Sveprisutna kampanja i performans za pamćenje

Dva dana pred početak predizborne tišine, nosilac svih lista vladajuće koalicije i predsednik Srbije pojavio se drugi put u tri dana u Čačku. Došao je u pratnji ambasadorke Savezne Republike Nemačke “da otvori još jednu fabriku”, koja u taj deo Srbije donosi investiciju veću od 80 miliona evra.

Vučić, dosledan sebi, uspeo je i u samom finišu da prekrši pravilo da u poslednjih mesec dana pred izbore nema “funkcionerske kampanje”. Pre toga uspevši da izdejstvuje izbore baš onakve kakvi mu najviše pašu, ponaša se po svojoj navici: ide po Srbiji kao da je to njegova lična imovina i radi šta mu padne na pamet. I ko bi mogao da mu zameri ako je isto to učinio nedelju dana ranije u Njujorku, pre, za vreme i posle zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija na kojoj jeste usvojena Rezolucija kojom je ustanovljen Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici 11. jula? Za razliku od nekih ranijih izbora, kada je poslednjih mesec dana svaki čas otvarao neki pogon, metar asfaltiranog puta, najavljivao dolaske velikih kompanija, ovoga puta toga, makar u toj meri, nije bilo. A izgleda, nije bilo ni neophodno.

Komunikaciona šizofrenija, koja se sprovodi dosledno već 12 godina, i ovog puta je bila na delu: koliko danas Vučić je stajao sa Nemcima, sa ambasadorkom Nemačke u Srbiji, stajao je, naime, pored onih koje je do pre nekoliko dana proglašavao jedinim genocidnim narodom, dok je prizivao duhove iz prošlosti raspirujući onaj najgori sentiment preko svojih medija, i štampanih i elektronskih. Nemci su se našli na udaru kao inicijatori rezolucije u GS UN-a i kao država koja je na toj sednici predstavljala tekst Rezolucije. Dalje, oni su optuženi u Vučićevim svakodnevnim obraćanjima da su vodili svetsku kampanju protiv Srbije, da su obilazili države, pretili im, pa su, recimo, tako jednom Meksiku rekli da će povući svoje fabrike automobila ako ne podrži Rezoluciju u UN.

Znači, Vučić, u kampanji za lokalne izbore, promoviše nemačku kompaniju u Čačku, šepuri se kao da je njegova, kao da je on veliki preduzetnik; u isto vreme, govori da nemačka vlada koristi te kompanije kako bi uticala na politiku vlada zemalja u kojima nemačke firme otvaraju svoja preduzeća!

Moglo bi da se postavi pitanje – ako nemačke kompanije jesu instrument nemačke spoljne politike i služe da neka vlada bude nagrađena ili nagrđena, u zavisnosti od toga šta su interesi Savezne Republike Nemačke, šta se sada traži od Vučića u trenutku kada stiže nova investicija?

PRIČA O ODBRANI SRPSTVA

Dva meseca ranije, kada je odlučio da ide na nove izbore u Beogradu – pošto je izgubio izbore u decembru 2023. godine i sa svih strana bio napadan da je uništio izborni proces u Srbiji svojim izbornim inženjeringom – Vučić je krenuo u kampanju na jedini mogući način: pričom o nužnosti odbrane srpstva. Očevidno je dobro procenjeno da je to jedina tema na kojoj još uvek može koliko-toliko da motiviše svoje birače – one koji nisu direktno vezani za SNS ili kupljeni / korumpirani, i da ih na toj temi izvede 2. juna opet na biračka mesta i osigura još jednu potpunu pobedu.

U trenutku kada nam je tu taktiku predočio kandidat za gradonačelnika Aleksandar Šapić rečima: “Beograd treba da bude srpski, a ne jugoslovenski grad”, ističući da ovo nisu izbori za kanalizaciju nego za odbranu identiteta, Vučić je još uvek naspram sebe imao ujedinjenu opoziciju, što mu je bila nepremostiva prepreka. Nervoza i grč u kojem je bio tokom marta brzo su prevaziđeni početkom aprila kada se koalicija “Srbija protiv nasilja” raspala u paramparčad rušeći nadu svojim biračima da je moguće dođi do neke promene. Od tog trenutka, Vučić je opušten. Dve nedelje provodi na izletu u Njujorku sa svojim saradnicama iz kabineta i Markom Đurićem kao novim ministrom spoljnih poslova, obilazi restorane na Menhetnu i vodi “diplomatsku borbu” za poništavanje efekata Rezolucije o Srebrenici. Paralelno, i za to mu svi odaju priznanje, stavlja sve resurse u državi pred jedan zadatak: da zovu, posete ili ugoste sve države koje postoje na planeti, od Mikronezije do Kariba, da se aktiviraju svi trgovci oružjem i lobisti koje ova država ima, samostalno ili preko kineskog i ruskog ministarstva spoljnih poslova, čija moćna ruka dobacuje dalje i ima veći značaj, dakle, da se uradi sve zamislivo kako ne bi, na glasanju u GS UN-a, organizatori donošenja Rezolucije mogli da budu preterano zadovoljni rezultatom.

VUČIĆ I ZASTAVA

Još više od toga, Vučićeva taktika je bila da igra na podelu koja postoji u UN-u, na one koji su pod američkim i one koji su pod kineskim uticajem, te nije propustio priliku da Srbiju stavi pod kineski kišobran, što će posledično imati veze i sa budućnošću zemlje. Kao što je “Vreme” već pisalo (24. aprila) – da će, ako izgubi, proglasiti moralnu pobedu, upravo to se i dogodilo posle glasanja u četvrtak 23. maja 2024. godine. Proglašenju pobede, iako je sada 11. jul u celom svetu Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, prethodio je performans u sali GS UN-a, gde je Vučić održao jedan šešeljevski govor, a potom se mazio sa zastavom Srbije, pre nego se njom nije ogrnuo, a pošto je izljubio ukrućenog Marka Đurića. Od čuvenog lupanja cipelom u Ujedinjenim nacijama nekadašnjeg vođe sovjetskih komunista Nikite Hruščova, ne pamti se upečatljiviji nastup nekog predsednika države. Po tome će Vučić svakako biti upamćen.

U septembru prošle godine javnost u Srbiji je bombardovana najavama Vučićevog govora na godišnjem zasedanju Generalne skupštine, opisivan je kao ”istorijski” i “nezabeležen”, ali se čini da nije doneo rezultat kakav je Vučiću bio potreban, pa se za ovo novo pojavljivanje u velikoj sali na Ist riveru spremalo drugačije. Procenjeno je da bi neki gest bio upečatljiviji od polučasovnog ponavljanja opštih mesta o geopolitici koja nikoga posebno ne interesuju. Kako je Vučić s vremenom postao internet zvezda i kako je njegov PR tim pomerio i prilagodio njegove nastupe za društvene mreže, Instagram i Tiktok pre svega, svojim grljenjem zastave, umotavanjem u zastavu, postao je “čovek mim” prihvatljiv za deljenje na pomenutim društvenim mrežama, a za tradicionalne medije je ušao u rubriku “neobične vesti”.

Ovi “događaji” su poslednje nedelje analizirani na sve moguće načine, ali samo u Srbiji, BiH i Crnoj Gori. Za svet to nema nikakav značaj, osim što će “velike sile” zapamtiti kako se ko ponašao čak i u areni koja nema nikakvog uticaja na događaje u svetu.

foto: printscreen

“IZBORI ZA VUČIĆA”

Vučić je uspeo u nameri da, iako “ne učestvuje”, bude ključno lice kampanje za lokalne izbore u Srbiji, potpuno pregazivši svaku drugu temu u javnosti. On se, razume se, u javnosti i hvalio, u svojim svakodnevnim obraćanjima, da se uopšte ne bavi kampanjom nego samo najvažnijim državnim poslovima i pokušajem da zaštiti Srbe i srpstvo od namere “kolektivnog zapada” da ga proglasi genocidnim. Njega nema u kampanji, a zapravo, kada se pogledaju TV stanice sa nacionalnim frekvencijama i većina dnevnih novina, kampanja za lokalne izbore ni ne postoji nego su to, kako kažu SNS birači u TV anketama, “izbori za Vučića”.

I još više, to je sada glasanje za Vučića jer on faktički nema nikog protiv sebe osim tog sveta, “kolektivnog Zapada” koji želi da ga preko svojih agenata oslabi i time oslabi Srbiju koja je, kako se to kaže, “za samo deset godina duplirala svoj BDP” i sada to mnogima smeta. Tako je glasačko telo pred izborom: da li da podrži čoveka koji mu sve u životu omogućava, ili da podrži one koji su protiv njega, strance što žele ne samo da smene njega, već da ponište Srbe kao narod. Ovako postavljena centralna debata u kampanji bukvalno je zbrisala opoziciju koja ni na koji način nije mogla da odgovori na ovaj PR cunami, ali je mogla da ga predvidi i da na osnovu toga proceni kako da uđe u kampanju za lokalne izbore, ako je već odlučila da trči trku u neravnopravnim uslovima. Dok je javnost najpre bila izložena pretnjom da bi se Srbi i Srbija i sve što ima pridev srpsko moglo naći pred temeljnim uništenjem, sada, na vratima izbora, poruka je promenjena: pobedili smo uprkos svemu, nismo dali na sebe, ostali smo svoji na svome, niko sa strane ne može da nam naredi šta da radimo i nezaustavljivo idemo ka 1400 evra prosečne plate za nekoliko godina.

Oni koji i dalje veruju da će sa strane stići “kazna za Vučića”, da će mu biti onemogućeno “sedenje na više stolica”, sada mogu da vide da je njegov pristup na taktičkom planu i dalje dobar, a posebno kada se onaj strateški cilj nigde ne vidi. Vučić je kapetan broda koji stalno upada u nevolje koje proizvodi svojim lošim kormilarenjem, a pripisuje ih nemirnoj vodi svuda oko nas. Taj brod se izvlači iz nevolja upornošću kapetana, tako što on samo prestane da ih izaziva, a posadi i putnicima se saopštava da su savladani talasi kakvi nikada pre nisu viđeni. Najgore od svega, brod plovi, na vodi je, samo što niko ne zna kuda ide. A to će potrajati dok je ovakvog kapetana i vetra koji mu duva u jedra. Nekad sa istoka, nekad sa zapada.