Ne bi se moglo reći da se već formirao nepregledan red onih koji bi hteli da slave Svetog Nikolaja. Onaj koga crkveni krugovi nazivaju „zlatoustim pravednikom“ i „putovođom roda srpskog“, a neki drugi „otvorenim antisemitom“ i „pristalicom fašizma“, upao je u neku vrstu začaranog kruga. Nikolaja bi, zbog njegove kontroverznosti, najpre prihvatili najortodoksniji i najpravoverniji koji čvrsto drže do crkvenih običaja, ali oni već imaju svoje slave. Da nemaju, ne bi ni bili ortodoksni. Da ih menjaju, ne bi bili tako pravoverni, jer su slave neka vrsta porodične tradicije koja se ne dovodi lako u pitanje. Ostali, ili slave slave po inerciji ili crkvene datume doživljavaju kao laicističke praznike, pa im i ne treba neko poput Nikolaja Velimirovića.
Izgleda da je novo ime u kalendaru svetih bilo najpotrebnije samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je na Svetom arhijerejskom saboru kanonizovala ovog episkopa, računajući na pokornost prvog i ravnodušnost drugog dela pastve. Jednoglasno, za datume praznovanja i liturgijskog spomena Svetog Nikolaja uzeti su dani njegove smrti (5. ili 18. mart, zavisi da li se računa prema starom ili novom kalendaru) i prenosa njegovih zemnih ostataka iz Amerike u Srbiju (20. april ili 3. maj), tako da je SPC dobila svog sedamdeset sedmog svetitelja.
Biografija
Nikolaj Velimirović rođen je 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine u Leliću, nedaleko od Valjeva, u porodici zemljoradnika. Obrazovanje je otpočeo u manastiru Ćelije, dok je gimnaziju završio u Valjevu. Školovao se na Bogosloviji u Beogradu gde je, prema sećanjima školskih drugova, u ranim godinama čitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih.
Nakon završetka Bogoslovije radio je kao učitelj u selima pored Valjeva posle čega je, kao stipendista Crkve, studirao na Starokatoličkom fakultetu u Bernu, da bi školovanje nastavio u Nemačkoj, Engleskoj, Rusiji i Švajcarskoj. U Bernu je u dvadeset osmoj godini doktorirao teologiju, odbranivši disertaciju „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovnu dogmu Apostolske Crkve“.
Prve godine prošlog veka Velimirović je proveo u Oksfordu, gde je spremao doktorat iz filozofije, dok je temu o Berklijevoj filozofiji odbranio u Ženevi. Bio je predavač na Bogosloviji „Sv. Sava“ u Beogradu od 1912. do 1918. godine, da bi 1919. godine bio izabran za episkopa žičkog.
Zajedno sa patrijarhom Gavrilom, njega su uhapsili Nemci 1941. Bio je zatočen u manastiru Vojlovica kod Pančeva, a potom su ga Nemci sproveli u Dahau, odakle ga je 8. maja 1945. oslobodila američka vojska. Nikolaj Velimirović ostatak života proveo je u emigraciji.
Umro je u SAD 18. marta 1956. godine. Njegovi posmrtni ostaci su, na njegovu želju da bude sahranjen „tamo gde je i prvo bukvar učio“, preneseni u rodno selo Lelić (12. maja 1991. g.) i položeni u crkvu posvećenu sv. Nikolaju Mirlikijskom. Pisao je mnogo o onome što može da zanima jednog teologa, a to je, bezmalo, duhovni i fizički svet koji se protezao oko njega i u njemu, i to su najmanje sporni detalji Velimirovićeve biografije, mada ni tu nije baš sve jasno. Za jedne je on čitav Drugi svetski rat proveo u koncentracionom logoru Dahau, drugi tvrde da je tamo bio od 1944. godine, za treće on uopšte nije bio u logoru, već u nekoj vrsti deporaticije u tom gradu. Bilo kako bilo, episkop ohridski i žički bio je prinuđen da sedi neko vreme u Dahauu i gleda kroz neko okno, odakle je slao „poruke srpskom narodu“, kako je to napomenuo u podnaslovu knjige Kroz tamnički prozor.
Čivutska manija za čistoćom
U tom delu se mogu sresti najsumorniji prizori: „Univerzitetska Evropa je istucala svoga Boga u stupi i razbila u bezbrojne atome, protone i elektrone od kojih se jedva noge mogu očistiti. Da li ste sa Evropom ili svojim narodom? Ako kažete da ste sa Evropom onda se brzo lečite da ne bi zarazili svoj narod…“, pisao je tih ratnih godina „raspevana lira“ Nikolaj Velimirović, tvrdeći da su „evropski narodi pod prokletstvom božijim jer oni nisu više narodi nego jazavci… dvonogi majmuni… zverovi a ne ljudi… Evropski intelektuizirani čovek napravio je ugovor sa đavolom… Evropa je jeres… A ti Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikada za njom. Nazad, na svoje, ako hoćeš da se spaseš i živiš…“
Nikolaj Velimirović je na istom mestu primetio da je „kultura nula ispod jedinice“. „Jevreji i njihov otac đavo“, piše onaj koga Srpska pravoslavna crkva naziva arhipastirom, „uspeli su laganim dugotrajnim trovanjem duha i srca evropskog čovečanstva da ovo odvrate od pravog bogopoštovanja i privuku na poklonjenje idolu kulture… dim, prah, blato, mutljag… glupačka ništarija…“
„Pronalasci evropski doveli su“, prema mišljenju onoga ko je nedavno proglašen svetim, „čovečanstvo na obronak propasti, doveli ga u duhovni mrak i u mračnu kvarež kakva se ne pamti u istoriji čovečanstva. Jer sve svoje pronalaske Evropa je uperila protiv Hrista; da li po svome sopstvenom krivoumlju ili po nagovoru Jevreja, ne znamo“, piše Velimirović, nabrajujući potom među pronalascima teleskop, mikroskop, železnicu, parnu fabriku, mašine za plivanje pod vodom, za letenje u vazduhu…
Vladici nisu bile previše drage ni druge civlizacijske tekovine: „Revnost za čistoćom postala je manijom za čistoćom. No nažalost, i ovde je Čivutin umešan… Vodovod, vodovod, vodovod. Kupatila, kupatila, kupatila! Čistoće, čistoće, čistoće! I svi klonuše od umora perući se i čisteći se spolja…“
Židovi i njihov otac đavo
Prema mišljenjima njegovih kritičara, Velimirović je ispisao neke od najžešćih stranica u istoriji modernog antisemitizma: „Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista razapeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponište, i da na presto Hristov stave svog jevrejskog mesiju, ne znajući ni dan danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je zauzdao svojom uzdom i bičeva ih svojim bičem… Ali je za čuđenje, da su se Evropejci, kršteni i miropomazani, potpuno predali Židovima tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe… Ali najvažnije je kako je hrišćanska Evropa postala sluškinja Židova i kako je otpala od Oca svetlosti i priznala đavola za svoga Oca u svima mislima i delima svojim…“
To sve je Velimirović uspeo da izgovori na jednom mestu, u jednoj knjizi. Ako neko želi da mu progleda kroz prste, to delo je objavljeno tek posle njegove smrti 1985. u Hilmansiru u Nemačkoj.
Duhovni inspirator Ljotićevog pokreta
Među hiljadama stranica koje je Velimirović napisao ima mnogo bogougodnijih misli, ali i u drugim tekstovima povremeno provejava ton nečega što bi izmamilo zabrinut uzdah i onog prognanika koji je jeftino proćerdao svoju anđeosku smernost. Čak i da se Velimirovićevo netelesno biće vinulo do sakralnih visina o čemu je teško prosuđivati racionalnim razlozima (u smislu Tertulijanove parafraze Credo quia absurdum, ako nekoga to uopšte zanima na ovakvom mestu), njega zemaljska biografija vuče natrag u prostorno-vremenske koordinate onoga što je govorio i radio. Bilo je tu reči i dela kojih se ne bi postidela nijedna religija, ali i beleške iz Dahaua ostaju, neumitno.
Osim toga, Srpska pravoslavna crkva je prihvatila za sveca nekoga ko je pred Drugi svetski rat veličao Adolfa Hitlera, jer je radio na „stvaranju nacionalne crkve u Nemačkoj“, što je sveti Sava „svršio… pre 700 godina“, bio duhovni inspirator Ljotićevog pokreta, zagovarao antievropska osećanja i širio antisemitizam, čime su prekršena elementarna načela morala, da se ne ide do kanonskih pravila Crkve. O njima su već dosta govorili teolozi poput Nikodima Milaša u Crkvenom pravu, tako da nije lako dovesti u vezu zahtev da se „jedno lice odlikovalo u svemu i svagda uzoritom svetinjom života“, da su ga „svagda ukrašavale sve hrišćanske vrline i njegova dela bila takva da su pokazivala težnju da se približe idealu svetinje, i svagda služila za uzor ljubavi i pobožnosti“, da su „crte proroštva i čudotvorstva kod tog lica bile, ili je njegovo telo posle smrti davalo znake svetiteljstva“, sa onim što je govorio i radio Nikolaj Velimirović.
Koliko god kanonizacija svetitelja bila pravo Svetog arhijerejskog sabora, toliko najviša crkvena tela moraju da poštuju one kojima Crkva pripada. Za razliku od Rimokatoličke crkve koja svece proglašava administrativnim putem, Srpska pravoslavna crkva uvek je potvrđivala kultove svetih koji su prethodno zaživeli u narodu. Zbog toga ni sam sveti Sava, na primer, nije službeno kanonizovan, ali je postojala opšta saglasnost oko njegovog dela.
Lik Nikolaja Velimirovića još se prelama u različitim vizurama, što je dovoljan razlog da se sačeka sa njegovom sakralizacijom, ukoliko Srpska pravoslavna crkva ne želi da kanonizuje sam kult sporenja, što baš i nije u duhu sabornosti za koju se stalno zalaže. Duh polemosa i tako više spada u dijalektički rejon onog gospodina sa bradom, kome tek što su videli leđa.
„Vreme“ broj 647, 29. maj 2003.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
