foto: a. anđić
Umro je jedan od najznačajnih srpskih novinara, urednika, publicista i gostiju kafane Madera
Nazivali su ga Miloševićevim biografom, što ga je nerviralo. Pojednostavljena tumačenja koja su ga godinama pratila zbog objavljivanja četiri knjige o Slobodanu Miloševiću, publicista Slavoljub Đukić još jednom, možda upečatljivije nego ikad, opovrgao je najnovijim rukopisom – hronikom Političko groblje, delom koje obuhvata ključne događaje i aktere Titovog, Miloševićevog i postpetooktobarskog perioda.
Među devedeset ličnosti koje je Đukić u Političkom groblju portretisao na prepoznatljivo pitak način jesu najmoćnije i najuticajnije ličnosti druge polovine 20. i početka 21. veka, ali i neki zaboravljeni likovi, čiji neverovatan životni put najslikovitije govori o paradoksalnoj stvarnosti zemlje koje više nema (poput „druga Sejde Bajramovića“ ili Petra Gračanina, „jedinog predsednika Republike Srbije, 1987–1989, za koga šira javnost gotovo da nije znala da je predsednik“).
Obimno (630 stranica) delo intrigantnog naziva autoru je donelo Nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju knjigu iz oblasti publicistike. Čitaoci su, istovremeno, dobili dragocenu priliku da zavire s druge strane scene, tamo gde se vuku konci i donose presude, one koje ne utiču samo na sudbinu „optuženih“ već i cele zemlje i svih njenih građana. I sve to kroz oči čoveka koga dugogodišnje praćenje političkih uzdizanja, padova, spletki, izdaja i ostalih manifestacija pohlepe, bolesnih ambicija i nepostojanja skrupula, nije odvelo u neproduktivnu mizantropiju i arogantni cinizam. Naprotiv:
„Najviše sam obuzet profesionalnim strahom da li sam verno prikazao sudbinu ljudi koji su se našli u središtu događaja. Ima stvari koje ne znamo, ili nismo upućeni u ono što se dešavalo oko nas. Vidimo ih u jednoj ili dve dimenzije, a izmakne nam treća, nepoznata dimenzija“, kaže Đukić na kraju obimne hronike, napisane još 2000. godine, a potom devet godina prepravljane, „što je gore od pisanja“.
Upravo u takvom, samoispitujućem odnosu prema poslu i ljudima, mogao bi se kriti deo tajne Đukićeve profesionalne dugovečnosti. Deo zasluga svakako pripada i njegovoj izrazitoj marljivosti i decenijama dugoj navici da svakodnevno „beleškari“, čuvajući činjenice od zamki varljivog pamćenja.
A u proleće 1987. u pripremnim radovima za Osmu sednicu SKS-a saznao je da mu se u „Politici“ sprema prevremeno penzionisanje.
Tek u 58. godini života, Đukić je teško primio odluku kojom je praktično proteran iz novinarstva – iako je ona bila samo radikalnija varijanta onoga što mu se već dešavalo u prethodnom periodu, kada su mu tekstovi najčešće odbijani.
Ipak, ubrzo se pokazalo da je odluka tadašnjeg glavnog urednika „Politike“ Živorada Minovića, zapravo, predstavljala uslugu nepodobnom novinaru: oslobođen dnevnih obaveza, dobio je priliku da radi ono što sam želi. Tako je nastalo čak osam knjiga: dva biografska spisa o Dobrici Ćosiću (Čovek u svom vremenu 1989. i Lovljenje vetra 2001), hronika pada političke garniture koja se razlikovala od dotadašnjih komunista (Slom srpskih liberala iz 1990), čak četiri knjige o Miloševiću i njegovom režimu (Kako se dogodio vođa 1991, Između slave i anateme 1994, On, Ona i mi 1997. i Kraj srpske bajke iz 1999) i pominjano i citirano Političko groblje 2009.
Sve Đukićeve knjige napisane su na pisaćoj mašini.
Ovo je izvod iz opširnog teksta objavljenog u „Vremenu“ broj 999 u 2010. godini. Kompletan tekst može se pronaći u arhivi sajta, odnosno na linku u dnu teksta, u „povezanim člancima“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
