. Ipak, za njeno ime nisu vezivane afere, a oni koji je se sećaju – sećaju je se po posetama kulturnim događajima i sportskim aktivnostima. Velika je ljubiteljka lutaka i Formule 1.

Pre nego što je postala gradonačelnica, Hrustanović je radila u Saveznom izvršnom veću, potom bila članica Izvršnog veća opštine Zvezdara, a nakon toga i članica IO Beograda. Neki je se sećaju i kao vršiteljke dužnosti direktorke Studija B koja je zbog ošljarenja na poslu otpustila tadašnjeg direktora i budućeg ministra Dragana Kojadinovića. Sećaju se hroničari i kritika koje je na njen račun upućivala Brižit Bardo, velika glumica i borac za prava životinja, zbog tretmana tzv. pasa lutalica, koji su i pored demokratskih promena i evropskog opredeljenja Srbije i dalje bezdušno ubijani u glavnom gradu.

Godine 2004. menja stranački dres, iz GSS-a prelazi u DS i postaje zamenica gradonačelnika, dok se Bogdanović seli u njen kabinet. U jednom periodu ponovo obnaša funkciju gradonačelnika, možda čak i više nego kad joj je to bila formalna funkcija. Bilo je to dok je Bogdanović bio teško bolestan.

Posle izbora Đilasa za gradonačelnika Beograda, Hrustanović biva postavljena na mesto pomoćnice gradonačelnika za međunarodnu saradnju. Đilas je 2010. godine bez obrazloženja smenjuje sa tog mesta. Čim je smenjena, ime joj je promptno izbrisano sa veb-stranice grada.

Nakon toga je bila ambasadorka Srbije u Slovačkoj, od 2011. do 2013. godine. Potonje godine napušta Demokratsku stranku.

2004–2007: NENAD BOGDANOVIĆ

foto: a. anđić

Rekli smo već, Bogdanović je 2004. godine uspeo da na neposrednim izborima pobedi Aleksandra Vučića, tadašnjeg radikala. Te godine je zapravo i uvedena “prava” funkcija gradonačelnika, do tada je prvog čoveka grada predstavljao predsednik gradskog parlamenta.

Iako nije baš odveć menjao retoriku, Vučić je već tada shvatio da ipak mora da modifikuje radikalski imidž. Tada je prvi put angažovao stručnjake iz Izraela u tu svrhu. Još onomad je formirao internet-tim koji se bavio njegovom promocijom, napadima na političke protivnike, okupljao je botove, unosio zbun u javnost… Ipak mu to nije pomoglo: Bogdanović je odneo pobedu u drugom izbornom krugu, osvojivši nešto više od 50 odsto glasova. Vučić je imao 48,4. Kasnije je izjavio da je ovaj poraz zapravo njegova pobeda, što je već odavno tradicija u srpskoj politici.

Ne samo zbog devize da o pokojnicima treba govoriti dobre stvari već i zbog realnih dometa, može se reći da je Bogdanović bio dobar gradonačelnik. Otvoren prema javnosti, više inženjer nego političar, blag i optimističan čovek. Kada se pogledaju sa ove vremenske tačke, kritike opozicije na njegov rad – posle naprednjačkog cunamija koji je rasturio glavni grad i sve elemente dobre uprave – one deluju kao veliki kašalj u odnosu na terminalnu fazu karcinoma. Zamerali su mu što se određeni urbanistički projekti sprovode bez adekvatne javne rasprave, uništavaju zelene oaze, a bilo je reči i o nedovoljnoj transparentnosti javnih nabavki.

S obzirom na to da je suštinski Beogradom upravljao sedam godina, iza Bogdanovića je ostao jedan, u tim okolnostima, koliko-toliko funkcionalan grad, obnovljena je infrastruktura, poboljšano vodosnabdevanje i kanalizacioni sistem, obnovljeni su i mnogi drugi javni sistemi, uključujući i gradski prevoz, kao i javne zgrade, a Beograd je dosta radio i na međunarodnoj promociji. A nasledio je zaista potpuno katastrofalno stanje.

Po anketi “Fajnenšel tajmsa” Beograd je bio proglašen za grad budućnosti jugoistočne Evrope, a Bogdanovićev projekat obnove glavnog grada dobio je 2005. nagradu “Najevropskiji projekat u Srbiji”. Za njega će saradnici posle smrti reći: “inženjer sa dušom umetnika”, “beskonačno vredan i štedljiv, slavio je rad”, “jednostavan, odmeren, civilizovan čovek i sjajan menadžer”. Navodno nije voleo preterano “filozofiranje”, već se koncentrisao na rad i rezultate.

Nakon smrti, Bogdanović i njegova porodica bili su na udaru tabloida, prvo radikalske “Pravde”, pa onda “Kurira” i “ozbiljne” “Politike”. Spekulisalo se da njegova porodica nasleđuje od njega desetine miliona evra. Sve to je uzburkalo javnost, ali ništa ne govori u prilog tome da je zaista tako, već pre da je u pitanju samo jedna “podmetačina”, koja je deo ovdašnjeg političkog folklora i iza koje stoje i neki politički protivnici i nekadašnji politički saveznici. I da se tom aferom ciljao neko drugi, a ne pokojnik. Sve su to u međuvremenu prekrili “ruzmarin, snjegovi i šaš”.

Pre profesionalnog bavljenja politikom, Bogdanović je radio kao elektroinženjer u oblasti telekomunikacija, objavio je niz naučnih radova. U DS se učlanio 1992. godine. Preminuo je 2007. godine, pre isteka mandata na mestu prvog čoveka Beograda. Njegovu funkciju preuzima Zoran Alimpić, kao v.d. gradonačelnika.

2007–2008: ZORAN ALIMPIĆ – VRŠILAC DUŽNOSTI

foto: fonet / zoran mrđa

U oktobru 2007. godine, nakon smrti Nenada Bogdanovića, dogodila se rokada na mestu predsednika i zamenika predsednika gradskog parlamenta. Zoran Alimpić, kadar DS-a, postao je šef parlamenta i time vršilac dužnosti gradonačelnika, dok se dotadašnji predsednik Milorad Perović iz DSS-a povukao na mesto potpredsednika. Rečeno je da su o toj rotaciji dogovor postigle “tri najveće stranke” – DS, DSS i G17plus, a sa ciljem da se “nastave Bogdanovićevi projekti”. Opozicija se žalila na kršenje procedura. Sednicu su napustili odbornici radikala, ali ne iz protesta nego zbog toga što su organizovano otišli na sahranu Danice Šešelj, majke svog tadašnjeg lidera, istoprezimenog Vojislava.

Alimpić je bio v.d. nepunih godinu dana. Za njegovo ime ne vezuju se afere, ali nema ni nekih velikih, odnosno poznatih probitaka. Završio je Šumarski fakultet, bio je i ostao revnostan demokrata. U poslednje vreme njegovo ime susrećemo u kontekstu izbornih procesa u Beogradu. Kao stalni član Gradske izborne komisije javno govori o kršenju izbornih procedura, tačnije izbornim neregularnostima ili najtačnije – izbornim marifetlucima, prevarama i krađama naprednjaka. Izvrstan je poznavalac lokalnih politika i beogradskih prilika, kažu poznavaoci njegovog lika i dela.

2008–2013: DRAGAN ĐILAS

foto: a. anđić

Nekadašnji studentski aktivista i uspešni preduzetnik Dragan Đilas aktivirao se u politici 2004. godine, ulaskom u Demokratsku stranku Borisa Tadića. Kaže, želeo je da pomogne. Promptno postaje visoki funkcioner stranke, kao i direktor Narodne kancelarije predsednika Tadića, koja je imala za cilj da servisira potrebe građana. Nakon tri godine na toj funkciji, na godinu dana postaje ministar za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana u vladi DS-DSS-G17plus. Ovaj “biznismen na privremenom radu u politici” i danas je politički aktivan.

Na beogradskim izborima 2008. Đilas predvodi listu “Za evropski Beograd – Boris Tadić”. Njen je kandidat za gradonačelnika. Konkurencija nije bila baš slaba. Pored Aleksandra Vučića, još uvek radikala, za prvog čoveka prestonice kandidovali su se i Aleksandar Popović iz DSS-a i Žarko Obradović iz koalicije SPS-PUPS-JS. Setimo se i kandidature spisateljice Biljane Srbljanović, ispred LDP-a Čedomira Jovanovića. Tadić-Đilasova lista osvaja bezmalo 40 odsto glasova ili 45 mandata. Ipak, to nije bilo dovoljno za većinu. Tek kada su se na vrhu dogovorili Dačić i Tadić, što se kasnije pretvorilo u nesrećno “istorijsko pomirenje”, Đilas biva izabran za gradonačelnika. Pored odbornika njegove liste, za njega glasaju i
SPS-PUPS-JS i LDP.

Verovatno da, osim Vučića, ni u najavi nema političkog lidera u Srbiji koji izaziva više pažnje nego on. O Đilasu je rečeno toliko toga, i izmišljenog i tačnog i spinovanog, da je besmisleno sve to i pokušati komentarisati. Ali, kako bilo, ne može se reći da je bio loš gradonačelnik. Naprotiv – njegov menadžerski temperament je očigledno više odgovarao toj funkciji nego vođenju političke partije. Proglašen je i ličnošću godine nedeljnika “Vreme” za 2011. godinu, jer je, kako se navodi u saopštenju, “ostvario značajne rezultate koji prevazilaze okvire redovnog obavljanja funkcije”. Dodaje se i sledeće: “Energičnost i lični angažman gradonačelnika doveli su do unapređenja rada javnih službi glavnog grada Srbije i, u skladu s tim, povećanja kvaliteta života građana.”

Za vreme mandata napadan je i sa građanske strane. Nazivali su ga neki “rasistom”, “homofobom” i “drvosekom”. Bilo je popularno opljunuti ga. Iz nepoznatog razloga napadan je i sistem Bus-plus, valjda ljudi nisu bili navikli plaćati kartu za prevoz. Ipak, čini se da su građani Beograda uprkos žestokim kritikama cenili njegova dostignuća, pa je lista koju je predvodio na izborima 2012. osvojila pet mandata više nego 2008. Protivkandidat mu je bio Aleksandar Vučić, koji je za te izbore u Beograd doveo Rudolfa Đulijanija, nekadašnjeg gradonačelnika Nujorka. Onako, da zaseni onoga koga zaseniti može.

Izabran za gradonačelnika i 2012. godine, Đilas je smenjen sledeće godine nakon procesa “upodobljavanja” lokalnih vlasti – republičkoj. Kritičari mu zameraju to što je u periodu drugog, kratkotrajnog gradonačelnikovanja bio isuviše prijateljski nastrojen prema tadašnjem prvom potpredsedniku Vlade Srbije Aleksandru Vučiću i njegovim “projektima”. Podržao je Vučićeve ideje o “Beogradu na vodi” i metrou.

foto: fonet / zoran mrđa

2013–2018: SINIŠA MALI

Sadašnji ministar finansija Siniša Mali postao je, nakon smene Dragana Đilasa, predsednik Privremenog organa grada u novembru 2013, a zvanično je inaugurisan u gradonačelnika u martu sledeće godine. Iako dugo već na poslovima na kojima se kombinuju novci i uticaji, široj javnosti postaje poznat tek kao konsiljere za ekonomiju, ovo i ono “prvog potpredsednika Vlade” Aleksandra Vučića. Već tada se pričalo da odnos Vučića i Malog nije samo profesionalni i utilitarni nego i porodično prijateljski, sa naglaskom na njihovu braću Andreja i Predraga, koji su em najbolji prijatelji, em važan deo grupnog finansijskog angažmana. To je u jednom intervjuu i sam Mali praktično potvrdio. A o bliskosti Andreja i Predraga svedoči i zajednički bol: tokom Prajda 2014. godine njih dvojicu pretukla je žandarmerija. Išli su tada u pratnje vojnih bezbednjaka i pravili se važni. Zašto su imali vojno obezbeđenje, do danas nije razjašnjeno. Ali ga verovatno i danas imaju, u međuvremenu sigurno unapređeno.

Neki smatraju da bi Siniša Mali mogao da bude idealan svedok-saradnik u sudskim procesima posle pada Vučićevog kleptokratskog režima, i to iz dva razloga. Prvo, jer ima karakter koji insistira da pre svega zaštiti sebe i svoje interese, a svi drugi su manje važni, uključujući i familiju. Drugo, upućen je u sve velike poslove porodice Vučić i drugih. Naime, 2013. godine postao je pregovarač sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a posle gradonačelnikovanja postaje i ministar finansija. Uvek je tu gde treba da bude. I gde treba specijalne poslove obaviti i od zakona uteknuti.

Njegovo druge ime je Afera. Krenulo je to još 2004. godine, dok je radio u Agenciji za privatizaciju i kada je, prema mišljenju tadašnjeg Ministarstva privrede, rođenom ocu namestio kupovinu jedne subotičke firme. Bio je i jedan od ključnih igrača u prodaji Beopetrola Rusima, akviziciji kojom je, prema rečima Saveta za borbu protiv korupcije, država oštećena za ništavnih 100 miliona evra.

Potom slede čuvene afere sa bugarskim stanovima, raznim čudnim računima u inostranstvu i slično. Savamala, naravno, a tu je i plagirani doktorat. Ne samo da je sve afere politički preživeo nego je neprestano napredovao. Bilo je reči da će biti i premijer nakon abdikacije Brnabić, ali je procenjeno da je korisniji kao ministar finansijski.

Njegovo gradonačelnikovanje oličava ultraproblematični projekat “Beograd na vodi”, potpuna netransparentnost rada, urušavanje institucija i nepoštovanje zakona. Vučić ga je svojevremeno, doduše ne imenom ali vrlo jasno, optužio da stoji iza protivzakonitog i varvarskog rušenja u Savamali 2016. godine. Čak je najavio i njegovu smenu. Valjda je tadašnji premijer imao trenutnu inspiraciju da to kaže javno. Sada Vučić tvrdi da mu je žao što on nije stavio masku i bagerom rušio u Hercegovačkoj. Naravno, niko ozbiljan ne misli da je Mali naredio ovu akciju sam od sebe, bez “šefovog” befela.

Setimo se da je svojevremeno Marija Mali optužila supruga Sinišu za fizičko i psihičko zlostavljanje, kao i da je potvrdila da je ovaj umešan u nelegalno rušenje. Svašta je tu još isplivalo u javnost, ali se stvar nekako izgladila.

2018–2022: ZORAN RADOJIČIĆ

Foto: Filip Krainčanić / Tanjug

Valjda je Vučiću dosadilo bilo da se na čelu grada nalazi neko ko će proizvoditi afere, pa je posle avanzovanja Malog, na mesto gradonačelnika prestonice postavio doktora Zorana Radojičića, kojeg su građani zaboravili još dok je bio na funkciji. Posao prvog čoveka obavljao je u ovom periodu Goran Vesić, koji je uzalud pokušavao da popravi imidž izigravajući šereta po društvenim mrežama.

Cinici kažu da je najveći lični uspeh gradonačelnika Radojičića to što je postavio tri kućice i hranilice za vrapce u Bloku 28. Obećao je da će rezultat njegovog upravljanja gradom biti izgradnja Univerzitetske dečje klinika “Tiršova 2”, ali se to, naravno, nije desilo. Ovaj objekat će biti izgrađen, kako stvari stoje, tek za koju godinu.

Za razliku od Vesića, njegovo ime nije vezano za velike afere, valjda stoga jer ga niko od političkih protivnika nije ni doživljavao ozbiljno. Ali ih ipak nije potpuno izbegao. Nešto je muljao sa imovinskom kartom – ali je to, nakon što je isplivalo u javnost, efikasno “sređeno”. Preko noći.

Foto: Strahinja Aćimović / Tanjug

2022–SADA: ALEKSANDAR ŠAPIĆ

Dugogodišnji predsednik opštine Novi Beograd i humanitarac Aleksandar Šapić postaje gradonačelnik 2022. godine. Ostavku je podneo u septembru naredne godine kako bi se “stvorila pravna mogućnost” da se u Beogradu održe vanredni lokalni izbori za tri meseca, tačnije 17. decembra. Tako je odlučio predsednik Vučić, a njegova se ne poriče. U oktobru iste godine Šapić postaje predsednik Privremenog organa grada i biva to sve do danas, u iščekivanju izbora 2. juna. Šapić je ponovo kandidat za gradonačelnika ispred vladajuće koalicije, bez obzira na to što je praktično izgubio decembarske izbore, te nije uspeo da formira većinu u gradskom parlamentu. Uprkos svim izbornim marifetlucima, uključujući i import birača. Budući da se opozicija u međuvremenu zavadila oko bojkota i nebojkota beogradskih izbora, nije isključeno da ovu samosvojnu političku pojavu na čelu grada gledamo i u narednom periodu.

Ovaj bivši vaterpolista i funkcioner Demokratske stranke bio je i pomoćnik gradonačelnika za vakta Dragana Đilasa. Ne voli da bude na gubitničkoj strani, pa je vrlo brzo po dolasku naprednjaka na vlast napustio DS. Bio je potom nestranačka ličnost do 2018. godine, kada osniva nešto što se zvalo Srpski patriotski savez (SPAS), u kojem su se nahodili razni ljudii, između ostalih i Ratko Dmitrović, ratni propagandista iz devedesetih. Savez je izrastao iz nekakvog Pokreta ujedinjenih lokalnih samouprava. Zahvaljujući bojkotu opozicije, stranka uspeva da uđe u republički parlament, osvojivši 11 mandata. Ulazi i u izvršnu vlast, a narečeni Dmitrović počinje kao ministar da brine brigu o porodici i demografiji. Inače, neki nedovoljno informisani su SPAS i samog Šapića doživljavali kao opoziciju.

SPAS se 2021. prisajedinjuje SNS-u, a Šapić postaje visoki funkcioner Vučićeve partije. Već tada je bilo jasno da će biti i kandidat vladajuće stranke za gradonačelnika na izborima naredne godine, što je dovelo do otpora dela stranke, pogotovo Vesićeve ekipe. Navodno, ovaj sukob traje i do danas.

Šapić takođe voli da produkuje afere, što zbog svoje sklonosti nekretninama, što zbog izjava kojih bi se postideo čak i Dmitrović, što zbog osionog odnosa prema novinarima, što zbog nedostatka erudicije. Ali ne može se reći da se ne snalazi u političkom podzemlju, pogotovo onom prestoničkom.

Mediji su izveštavali o njegovoj nelegalnoj gradnji. Netom što je postao gradonačelnik, legalizovao je nelegalno dograđeni objekat na Bežanijskoj kosi. Sedmosobni kućerak od 340 kvadrata “korisne površine”. Ispostavilo se da ima i vilu u blizini Trsta, vrednu oko 800.000 evra. Poznata je afera u koju je uključen njegov bivši šef kabineta, koji je turskoj firmi “Kentkart” nudio “druge poslove” ako pristane na raskid ugovora sa Gradom Beograda. To je bilo u skladu sa reformom naplate gradskog saobraćaja koju je Šapić sproveo, kada je Bus-plus zamenjen SMS-om.

Osim toga, Šapić je izbacio na desetine “visokoproblematičnih” izjava o migrantima, političkim protivnicima, ekologiji, LGBT populaciji i slično. Budući da se njima pozicionirao na ekstremno desni kraj političkog spektra, kampanju za junske izbore započeo je fotokopiranjem Šešeljeve ideje o izmeštanju Titovog groba iz Beograda, jer je Broz po njemu “zlikovac koji je naneo zlo srpskom narodu”. Grob je, po Šapiću, valjalo ćušnuti u Kumrovec. Prvi čovek Kumrovca je rekao da je ideja dobra, jer će se time dramatično uvećati turistički prihodi ove hrvatske opštine.

Neki smatraju da je smisao ove i drugih Šapićevih retorskih budalaština skretanje pažnje javnosti sa enormnih dosega kriminala i korupcije u glavnom gradu.