Od knedle do zastave

Odavno se nije čuditi mahnitome vladaru, uostalom, nije ni prvi ni poslednji, ali šta je sa melasom oko njega? Vladalac se okružuje sve debljim slojem ljudskog šodera, ne zato što misli da će ga takvi zaštititi od nečega, nego zato da se ogleda u njima, da ispadne kao da nje sam u svojoj distorziji ličnosti. Mada, realno, jeste sam. Ostali su samo imitatori. Kvarni su, ali su duboko u sebi – pri sebi. Samo što su u međuvremenu razvili strategije mimikrije. A on, kad bude shvatio koliko je sam, biće kasno za sve.

I to više nije nužno samo naš, lokalni problem. Trenutak u kojem se Vučić na Generalnoj skupštini UN ogrnuo srpskom zastavom, počeo da vitla s tri prsta i šta je već sve radio, trenutak je u kojem je A. V. ponosno “izašao iz ormara”: u redu, do sada sam se pred vama pravio da sam relativno normalan ili da sam pod kontrolom kad uzmem lekiće, ali sada više nema razloga za tu šaradu. Niste ispoštovali moje posebne potrebe, okej, sada ćete videti na šta sam sve spreman!

A onda se, sledeći modni trend koji im je diktirao njihov Pjer Karden, cela tzv. Vlada Srbije, usred Beograda, takođe ogrnula u srpske zastave. Sačuvajte tu sliku gde god možete. Ako je Vučić u Njujorku nenadmašiv prizor vladarskog ludila, onda je kolektivni portret tzv. Vlade Srbije ogrnute u zastave nenadmašan prizor kolektivnog samoponiženja.

Da li je iko falio na toj fotografiji? Da li se iko dosetio da mora da odnese tetki lek? Da li je bar jedan ministar rekao sebi: ja ovo neću da radim, sramota me je, treba sutra da izađem na ulicu, imao sam ja neki život i pre ovoga, imaću i posle.

(Fun fact: Žigmanov Tomislav u zastavi… Neprocenjivo!)

Vučić je tzv. Vladi Srbije odavno slomio kičmu, sada joj je i zdruzgao mozak. Spomenuto slamanje kičme desilo se najkasnije onda kada se na jednom sastanku tzv. kabineta Vučić – sve u svemu, niko i ništa – izdrao na starijeg čoveka i uglednog stručnjaka “Tišina tamo!”. A ovaj progutao knedlu i nastavio dalje. I svi drugi s njim. Sada gutanja knedli više nema jer je znalačkim prosejavanjem u vladaočevoj blizini ostao samo šoder bez samopoštovanja (pohlepa je nešto drugo).

Bilo je nekih s vrha plasiranih ideja – ali kanda nisu “zaživele” ili nije bilo vremena da se sašiju tolike zastave – da svako ko je Srbin i srpskoga roda obesi srpski barjak na svoju srpsku kuću ili tako već nešto, mada mislim da to nije dovoljno radikalno. Mnogo jači utisak na ceo svet ostavili bismo da smo se prosto svi ogrnuli srpskim zastavama, bar na nedelju dana. Zamislite samo taj spektakularan prizor! Hiljade hodajućih zastava na uzavrelim ulicama velegrada! A i imali bismo bolju turističku posetu nego za Ramštajn. Sve ionako štetne razlike među nama bi nestale, bili bismo ujedinjeni u slavljenju svoje srpskosti i negenocidnosti, kasirke Maksija, Idee, Univera ili Arome oslobodile bi se svojih korporativnih uniformi u ime mnogo višeg i plemenitijeg cilja, takođe i poštari, dostavljači, kućni zlostavljači… I svi glumci na Pozorju da umesto uobičajenih kostima ogrnu srpske zastave! A Kim Jong Un bi crkavao od zavisti što se on nije prvi toga dosetio.

Ako nekome treba nacrtati, hajde da se kaže i ovo. Ova zemlja je zahvaćena veoma ozbiljnom bolešću. Ona se širi sa vrha, ali je prodrla već i duboko u srednje strukture, u ono što je srž svake zemlje. Ta bolest neće nestati sve dok je njen glavni uzročnik u mogućnosti da je širi, a trenutno su mu mogućnosti sasvim neograničene. Možda se ponekad čak i sam uplaši bezmerja svoje samovolje i prilepčivosti svog mahnitanja, ali izgleda da ga to brzo prođe: iskušenje i uživanje su isuviše veliki.

I, koliko to još može ovako da traje? Bojim se, duže nego što biste bili spremni da poverujete. Zašto? Zato što ovo traje već dvanaest godina predugo, a kad bolest progresira tako dugo i uspešno, kao da srpski društveni organizam nema gotovo nikakav imunitet, ko može da vam garantuje da joj se nazire kraj? Pri čemu mislim na izlečenje, ne na ono drugo.

Takođe, niko ne može predvideti kako će izgledati kraj ove ibijevštine. Hoće li to biti događaj ili proces? U obrnutom pravcu, krenulo je naizgled polako i obazrivo, a onda je dobilo veliko ubrzanje. Zašto? Zato što više nije bilo ozbiljnog otpora. Možda je vreme da krenemo u rikverc: da ga lišavamo jedne po jedne poluge moći. Ako su to gradovi, onda su gradovi. Ne bi bilo prvi put da to bude odličan početak. Ako nisu, onda možda stvarno treba da se ogrnemo zastavama i vilenimo, jer to bi značilo da postajemo zemlja podanika luđih od vladaoca.