Štiteći sopstvene vojnike od potencijalnog supranacionalnog preispitivanja (i sankcionisanja) delovanja u nekoj od brojnih zemalja u kojima su snage SAD raspoređene, američki predsednik je, međutim, paradoksalno i neplanirano izazvao kolateralni efekat u vidu dobacivanja medijski efektnog argumenta zagovornicima teze o "štetnosti" i "izdajničkom karakteru" domaćeg nevladinog sektora
Brišući potpis svog prethodnika Bila Klintona sa Statuta Stalnog međunarodnog krivičnog suda, američki predsednik Džordž Buš verovatno nije baš u prvom planu imao nameru da se uključi u ovdašnju aktuelnu raspravu o profilu, karakteru, poreklu i ostalim karakteristikama nevladinih organizacija, naročito onih koje su razlog svog postojanja našle u ideji uspostavljanja međunarodne pravde. Štiteći sopstvene vojnike od potencijalnog supranacionalnog preispitivanja (i sankcionisanja) delovanja u nekoj od brojnih zemalja u kojima su snage SAD raspoređene, američki predsednik je, međutim, paradoksalno i neplanirano izazvao kolateralni efekat u vidu dobacivanja medijski efektnog argumenta zagovornicima teze o „štetnosti“ i „izdajničkom karakteru“ domaćeg nevladinog sektora.
Logika je jednostavna: prema uverenju tog dela javnosti, nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava su, zapravo, neka vrsta isturenih odeljenja američke administracije. Zato bi, prema tom shvatanju, američko očigledno gaženje ideje međunarodne pravde trebalo da omražene NVO-e dovede u neprijatnu poziciju da „priznaju“ da u savremenom svetu proklamovanje principa zaštite ljudskih prava (u čemu Amerika prednjači kada je o drugima reč) nije ništa drugo nego socijalno prihvatljivo pakovanje za primenu prastarog sistema dominacije jakih nad slabima.
Druga strana u raspravi s početka teksta nema ni najmanju nameru da se preda: u anketi „Vremena“, predstavnici nekoliko najpoznatijih nevladinih organizacija tvrde da ne vide ni najmanji razlog da nakon poslednjeg američkog ispoljavanja unilateralizma (sile?) bilo šta promene u svom delovanju. Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo) čak tvrdi da je nevladin sektor sada dobio novi podstrek za pojačano delovanje u istom pravcu.
Podsećajući da Amerika nije jedina velika sila koja je izrazila rezerve prema Međunarodnom krivičnom sudu, ona procenjuje da će međunarodna koalicija najjačih organizacija za ljudska prava (Amnesti international, Human Rights Watch, Evropski centar za ljudska prava i druge), koje su već imale ogroman doprinos u ubeđivanju vlada različitih zemalja da ratifikuju Rimski sporazum, svojim budućim lobiranjem uspeti da i Sjedinjenim Državama, ali i Rusiji, Kini i Izraelu, objasne značaj uspostavljanja međunarodnog sistema pravde.
I Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava) deli uverenje da američki stav prema haškom sudu nije konačan i da će u njegovoj očekivanoj izmeni veliku ulogu odigrati lobiranje nevladinog sektora. Prema njenom mišljenju, odluka koja je iznervirala dobar deo međunarodne zajednice, ali i civilni sektor i medije u samoj Americi, predstavlja „deo procesa samospoznaje i uspostavljanja unutrašnjeg balansa u okviru te velike, kompleksne države“.
„Amerika je sada jedina sila u svetu i svi su protiv nje, a istovremeno žele da ona rešava sve probleme. Postoji vrlo ambivalentan odnos prema Sjedinjenim Državama, ne samo ovde već i u Evropi, jer niko ne može da podnese to rivalstvo“, kaže Biserko i dodaje da se ovde neosnovano pojednostavljuje pogled na Ameriku i njenu politiku kada se misli da „oni mogu da rade šta hoće, a mi ne možemo“. „Amerika ipak počiva na nekim višim postulatima, kao što su potpisani u Međunarodnom krivičnom sudu“, kategorična je Biserko.
Ucenjivački odnos prema formiranju Stalnog međunarodnog krivičnog suda nije, međutim, jedina američka demonstracija unilateralnog odnosa prema savremenom međunarodnom poretku. Daniel Pantić (Evropski pokret) podseća da se Bušova administracija ne tako davno rukovodila isključivo sopstvenim kratkoročnim ciljevima i u odnosu prema, recimo, protokolu iz Kjota o zaštiti životne sredine, kome, takođe, uz obrazloženje da bi to dovelo do pada privrednog rasta SAD, nije želela da pristupi, dovodeći tako u opasnost proces koji je pripreman godinama.
„Problem je u transferu jednog dela suvereniteta širokog broja država na jedno supranacionalno telo. Tu postoji razlika u pravnoj kulturi – države koje su članice EU-a, kao i one zemlje koje imaju aspiraciju da postanu članice, navikle su na postojanje pravosuđa na nadnacionalnom nivou (npr Evropski sud pravde sa dosta širokom jurisdikcijom). Amerikanci na to nisu navikli, ovo bi za njih bilo nešto novo i zato se osećaju rezervisano“, objašnjava Pantić i podseća na razne situacije koje bi mogle da dovedu Sjedinjene Države u nezgodnu poziciju, kao što je ona nama bliska iz proleća 1999, kada je „verovatno postojao pravni osnov za odgovarajuće postupke protiv pripadnika onih snaga koje su učestvovale u akcijama koje su ishodovale u takozvanoj kolateralnoj šteti“.
Sonja Liht (Fond za otvoreno društvo) ocenjuje da je Bušovo povlačenje Klintonovog principijelnog pristanka na Rimski protokol „žalosno“ s obzirom na značaj uspostavljanja međunarodne pravde i takođe podseća da „nažalost, ni Kina ni Rusija nisu potpisale protokol“.
„Ako išta može da funkcioniše kao preventivna institucija u pokušaju sprečavanja najgorih zločina, to je postojanje jedne takve institucije, a ne ad hoc sudovi, jer svako ko će ubuduće da se i poigra mišlju da može da učestvuje u užasnim zločinima ipak će negde u pozadini svesti imati mogućnost da završi pred takvim sudom, bez obzira na kom je položaju“, kaže Sonja Liht i ističe da uspostavljanjem takve institucije međunarodno pravo „dobija bitku sa realpolitikom“ i postaje manje zavisno od dnevne politike. Uprkos aktuelnom ponašanju velikih sila, Sonja Liht je uverena da će te odluke biti promenjene „jer će bez učešća velikih sila biti teško učiniti Krivični sud zaista globalnom svetskom institucijom“.
Ni Žarko Paunović (Centar za razvoj neprofitnog sektora) nema razumevanje za nastojanje SAD da za sebe obezbede povlašćen status u međunarodnoj zajednici. Paunović i Pantić, predstavnici nevladinih organizacija koje se ne bave direktno zaštitom ljudskih prava, ne vide ama baš nikakav razlog da odluka Bušove administracije utiče na njihovo delovanje i procenjuju da nikakva promena klime u kojoj rade ne predstoji ni organizacijama koje su posvećene upravo toj oblasti. „To jedino može biti korišćeno kao argument onog dela javnosti koji i inače nije naklonjen civilnom sektoru“, prognozira Paunović.
Ni u Helsinškom odboru, ni u Fondu za humanitarno pravo, ni u Fondu za otvoreno društvo zbog toga se preterano ne uzbuđuju.
„Zabrinuta jesam, ali ne previše, zato što mislim da ta vrsta nerazumevanja i nespremnosti da se priznaju osnovne pretpostavke demokratskog uređenja društva pripada ovom vremenu“, kaže Sonja Liht dodajući da sve, pa i najnovije napade na nevladine organizacije vidi kao „pokušaj sprečavanja demonopolizacije kontrole nad društvom“.
„Što se tiče onog segmenta nevladinog sektora koji se bavi humanitarnim pravom, ubeđena sam da će konzistentno zastupati ono što su i dosad – da je neophodno suditi za ratne zločine i pred međunarodnim sudovima, bez obzira na to ko je taj zločin napravio“, ističe Sonja Liht.
Sonja Biserko kaže da je „ovde i inače neprijatno baviti se zaštitom ljudskih prava“, u čemu će upotreba Bušove odluke kao argumenta u kritikama civilnog sektora predstavljati „samo mali dodatak“.
„Ovde je platforma takva da su svi protiv nevladinih organizacija. Postoji čitava grupa ljudi u novoj vlasti koja ne razume koncept nevladinog sektora i ljudskih prava i koja nas doživljava kao konkurente“, kaže ona ističući da „koncept ljudskih prava i jeste u suprotnosti sa onim što ta grupa promoviše, pogotovo Koštuničin deo.“
I Nataša Kandić ne očekuje nikakvu promenu u radu nevladinih organizacija niti u klimi u kojoj one deluju, koja bi mogla biti vezana za odnos SAD prema uspostavljanju međunarodne pravde. Jedinu razliku u odnosu na prethodni period i ona vidi na sasvim drugom planu a to je „konfuzija u kojoj je povremeno nejasno šta je u delokrugu rada nevladinog sektora, a šta je zadatak državnih organizacija“.
Američki stav prema MKS–u podriva i ugrožava napore naših nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima, ali takođe deluje i u odnosu na sve druge, naročito evropske nevladine organizacije
Stav Sjedinjenih Američkih Država prema Međunarodnom krivičnom sudu težak je udarac idealima pravde i pravičnosti. U prirodi je pravde da teži univerzalnosti jer ona podrazumeva jednakost svih pred zakonom, kao i, mada u manjoj meri i uz mnoge izuzetke (npr. sastav Saveta bezbednosti UN-a), jednakost država pred međunarodnim pravom. Naravno, stvarne razlike u snazi i moći između velikih i malih država, velikih sila i supersila postoje i postojaće mimo pravnih normi i uprkos njima. Reč je o tome da se pravnim sredstvima koliko-toliko ublaže realno postojeće nejednakosti.
Tačno je da se mnoge naše nevladine organizacije, uključujući Centar za antiratnu akciju, godinama zalažu za univerzalnu primenu međunarodnog krivičnog prava prema ratnim zločinima, pa zato daju podršku kako specijalizovanim međunarodnim krivičnim tribunalima (za Jugoslaviju i Ruandu) tako i stalnom Međunarodnom krivičnom sudu (MKS). Američki stav prema MKS-u podriva i ugrožava napore naših nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima, ali takođe deluje i u odnosu na sve druge, naročito evropske nevladine organizacije. Isto kao što Centar za antiratnu akciju osuđuje držanje američke administracije, osuđuju ga i brojne međunarodne i strane nevladine organizacije, od Amnesty Internationala do Koalicije za Međunarodni krivični sud. Najzad, i u samoj Americi ima organizacija za ljudska prava i nezavisnih ličnosti koje osuđuju držanje administracije i zahtevaju ratifikaciju Rimskog statuta. Uostalom, glavni zadatak nevladinog sektora je upravo vršenje pritiska na vlade da poštuju ljudska prava i da pristupaju temeljnim međunarodnim ugovorima iz te oblasti.
Mislim da ne treba dramatizovati tekuće poteze SAD, usmerene protiv MKS-a. Amerikanci su bar potpisali Rimski statut (31.12.2000), iako sada odbijaju da ga ratifikuju. Isto tako čine Rusi (potpisali 13.09.2000), dok ga Kina nije ni potpisala. Ipak, Statut je potpisalo 139 zemalja, a do 1. jula ove godine ratifikovalo 76 (uključujući sve zapadnoevropske zemlje, kao i Australiju i Kanadu, a očekuje se da će to uskoro učiniti i Japan). Od Rimske konferencije, na kojoj je Statut donet (jula 1998), do njegovog stupanja na snagu protekle su samo četiri godine, što je veoma kratko vreme za tako značajan međunarodni ugovor. Amerika je pod stalnim pritiskom međunarodne zajednice da ratifikuje Statut; samo u proteklih sedam dana takve izjave su dali generalni sekretar UN-a, Evropska unija, Švajcarska i još pet zemalja uključujući Jugoslaviju. Nema sumnje da će se pritisci kako pojedinih vlada i međunarodnih organizacija tako i nevladinog sektora nastaviti i ubuduće. Dakle, razumno je očekivati da će, kad-tad, i Sjedinjene Američke Države podržati Međunarodni krivični sud.
Ivan Janković, advokat predsednik Centra za antiratnu akciju
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
