Sušenje desne ruke

Na tom istom Trgu policajci su se u poslednjih desetak godina češće pojavljivali u radnim uniformama, sa isukanim pendrecima i u poretku za juriš na pristalice opozicije, negoli u sveže ispeglanim uniformama. Tada su obično otimali transparente narodu koji je psovao vlast, ili se među sobom domunđavali šta bi ko od njih učinio „onom Čanku“ koji je sa istog mesta gde je sada stajala policijska govornica, ne tako davno, na opozicionim mitinzima merkao bandere po Terazijama na koje bi valjalo obesiti Miloševića i njegove, ako drugačije ne ide.

Prošlog četvrtka, na mitingu podrške generalu policije Sretenu Lukiću, koga glavna haška tužiteljica Karla del Ponte želi da sa još trojicom generala vojske i policije vidi u Hagu, policajci su nosili transparente, a Nenad Čanak je (jedini iz sadašnje vlasti) došao da ih podrži i lično kaže kako je nova haška optužnica atak na političku stabilnost zemlje. U novinskim dokumentacijama pod odrednicom „Čanak o Hagu“ do sada je bilo moguće pronaći samo njegove izjave o tome da svi optuženi, bez izuzetka, moraju hitno u Hag kako bi se sa naroda skinulo breme kolektivne krivice. Od sada će tu stajati i zalaganje za skidanje haških čini sa generala Lukića „jer je bio lojalan DOS-u“.

MINISTROVA RUKA: Na transparentima koji su se prošle nedelje pojavili na Trgu uglavnom je pisalo „Svi smo mi Lukić“ i odmah se videlo da dizajneri ovog skupa i kreatori policijskih parola za taj dan nisu baš previše razmišljali – general-potpukovnik Sreten Lukić, drugi čovek srpske policije i načelnik Resora javne bezbednosti, nije jedini Lukić koga Hag traži. Na haškoj poternici odavno je i ime Milana Lukića, čoveka za koga se osnovano sumnja da ima previše krvi na rukama i koji već godinama uspeva da ostane sakriven i nedostupan organima gonjenja i zato parola „Svi smo mi Lukić“, nije bila baš najsrećnije formulisana.

Poruka je, naravno, trebalo da bude sasvim drugačija i univerzalnija od sudbine jednog policijskog generala. Najnovija haška optužnica prosto je preslikala nekadašnju komandnu strukturu srpskih vojnih i policijskih snaga na Kosovu u vreme rata u čemu je neko mogao da vidi i pretekst za dokazivanje kolektivne krivice. Ili bar zanemarivanje činjenice da je na Kosovu postojala oružana formacija (Oslobodilačka vojska Kosova) čiji je cilj bio da nasilno odvoji Pokrajinu, odnosno da je država imala pravo da brani svoju teritorijalnu celovitost. Oni na mitingu tvrdili su kako se haškim optužnicama takvo pravo našoj policiji i vojsci oduzima i kako će ubuduće, u sličnim iskušenjima, biti malo ljudi u uniformi spremnih da brane svoju zemlju, radije možda onu avganistansku. Oni iz Haga ne razmišljaju previše o toj sitnici, zanima ih, naravno, da kazne svakoga (na svim stranama, bar tako kažu) ko je proganjao i ubijao civile, kršio običaje rata, naređivao ili počinio ratne zločine. A što se Kosova tiče, tužilac Džefri Najs je još na početku suđenja Slobodanu Miloševiću ustvrdio kako je Beograd svojevremeno pokušao da „pripoji Kosovo Srbiji“ i stavi ga pod svoju kontrolu. S obzirom na to da se o ovim optužnicama priča još od aprila, timu Karle del Ponte teško je zameriti činjenicu da su one obelodanjene neposredno posle početka srpsko-albanskih pregovara u Beču, čime se dodatno otežava pregovarački položaj Beograda.

Sličan skup, samo neuporedivo manji, bez kamera, novinara i smotre uniformi, održan je nešto kasnije i u Babušnici, samo što je radni naziv tog skupa glasio – „Svi smo mi Lazarević“. U Babušnici je branjen nedavno penzionisani general Vladimir Lazarević, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa, čovek koji među oficirima VJ važi za sposobnog i časnog oficira. I o njemu, kao i o Sretenu Lukiću, u Hagu misle drugačije i smatraju da je odgovoran za zločine svojih potčinjenih u vreme rata na Kosovu. Slično policijskim strukturama, i one vojne (mada sa nešto više biranih reči) izrazile su zabrinutost da bi nove optužnice mogle da poremete mnogo toga u vojnim redovima.

NOVI ANTIHAŠKI LOBI: Između ta dva mitinga podrške potencijalnim putnicima za Hag (drugu dvojicu sa iste optužnice – bivšeg načelnika Generalštaba VJ Nebojšu Pavkovića i bivšeg šefa RJB-a Vlastimira Đorđevića – malo ko brani i pominje) smestilo se sijaset izjava najodgovornijih ljudi u državi koje su prilično odudarale od njihove dosadašnje haške priče, ličile su na početak dosovskog okretanja ka populističkoj politici i dodavanje nešto malo nacionalne boje uoči zvaničnog početka predizborne kampanje. U jednom trenutku, dok sa Zapada nisu stigle preporuke da se malo spusti lopta, činilo se čak da je onaj donedavno pominjani „antihaški lobi“ najednom usisao čitav DOS.

Tako je, na primer, srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović mnogo puta poslednjih dana ponavljao jedno te isto: ja neću biti taj ministar koji će generale Lukića i Lazarevića isporučiti Hagu; ovde su sasvim jasno ugroženi nacionalni interesi; sprovođenje zahteva Haškog tribunala ostavilo bi ovu zemlju bez vojske i policije; ako Nacionalni savet za saradnju sa Tribunalom i odluči drugačije, onda će morati da nađe ministra i policajce koji će takvu odluku sprovesti.

Ministrova ruka, dakle, neće potpisati nalog za hapšenje Lukića (teoretski to i nije njegov posao, već ministra Rasima Ljajića). Ista ruka je, međutim, pre tačno dve godine prilično brižno zagrlila viceadmirala Miodraga Jokića (inače člana Mihajlovićeve stranke), koga je Karla del Ponte takođe stavila na hašku optužnicu zbog učešća u operacijama oko Dubrovnika. U novembru 2001. ministar Mihajlović je lično krenuo u Hag sa Jokićem, a pre polaska na put na aerodromu Beograd izjavio je kako time želi da podrži jednog časnog čoveka, uz to i svog partijskog druga, koji će u Holandiji dokazati da je nevin. I sam Jokić je tvrdio tada da je nedeljama u vojnim arhivama tražio bilo koji dokument koji bi potvrđivao njegovu krivicu i da tako nešto nije mogao da nađe zbog čega je i rešio da dobrovoljno ode u Hag i skine sa sebe i svoje porodice taj haški beleg i ljagu optuženog za ratne zločine. Pre nekoliko meseci, viceadmiral Jokić je (samovoljno ili na nečiji nagovor i preporuku) promenio mišljenje i u Hagu priznao da je ipak malo kriv, zbog čega je tamošnje Tužilaštvo rešilo da značajno redukuje optužnicu.

Upravo Jokićeva haška sudbina mogla bi da bude dovoljan razlog ministru Mihajloviću da još jednom postupi na isti način ma kako bio uveren da haško tužilaštvo radi pristrasno i protiv interesa ove zemlje. Uostalom, kako drugačije objasniti da u slučaju viceadmirala Jokića ista ruka brižno prati u Hag (i to baš u vreme pobune „crvenih beretki“) čoveka u čiju je nevinost ubeđena, dok drugi put, u slučaju policijskog generala Lukića, inatno pokazuje tom istom Hagu srednji prst i poručuje da u njihovu pravdu nimalo ne veruje, još manje u mogućnost da tamo bilo ko dokaže svoju nevinost.

KO JE TU IZNEVEREN: Dvostruki aršin ministra unutrašnjih poslova gotovo da bi mogao da posluži i kao paradigma dvostrukih standarda aktulene vlasti kada je o Hagu reč. Optužnica zvana „četiri generala“ identična je onoj na kojoj su imena Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, generala Dragoljuba Ojdanića i pokojnog Vlajka Stojiljkovića. Oko one prve vladao je gotovo politički konsenzus o neophodnosti odlaska optuženih u Hag što je proglašavano nacionalnim interesom, a prilično dugo vladalo je i uverenje da je njihova odbrana isključivo njihova privatna stvar s kojom država ne bi trebalo da ima bilo kakve veze. Sada se najednom ponovo u tu priču upliću „viši nacionalni interesi“, najavljuje gotovo prekid saradnje s Hagom, zaboravljaju međunarodne obaveze i sopstveni zakoni koji ne ostavljaju previše manevarskog prostora za uzmicanje. Karli del Ponte je istovremeno indirektno ponuđeno da generalu Dragoljubu Ojdaniću sudi u Hagu, a da se generalima Pavkoviću i Lazareviću za iste događaje sudi kod kuće, što ona, naravno, ne prihvata.

To što haško tužilaštvo novim optužnicama prvi put dira i među one koji zauzimaju visoko mesto u državnoj hijerarhiji i što među njima ima i onih koji su lično hapsili zločince u vreme Sablje, teško da menja bilo šta oko haških obaveza. Takođe, za beogradski deo haške priče (osim za istraživanja javnog mnjenja o rejtingu pojedinih međunarodnih institucija) malo je važno ono gotovo cinično obrazloženje kako je (posle Tuđmana), eto, i Alija Izetbegović bio pod istragom dok je bio živ, ili ona još nesuvislija teorija o nedostatku dokaza protiv Haradinaja i ostalih lidera OVK (možda bi vredelo proveriti ko to po Kosovu likvidira potencijalne svedoke).

Razloge za ljutnju Beograda na Hag ne bi, izgleda, trebalo tražiti samo u nezgodnom tajmingu novih optužnica koje padaju usred političke krize i zvanično neobjavljene predizborne kampanje. Ponešto bi se dalo naslutiti i iz izjava zvaničnika poput one Dragana Šutanovca, predsednika skupštinskog Odbora za bezbednost koji je, gostujući na Radiju B92, izjavio – „Pprvi put smo izigrani od strane Haškog tribunala i gospođe Del Ponte“. Ovo „izigrani“ odnosi se po svemu sudeći na tvrdnju da je od Haga, Brisela (i još ponegde) tražena potvrda da general Sreten Lukić nije na spisku osumnjičenih i da je njegovo ime pronađeno na spisku „čistih“. Lukićevo kasnije pojavljivanje na listi optuženih (za to se saznalo još u aprilu ove godine) sugerisalo je utisak da su nove dosovske vlasti ostvarile kadrovski kontinuitet sa sumnjivim Miloševićevim kadrovima. Neke dogovore sa Hagom pominjao je ovih dana i premijer Zoran Živković, koji je tvrdio kako su se i Brisel i Vašington složili da se u Beogradu više niko ne optužuje po komandnoj odgovornosti, što je indirektno sugerisalo utisak da se o podizanju haških optužnica ne odlučuje samo u Hagu. Na sve se kasnije nadovezala i izjava američkog ambasadora Pjera Rišara Prospera, koji je ponudio da se Ratko Mladić pošalje u Hag u zamenu za suđenje četvorici generala kod kuće. A to je, opet, mnogo direktnije od Živkovićeve izjave sugerisalo prilično neprijatan utisak o tome kako zapravo stoje stvari u međunarodnom pravosuđu.

OLE, OLE: Nove optužnice, hapšenje i puštanje Agima Čekua, naša ljutnja na Haški sud (što kaže ona narodna – ljutimo se ko zec na planinu), pozivanje na Hrvatsku kojoj su dozvolili da Anti Norcu sudi kod kuće (vidi se kako), verovanje da bi se tu ponešto moglo uraditi i korišćenjem prečica, odnosno preporučivanjem da postanemo strateški partneri SAD – obnovili su priču o tome koliko smo se zaista posle spektakularnog povratka u svet pomerili u smislu poboljšanja međunarodnog položaja i napustili poziciju izopštenika. Potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović zapitao se ovih dana jesmo li mi uopšte država. Istovremeno, novi sukob sa Hagom u koji se ušlo prilično olako i nepromišljeno, baš kao i pretvaranje haških optužnica u beskrajnu traku, i presporo kažnjvanje etničkih čišćenja i zločina počinjenih nad srpskim narodom, zakonito će ovde jačati ksenofobične i protivevropske snage.

U čitavoj ovoj priči jasno je jedino da se sa slanjem četvorice generala neće žuriti. Taj posao moraće, izgleda, da obavi neka nova vlast posle parlamentarnih izbora i sa ministrom policije spremnim da potpiše tako nešto. Pitanje je samo da li će bilo ko moći da u tom poslu računa na nekoliko hiljada policajaca skupljenih prošle nedelje na Trgu republike u „znak podrške protiv“. I za generala Lukića i ostale, bez obzira na njihovu ubeđenost u sopstvenu nevinost, bilo bi možda najbolje da sami krenu u Hag, gde ponekad zaista prvo treba objasniti kako je Kosovo bilo deo Srbije. Ali, pre te priče važno je objasniti i ko je odgovoran za sasvim konkretne i užasne zločine nad civilima na Kosovu, a njih je tamo bilo, bez obzira na sve teoretske rasprave ili istorijska neznanja.

U međuvremenu, dok se ovde raspravlja o njegovoj sudbini, general Lukić je, umesto do Haga gde bi Karla del Ponte želela da ga vidi (možda pre kao važnog svedoka nego kao optuženog), stigao do Madrida i Realovog stadiona. Grupica Partizanovih navijača je prošle srede u Madridu povremeno uzvikivala – „Ole, ole, Ratko Mladić“, a kasnije prešla na „Ole, ole, Sreten Lukić“.

Teško da se general Lukić raduje zbog ovog poređenja.