foto: print skrin
Profesor Slobodan Cvejić, član Saveta REM-a i jedan od predlagača pravilnika kojim bi se ograničilo vreme za rijaliti programe, odluku Saveta REM-a da to ne učini nazvao je moralnom katastrofom, dodavši kako REM izbegava da sprovodi zakon iako je dužan da to čini. Na pitanje novinara RTS-a da li to znači da su dve komercijalne televizije Pink i Hepi nedodirljive, te da im REM ne može ništa, profesor Cvejić je odgovorio: "Pa, nažalost i takav utisak ostaje"
Pandemija virusa korona dovela je i do pandemije lažnih vesti. I za jedno i za drugo još uvek tražimo delotvornu terapiju. Protokoli za lečenje obolelih od kovida 19 eksperimentalni su i sastoje se od lekova koji pod kontrolu stavljaju posledice; utisak je da je slično i sa načinom, preporukama i merama, kojim se društvo i pojedinci leče od mnoštva dezinformacija.
Prošle nedelje, predsednik Sjedinjenih Američkih Država u odlasku Donald Tramp isključen je tokom direktnog prenosa zbog uredničke procene da je u svom govoru počeo da zaobilazi činjenice i istinu, te da pravi štetu po nepristrasno i istinito informisanje gledalaca. O ispravnosti i posledicama ove odluke urednika najmanje sedam američkih televizija, od kojih su tri nacionalne, poslednjih dana povela se široka rasprava. Čak je i premijerka Ana Brnabić, u dramatičnom nastupu na televiziji Hepi – koja inače prednjači u kršenju Kodeksa – izrazila nadu da lokalni emiteri neće na isti način onemogućavati predsednika Srbije da saopštava važne stvari građanima naše države.
Tih dana, kada je obraćanje Donalda Trampa prekinuto, u Beogradu na sednici Saveta REM-a nije usvojen novi pravilnik po kome bi se rijaliti program emitovao samo u periodu između 23 časa i 6 časova ujutru. U emisiji „Oko magazin“ na RTS-u moglo se čuti kako je, u danu kada se o tome raspravljalo, na već pomenutoj televiziji Hepi (televizija sa nacionalnom frekvencijom koja je tu frekvenciju dobila zajedno sa dečijim kanalom koji više ne postoji) emitovano ukupno 10 sati i 18 minuta rijaliti programa „Parovi“, a na televiziji Pink „Zadrugu“ je u isto vreme bilo moguće gledati devet sati i pet minuta.
Bio je ovo jedan od retkih trenutaka kada se naivno verovalo da će se REM ipak probuditi iz zimskog sna.
Profesor Slobodan Cvejić, član Saveta REM-a i jedan od predlagača pravilnika kojim bi se ograničilo vreme za rijaliti programe, odluku Saveta REM-a nazvao je moralnom katastrofom, dodavši kako REM izbegava da sprovodi zakon iako je dužan da to čini. Na pitanje novinara RTS-a da li to znači da su dve komercijalne televizije Pink i Hepi nedodirljive, te da im REM ne može ništa, profesor Cvejić je odgovorio: „Pa, nažalost i takav utisak ostaje.“
„U konkretnom slučaju propuštena je dobra prilika da se uredi rijaliti program, iako bi bilo još bolje da REM kroz redovan nadzor nad pružaocima usluga reaguje i sankcioniše elektronske medije“, kaže Bojan Klačar, izvršni direktor CeSID-a. Ako bi se to radilo redovno i ako bi se pružaoci usluga sankcionisali, nastavlja sagovornik „Vremena“, „ne bi ni postojala dilema oko toga kada treba da se emituje rijaliti program, jer takvi sadržaji ne bi smeli da budu prisutni u tom vremenskom periodu pa bi i mediji bili demotivisani da ih prave i emituju u ‘prajm tajmu’.“
(NE)MOĆNI REM
„Odnos države oličene u radu REM-a i komercijalnih pružalaca sadržaja treba gledati u jednom hroničnom odsustvu jasne, čvrste i koherentne medijske politike, u kome je REM (ranije RRA) uvek stidljivo koristio svoje zakonske mogućnosti ili ih nije uopšte koristio, postavljajući se kao slaba, pasivna i od politike zavisna institucija iako im zakonski okvir daje ne tako malo ovlašćenja“, objašnjava Bojan Klačar. On, dalje, dodaje da iako se REM pozicionira kao nemoćna institucija, komparativno gledano pripada krugu snažnih regulatornih tela s jasnim i velikim ovlašćenjima.
Naime, prema Zakonu o elektronskim medijima, ovo telo može pružaocu medijske usluge izreći opomenu, upozorenje, privremenu zabranu objavljivanja programskog sadržaja (što je REM učinio ukupno četiri puta) i konačno, može mu oduzeti dozvolu zbog povrede obaveze koja se odnosi na programski sadržaj (što REM nije učinio nikad), takođe propisane zakonom, kao i zbog povrede uslova koji su sadržani u dozvoli ili odobrenju za pružanje medijske usluge.
Šta je ovaj pružalac medijske usluge (što bi trebalo da uključuje televizije Pink i Hepi, kao i sve ostale) dužan? Između ostalog – kaže Zakon (član 47) – da obezbedi slobodno, istinito, objektivno, potpuno i blagovremeno informisanje; da doprinese podizanju opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa građana; da ne pruža programske sadržaje koji ističu i podržavaju narkomaniju, nasilje, kriminalno ili drugo nedozvoljeno ponašanje, kao i sadržaje koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca i slušalaca; da poštuje zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje, a u toku predizborne kampanje da registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima obezbedi zastupljenost bez diskriminacije…
Takođe, Regulator se stara da se u svim programskim sadržajima poštuje dostojanstvo ličnosti i ljudska prava, a naročito se stara da se ne prikazuje ponižavajuće postupanje i scene nasilja i mučenja, osim ako za to postoji programsko i umetničko opravdanje (Član 50); U članu 51 stoji da se ovaj moćni regulator stara i da sadržaj ne obuhvata informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje…
U rijaliti programima smo gledali scene eksplicitnog nasilja, slušali pretnje, svedočili nepoštovanju dostojanstva ličnosti i kršenju ljudskih prava, seksualnim napastvovanjima i zloupotrebi ljudi kojima je očigledno (bila) potrebna pomoć. Iako je u ovim programima to dovedeno do vrhunca, lako je setiti se govora mržnje i diskriminacije u političkim emisijama.
„REM je više vršio ulogu produžene ruke Vlade i vladajuće koalicije nego nezavisne institucije koja štiti javni interes. Zadatak REM-a je da pre svega sprovodi zakon i obezbedi da građani budu pravovremeno, istinito i objektivno informisani. REM je na ovom ispitu pao. Previše puta“, kaže Raša Nedeljkov, programski direktor Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA).
SAMOUKIDANJE NA DELU
Raša Nedeljkov smatra da „odnos vlasti i komercijalnih emitera deluje kao odnos poslodavca i PR službe, a sličan odnos se potom preslikava između komercijalnih emitera (naročito onih vernih vlasti, izvan svih granica profesionalnosti) i REM-a, koji bi, po zakonu, trebalo da bude autoritet za njih. Ispostavlja se da je REM autoritet efektivno izgubio, odnosno da se REM samoukinuo.“ Kako Nedeljkov dalje objašnjava – u partnerskom odnosu emitera i vlasti, REM je neprijatni višak; njegovo sistematsko obesmišljavanje je rezultovalo da se povinuje dodeljenoj mu ulozi.
Primer rijaliti programa je ilustrativan jer dokazuje da ni kada je reč o politički benignoj temi, REM nije u stanju da deluje, kaže Nedeljkov, dodajući da su takvi programi lukrativni za emitere, emiteri su „isplativi“ vlasti.
Ključne reči koje, po njegovom mišljenju, najpre opisuju stanje u ovom telu urušenog autoriteta jesu – inertnost, ćutanje, neprofesionalnost, netransparentnost, selektivnost u odlučivanju i politikanstvo; najveći gubitnici u ovakvoj situaciji su građani Srbije.
Profitiraju političke elite i podobni mediji.
PROBLEMI PREDUGO TRAJU
Kako je regulacija u medijskoj sferi važna i za šire demokratske procedure, funkcionisanje i popuna članova Saveta
REM-a našla se i kao tema dijaloga opozicionih i partija na vlasti u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo.
Popuna članova koje su delegirale formalno opozicione stranke dovela je do pomaka u radu Saveta, smatra Klačar, dodajući da ponašanje novih članova, kao i teme koje otvaraju jeste bitno drugačiji od ponašanja članova prethodnih godina. Smatra, takođe, da pomaka, iako su skromni i nedovoljni, ipak ima. „Suviše dugo postoje problemi u REM-u, faktički od 2003. godine, da bi se rešili s dva nova člana i to preko noći. Da bi REM uradio sve ono što mu daje zakonski okvir, svi ili većina članova REM-a bi morali da imaju ovakav ili sličan pristup (poput novih članova) i borba za integritet članova i promene u medijskim politikama moraju da budu deo i budućeg dijaloga.“
Sa takvom ocenom se ne slaže Raša Nedeljkov. „Pravi pomaci su, izgleda, nemogući jer se očigledno vodi računa da se ne naruši većina u Savetu – većina koja brine o interesima vlasti i njoj bliskih emitera“, smatra on, dodajući da je popunjavanje sastava Saveta proizvelo samo blago osvežavajući efekat, nagoveštaj da je moguće menjati tako nefunkcionalnu instituciju kao što je REM.
Ni danas, opet, REM nije potpun. Čeka se popunjavanje upražnjenog mesta koje je ostavila Olivera Zekić, poznata široj javnosti, nažalost, ne po tome što se borila za primenu zakona i javni interes, već naprotiv. A ta, tekuća okrnjenost, po Nedeljkovu je dokaz koliko je državi istinski stalo da regulator radi punim kapacitetima, a pre svega parlamentu koji je ovaj izbor trebalo da pokrene još u januaru ove godine.
ŠTA SE SVE MOŽE
Dakle, REM ima jasne, određene nadležnosti i zakonske mere, koje su daleko od samo pedagoških, što je u jednoj emisiji spomenula Olivera Zekić. Kada je reč o pružaocima medijskih usluga koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje, podseća Nedeljkov, REM može da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, pa čak ukoliko postoji sumnja da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu, da o tome obavesti i nadležno tužilaštvo, dok, kada je reč o suzbijanju lažnih vesti, REM može da doprinese „kroz promociju etičkih vrednosti novinarske profesije, ali pre svega, podstičući razvoj medijske pismenosti, a mediji su ti koji imaju obavezu (pa i zakonsku) da obezbede istinito i objektivno izveštavanje.“
Kompromisa oko govora mržnje ne sme da bude, opominje i Klačar, a u pogledu širenja dezinformacija, ovo telo bi moglo da razmišlja i o saradnji s globalnim igračima, poput Jutjuba, s ciljem da se promoviše odgovorno plasiranje medijskih sadržaja.
Sve bi se moglo kada bi se htelo.
Dug put pred nama
Savet za štampu je nezavisno, samoregulatorno telo u čijoj je nadležnosti medijacija između oštećenih pojedinaca, odnosno institucija, i redakcija, kao i iznošenje javnih opomena za kršenje etičkih standarda utvrđenih Kodeksom novinara Srbije.
O tome koliko je samoregulacija važna, šta je cilj samoreuglacije, o različitim preprekama, razgovaramo sa Gordanom Novaković, generalnim sekretarom Saveta za štampu.
„VREME„: Koliko je samoregulacija važna u medijskim sistemima?
GORDANA NOVAKOVIĆ: Mediji treba da služe tome da omoguće građanima da na osnovu istinitih i valjanih informacija donose odluke koje su važne za njihove živote. Zato moraju da budu profesionalni i slobodni, ali i veoma odgovorni. Upravo kroz samoregulaciju mediji pokazuju svoju odgovornost prema građanima i poručuju im da rade u njihovom interesu, da su spremni da prihvate da ponekad greše, da su nekoga time povredili, kao i da žele da tu grešku isprave. Takvo ponašanje medija trebalo bi da popravi i kvalitet medijskog sadržaja i poverenje građana u medije, koje je kod nas sada jako nisko.
Kada se radi o ispravljanju činjeničnih grešaka ili povredama ličnih prava, oštećeni građani dobijaju moralnu satisfakciji kroz „osudu“ samoregulatornog tela, čime se smanjuje pritisak na pravosudni sistem. Takođe, za razliku od sudskog, postupak pred samoregulatornim telom je besplatan.
Jedna od čestih zabluda sa kojom se svakodnevno srećemo u Savetu za štampu jeste i ta da mnogi misle kako mi treba da kažnjavamo medije. To nije cilj samoregulacije, to rade sudovi. Samoregulacija upravo treba da štiti i prava novinara da budu nezavisni i da im na njihove profesionalne greške ukazuju kolege.
U modernoj Srbiji ne postoji tradicija, niti prethodno iskustvo samoregulacije profesionalnog rada. Savet za štampu postoji već 11 godina. Šta vidite kao najznačajnije prepreke, uz opasku da ih je svakako mnogo, da samoregulacija zaživi na način kao u Norveškoj na primer ili u nekoj od država EU (mada su, naravno, unutar EU velike razlike, kako u medijskim sistemima, tako i u različitim rešenjima i njihovom funkcionisanju)?
Možda treba da prođe još 90 godina, pošto norveški Savet za štampu postoji gotovo sto godina. Šalu na stranu, tačno je da postoje velike razlike u samoregulatornim telima u raznim evropskim zemljama, svako je pronašao neki model koji najbolje odgovara tamošnjoj medijskog sceni. Mi svoj sistem još izgrađujemo, još tragamo za najboljim rešenjima, u hodu ispravljamo stvari za koje se u praksi pokaže da ne funkcionišu dobro.
Da, mi jesmo do sada uspeli da, ne samo stručnoj, javnosti nametnemo novinarsku etiku kao važnu temu, ali smo daleko od toga da se odluke naše Komisije prihvataju i uvažavaju. Ima pomaka, pojedini mediji pokušavaju da isprave greške na koje smo im ukazali, ali je, nažalost, još mnogo onih koje uopšte ne zanima šta mi radimo i ne obaziru se na to. Na naše odluke se često ne obaziru ni komisije koje odlučuju o dodeli novca na konkursima za projektno sufinansiranje i, često bez ikakvih objašnjenja, najveće sume novca dodeljuju medijima koji su „serijski kršitelji“ Kodeksa novinara. Nailazimo i na česta omalovažavanja kod dela „kolega“ i ne samo njih, koja nam govore da smo obično „udruženje građana“ – mada iskreno ne razumem zašto oni misle da je to uvreda, ali ima i onih koji nam prete tužbama kada donesemo odluke koje nisu u njihovu korist.
Dakle, dug je još put pred nama. Svakako, ne može Savet za štampu da reši sam sve probleme u srpskom novinarstvu, niti samoregulacija podrazumeva samo mehanizam podnošenja žalbi samoregulatornom telu. Ne želim da se mešam u rad kolega u novinarskim udruženjima, ali problem je i to što njihovi sudovi časti mogu da odlučuju samo o novinarima i urednicima koji su njihovi članovi, a najveći broj onih koji su „problematični“ nisu članovi nijednog udruženja. Takođe, redakcije bi trebalo da rade na edukaciji svojih novinara za primenu Kodeksa, da možda usvoje i svoje interne kodeksa.
Ali možda je najvažnije to da građani, tj. šira javnost prepozna važnost samoregulatornog sistema, ne samo da bi mogli da nam podnose žalbe, nego i da bi mogli da prate koliko koji medij poštuje profesionalna pravila i koliko je odgovoran, pa da na osnovu toga odlučuju da li će im verovati i davati im novac. Isto važi i za oglašivače.
I na kraju, postoji i taj problem da Savet za štampu nema stalan izvor finansiranja i uvek postoji latentna opasnost da više nećemo moći da radimo i da će sve što smo postigli propasti.
REM i praćenje izbora
Na istoj sednici REM-a, kada nije usvojen Nacrt Pravilnika o vremenu prikazivanja rijaliti programa prinudnog okruženja na TV, ovo telo je usvojilo Završni izveštaj o nadzoru i analizi programa pružalaca medijskih usluga koji se odnosi na poslednju predizbornu kampanju.
O tom Izveštaju razgovaramo sa sociologom Zoranom Gavrilovićem iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI).
„VREME„: Rekli ste da poslednji Izveštaj REM–a o izveštavanju monitorisanih emitera o republičkim, pokrajinskim i lokalnim izborima predstavlja spoj značajnih napredaka i propusta. Šta su najznačajniji napreci, a šta propusti?
ZORAN GAVRILOVIĆ: Prvi napredak je da uopšte imamo izveštaj, jer su pojedini članovi REM-a tvrdili, a tu su bile i formalne odluke REM-a, da ne postoji zakonska obaveza da se vrši monitoring. U uvodnom delu Izveštaja postoji sada zakonski okviru za izradu izveštaja i to je plod pregovora koji su se desili. Druga pozitivna stvar je merenje zastupljenosti javnih funkcionera. Ovo se pre svega odnosi na Aleksandra Vučića koji je, pozajmljivanjem imena listi stranke čiji je predsednik i čije je poslanike predložio (član 45 Statuta SNS-a), ne samo upotrebio svoju javnu funkciju da bi omogućio koristi svojoj stranci i sebi – što je po Zakonu o sprečavanju korupcije, član 2, delo korupcije –, već najpre prekršio Ustav, član 6, odnosno Zakon o sprečavanju korupcije, član 40, stavljajući poslanike u zavisan odnos prema njemu umanjujući verovatnoću da će iz te pozicije vršiti kontrolu poštovanja Ustava na šta ih obavezuje član 118. Predočeni nalazi govore, osim o zastupljenosti Aleksandra Vučića, i o prisutnosti teme kovid 19, a oba su u drugi plan stavili izborne liste i one koji su se kandidovali na izborima. Dobra stvar je i analiza tema kojima su se bavili javni funkcioneri, jer nam to daje priliku da utvrdimo postojanje tzv. funkcionerske kampanje, kao i ukazivanje na prisutnost fenomena partijskih kamera (sadržaji koji nemaju potpisanog novinara ili snimatelja i pojavljuju se relativno isti na više televizija. Pretpostavka je da su stranke svoje video–sadržaje dostavljale televizijama koje su to emitovale) u okviru izbornih hronika, što za posledicu ima kršenje člana 47 Zakona o elektronskim medijima i Kodeksa novinara Srbije. BIRODI je inicirao da se prestane sa ovom praksom, što je jedino prihvatila TV N1.
A negativne?
Kada su u pitanju loše strane izveštaja, krenućemo od partijskih kamera koje je REM monitoring, iako su prikrivena i nesankcionisana stranačka propaganda u dnevniku, konotirao neutralno umesto pozitivno. Ovo predstavlja metodološki propust jer promocija i propaganda svakako jesu vid pozitivnog predstavljanja!
Takođe, REM je pri analizi postupanja javnih funkcionera i funkcionera SNS, među kojima je i predsednika Republike, njegovo predstavljanje i kritiku u slučaju N1 svrstavao u predizborni program, iako je on u prilogu bio javnih funkcioner. Time je smanjivano vreme predsednika Republike kao učesnika izbornog procesa, prebacivanjem vremena u izborno vreme, što predstavlja metodološku nepreciznost.
Zašto je merenje tonaliteta predstavljanja aktera važno i kako se desilo da u ovom izveštaju nivo preciznosti te analize ne bude dovoljan?
REM-ova odluka da ne meri tonalitet predstavljanja po metodologiji ODIHR-a mu se „obila o glavu“. Naime, da je REM merio tonalitet u skladu sa ODIHR metodologijom, došao bi do zaključka da je, u odnosu na izborne kampanje od 2014. godine, smanjen procenat pozitivnog izveštavanja, odnosno da je povećan procenat neutralnog izveštavanja, što bi mogao da bude jedan od pozitivnih rezultata predizbornih pregovaranja. Umesto toga, REM je pristupio deskriptivnoj analizi izveštavanja u delu analize tonaliteta, koja nije imala potreban nivo preciznosti po pitanju pozitivnog, neutralnog i negativnog vremena za svakog od monitorisanih aktera.
Uporedno merenje tonaliteta i vremena na nivou izbornog aktera su elementi metodologije koju su definisali Venecijanska komisija, ODIHR i EU Direktor za ljudska prava. Postojanje jednog, a ne drugog obesmišljava monitoring.
Ton nam daje sliku o kvalitetu prisutnosti aktera, odnosno da li je on bio u prilici da priča ono što želi ili je bio propitivan ili je, iako nije bio prisutan, kritikovan do nivoa vređanja tj. nije imao mogućnost da odgovori.
Greška u metodologiji REM-a u delu tonaliteta se ogleda prvo u određivanju odnosa medija prema akteru, a ne aktera prema drugom akteru, što je deo metodologije koji koriste posmatračke misije, odnosno pokušaj da ton priloga odrede putem prisutnosti analitičara koji su deljeni bez jasne metodologije na provladine i proopozicione. U metodološku grešku se može svrstati uvođenje teme „Kritika vlasti“, što pre pripada diskursu, a ne temi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
