Kriminalistički institut BKA (Bundeskriminalamt: Savezni kriminalistički ured) iz Vizbadena završio je 20. maja 2003. svoj izveštaj o balističko-oružarskom veštačenju u slučaju ubistva Zorana Đinđića. Osnov za veštačenje bili su zahtevi beogradske policije (od 26. marta) i beogradskog Okružnog suda (od 27. marta). Na neki način taj je izveštaj procurio u neke listove u Beogradu prošle nedelje, mada bi – kao i ostali materijal iz istrage – morao biti čuvan kao službena tajna. Najveća galama digla se iz nekog razloga oko najmanje važnog detalja iz izveštaja: jedne automatske puške sistema „Kalašnjikov“, Mihajla Timofejeviča, u jugoslovenskoj verziji M-70 AB 2 (sa sklopivim kundakom), koja je poslata u Vizbaden zajedno sa snajperskom puškom „Heckler und Koch“ G-3 SG 1 za koju se smatra da je iz nje pucano na Zorana Đinđića. U istoj pošiljci iz Beograda došlo je i nešto domaće municije („Prvi partizan“, Užice) za obe puške, ali i jedna čaura kalibra 7,62mm NATO i četiri fragmenta košuljice zrna sa lica mesta.
ZAVERA KOJA TRAJE: U delu štampe odmah je na sav glas aludirano da ta druga puška, „kalašnjikov“, mora biti da je bila korišćena u atentatu na Đinđića, pa se sada skriva kao kompromitantan dokaz „zavere koja traje“ („NIN“). Načelnici SUP-a Beograd (Milan Obradović) i Uprave kriminalističke policije (Mile Novaković) posle su satima objašnjavali ono što je očigledno: iz te puške nije bilo pucano; nema ni latentnih zrna ni čaura sa kojima bi se ta puška dala porediti; nađena je zakopana na istom mestu gde i „H.u.K“ G-3 i poslata je u Vizbaden u nadi da će tamošnji Institut biti u stanju da otkrije njen serijski broj koji je bio uklonjen, kao i serijski broj sa G-3. Kako „Vreme“ saznaje, ovdašnji balističari nisu povezali tu konkretnu pušku ni sa jednim latentnim zrnom ili čaurom kojima raspolažu.
Objašnjenje je banalno: ta je puška najverovatnije bila u prtljažniku nekog od automobila kojima su se zaverenici koristili i posle atentata sakrivena je na istom mestu zbog učestalih policijskih kontrola vozila. Nosili su je za slučaj mogućeg sukoba s policijom; uostalom, kalašnjikov u prtljažniku bio je (i ostao) deo beogradskog folklora, moda među gangsterima. S obzirom na mesto atentata, jednostavno nije bilo pozicije sa koje bi kalašnjikov mogao da bude upotrebljen 12. marta: nedovoljno je precizan za te udaljenosti.
Prva puška, „Heckler und Koch“, mnogo je zanimljivija. S leve strane usadnika magazina (presovani čelični lim) bušenjem je uklonjen serijski broj, što sada prvi put saznajemo, a važno je za istragu. Naime, ako puška zaista potiče iz naoružanja rasformirane Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, kao što se tvrdi, to je važan detalj u istrazi. Zamislivo je da je JSO došla u posed puške sa već uklonjenim serijskim brojem negde na ratištima; njihova zbirka oružja iz ratnog plena je impresivna. U tom slučaju bi u intendantskoj arhivi JSO-a moralo biti traga o tom oružju, pa makar i kao „jedna snajperska puška G-3 SG 1, uklonjenog serijskog broja“. U dobro uređenim vojnim i policijskim organizacijama o oružju i opremi vodi se detaljna evidencija, za takve puške čak i tehnički karton u koji se beleže održavanje, performanse i kvarovi. U dobro uređenim vojnim i policijskim organizacijama pripadnici se zadužuju oružjem, potpisuju reverse i odgovorni su za održavanje i rukovanje; magacioner vodi knjigu zaduženja iz koje se može videti kod koga je koje službeno oružje. Drugim rečima, jasna je potreba da komandant JSO-a, njegov pomoćnik za logistiku i oficir odgovoran za magacin sa naoružanjem budu pozvani da svedoče na okolnost porekla i kretanja te snajperske puške.
ŠTA SE ZNA, A ŠTA SLUTI: Međutim: Zvezdan Jovanović u svom iskazu u istrazi kaže da su „pušku doneli Duća ili Legija, nisam siguran da je iz Jedinice… bila je odlično upucana. Ne znam ko je to uradio“.
Međutim: izvori „Vremena“ iz vojske i policije valjali su se od smeha na pitanje da li i dalje važe pravila za zaduživanje oružja i za evidenciju i rukovanje MTS-om (materijalo-tehnička sredstva). „Možda u stanicama milicije i običnoj vojsci“, kaže jedan oficir specijalnih jedinica. Ukratko, u elitnijim jedinicama i vojske i policije godinama je praksa da se oružje izdaje bez evidencije, „osim za ono legalno uvezeno preko SDPR-a, za koje postoji evidencija i trag u papirima.“ Ostalo oružje? „Dobijemo pare, pa nabavljamo sami. Nema traga u papirima“. O oružju domaćeg porekla i da ne govorimo: „Moja jedinica je jednom dobila pištolje CZ-99 za američko tržište, sa signaturama (utisnutim natpisima) za SAD. Svi su imali isti serijski broj.“ Višestruko numerisanje je inače najstariji trik proizvođača oružja kad ga izvoze ilegalno: Hrvatska se nedavno našla u teškoj neprilici kada je u Španiji ubijen izvesni političar pištoljem HP 2000 (hrvatska verzija „Glocka“), pa je ispalo da su nađena tri pištolja istog serijskog broja kao i na onom koji je španska policija zaplenila. Toliko o dobro uređenim vojnim i policijskim organizacijama.
Što se porekla snajperske puške iz Gepratove ulice tiče, ono se dade brzo i jednostavno ustanoviti i bez serijskog broja (ispred koga ide i slovna kodna oznaka za zemlju proizvodnje; firma „H.u.K.“ prodala je licence u bar dvadesetak zemalja). To su u Vizbadenu i učinili: pogledali su tormentacioni žig na ležištu metka. Pri konačnoj proveri kvaliteta oružja, naime, vrše se razne probe, od kojih je ključna tormentaciona: provera ispaljivanjem specijalnog metka sa znatno jačim barutnim punjenjem. Ako cev to izdrži bez promena, u ležište metka, spolja, utiskuje se odgovarajući mali žig zavoda za ispitivanje oružja i municije; ti se žigovi razlikuju od zavoda do zavoda i od zemlje do zemlje i registrovani su. Na cevi snajperske puške iz Gepratove nađen je britanski tormentacioni žig sa krunom i slovom koje izgleda kao „f“ ispod i skraćenica „RSAF“ (za Royal Small Arms Factory; Kraljevska fabrika streljačkog oružja iz Enfilda). Puška, dakle, potiče iz Britanije, što je bilo za očekivanje, jer je firma „British Aerospace“ većinski vlasnik „Heckler und Koch“ GMBH već decenijama. To mešano vlasništvo bilo je (i ostalo) izvor raznih neprijatnosti, jer su britanski propisi za izvoz oružja mnogo labaviji – i mnogo se labavije tumače – nego nemački. Nemački Zakon o kontroli vojnog oružja (Kriegswaffenkontrollgesetz) zahteva dozvole dva ministarstva (privrede i spoljnih poslova) za izvoz oružja u zemlje izvan NATO pakta, pa je firmi „Heckler und Koch“ GMBH u više navrata bilo jednostavnije da u treće zemlje (kao što je bila Jugoslavija, na primer) izvozi preko Britanije. Problem je, međutim, u tome što se nemački zakon odnosi i na nosioce licenci, pa redovno dolazi do skandala kad se ispostavi da se oružje našlo u pogrešnim rukama. To je ovde od značaja zato što može da objasni izvesnu uzdržanost u nalazima Kriminalističkog instituta BKA iz Vizbadena; oni skoro sigurno znaju više o toj puški nego što su napisali, a sasvim sigurno slute još više…
Ostatak balističkog nalaza nije sporan: iz fragmenata zrna s lica mesta nije se moglo ustanoviti iz koje su puške ispaljeni, ali je zato čaura povezana sa poslatom puškom, kao i ćebe sa prozora u Gepratovoj.
Zvezdan Jovanović, međutim, nije tim veštačenjem povezan sa puškom, iako su ostali tragovi DNK na njoj. Nije povezan ni sa opušcima cigareta „davidov“ (za koje kaže da ih je pušio na licu mesta); ne kaže se ništa o opušcima „marlbora“ (četiri komada), takođe nađenim u sobi u Gepratovoj.
Deo nalaza koji se odnosi na terminalnu balistiku (učinak projektila na kraju putanje i na meti) veoma je oprezno formulisan – barem iz onoga što se u štampi pojavilo. Ne ulazeći u detalje (oni će ionako biti detaljno analizirani na sudu), treba samo naglasiti da je Institut mišljenja da treba obaviti rekonstrukciju zločina, s obzirom na neke očigledne nejasnoće koje proizilaze iz uviđaja, iskaza svedoka i veštačenja.
Slični problemi pojaviće se i u slučajevima ubistava gen. Boška Buhe, Ivana Stambolića (i drugih), kao i u slučaju neuspelog atentata na Vuka Draškovića u Budvi: biće potrebno pokazati poreklo i kretanje korišćenog oružja (automat „H.u.K.“ MP-5 u ubistvu Boška Buhe, pištolji „bereta“ s prigušivačima, kalibra .22 LR u slučaju Stambolić i 7,65mm u Budvi); za pištolje se pretpostavlja da su iz zaliha JSO-a. To će pokazivanje svakako biti veoma neprijatno, kao i pokazivanje odakle snajperska puška za atentat na Đinđića, ali i neophodno. Neophodno zato što je reč o zločinima najveće političke težine i značaja, a u takvim istragama ide se u svaki detalj do kraja i otklanjaju se sve razumne sumnje, pogotovo oko porekla oružja koje može biti veoma važno za rasvetljavanje priče; neprijatno zato što će pokazati kako su iznutra bile organizovane elitne jedinice, ali i druge vojne i policijske formacije, do koje mere su se srozavali profesionalni standardi, disciplina i odgovornost u njima.