Sudovi političke volje

Vojin Dimitrijević se slaže da krivično gonjenje srpskih novinara zbog podsticanja na ratne zločine nema preterano velikog izgleda na uspeh, ali „ne zbog nepremostivih pravnih prepreka, već zbog odsustva tajanstvenog sastojka koji se zove ‘politička volja’“.

A ja sam mislila da je problem u tome što tužilaštvo nema dovoljno dokaza da su novinari činili ratne zločine. Jer da ima, ne bi kretalo u lov na veštice pre dizanja optužnica, niti bi molilo obične građane da prikupljaju granje za vatru.

I zato se žarko nadam da „politička volja“ o kojoj govori profesor Dimitrijević neće biti dovoljna da se, u nedostatku dokaza, krene u lov na ljude. Mene upravo brine to što je istorija puna primera kako je lako osuditi nevine ljude za zločine koje nisu počinili, kada za to postoji politička volja. Ionako živimo u zemlji u kojoj se previše toga dešava političkom voljom, pa se i porez od vlasnika tabloida uteruje tek kad se stekne politička volja glavnih koalicionih partnera u Vladi Srbije. Umesto vladavine zakona, imamo vladavinu političke volje, a onaj ko se toj volji nađe na putu ne može se uvek osloniti na zaštitu nezavisnih sudova, niti na pomoć boraca za ljudska prava, u koje spada profesor Dimitrijević.

Primera radi, podsećam čitaoca da se, posle uvođenja vanrednog stanja 2003. godine, Dimitrijević u javnosti pojavljivao kao zagovornik „gvozdene metle“ za koju je u tom momentu postojala „politička volja“, ali i kao uvaženi pravni ekspert koji je ustanovio da „vanredno stanje nije ograničilo nijedno pravo koje se ne sme ograničiti“. Dok su hiljade ljudi pritvarane, da bi nedeljama i mesecima bile zadržavane u zatvoru bez kontakta sa porodicom ili advokatom, profesor je 17. aprila 2003. Radiju B92 izjavio: „Nisam sklon da žalim kriminalce i da se bojim da će oni izgubiti neka prava“. Za profesora Dimitrijevića su pritvorenici već u času pritvaranja bili „kriminalci“ za čija se ljudska prava ne treba bojati, iako ogromna većina njih posle nije optužena. Gotovo je neverovatno da tako govori bilo ko, a kamoli profesor prava. Podsećam čitaoca da je Ustavni sud naknadno osporio ustavnost vanrednog stanja, i da država i danas isplaćuje ogromne odštete „kriminalcima“ čija su prava oštećena. Možda bi ipak bilo bolje da su se pravni eksperti bojali da će neki ljudi „izgubiti neka prava“. Meni se, na primer, čini da bi „gvozdena metla“, ta opasna autokratija političke volje, uskoro mogla zahvatiti i srpske novinare, pogotovo ako neko ne počne da već sada o tome glasno brine.

Budući da me Dimitrijević na početku ove polemike diskvalifikovao kao nekoga ko nije studirao pravo, sa interesovanjem sam u novosadskom „Dnevniku“ pročitala mišljenje Jovice Trkulje, profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu, o ovoj temi. I, gle čuda, Trkulja se takođe pita „da li je svaki problem u našem društvu u nadležnosti suda“, sumnjičav je prema „dubioznoj nameri“ Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu da pred specijalni sud izvodi srpske novinare, smatra akciju Tužilaštva „politički motivisanom jer je usmerena na isleđivanje samo novinara, a ne i političara – podstrekača na rat i zločine kojih, nažalost, ima na javnim funkcijama i u vlasti“. I dodaje da „to što mi mislimo da je neko od novinara podstrekavao na rat neće pomoći sudu da o tome donese odluku. Da bi doneo presudu, sud mora da poveže posledicu i uzrok, tj. da je lažni, zlonamerni medijski izveštaj imao za direktnu posledicu izvršenje ratnog zločina. Bez toga nema odgovornosti medija“. (Citati su preuzeti iz teksta od 12. jula pod naslovom „Zakasnela lustracija novinara“.)

Dimitrijević postavlja pitanje zašto sam indignirana tekstom u „Ekspres Politici“ „Ćuruvija dočekao bombe“, i tvrdi da se „ne zna“ je li se Slavko Ćuruvija radovao bombama, kao što mu se pripisuje u tekstu. Pa me retorički pita: „Da li se u njemu (članku u „Ekspresu“) laže, i kako?“ I nastavlja: „Ko će i kako utvrditi kako se tada osećao – a od toga bi, prema shvatanju gospođe Smajlović, zavisila odgovornost autora.“

Sa lakoćom ću odgovoriti na pitanje kako se Ćuruvija osećao. Da, u tom se tekstu laže, i desetine nas koji smo radili sa Slavkom to sasvim pouzdano znamo, i možemo da posvedočimo i na sudu, ako treba. Kolege su me zamolile da govorim na poslednjem ispraćaju ubijenog Ćuruvije u aprilu 1999. godine. Tada sam, pored ostalog, rekla: „Na dan kada je napadnuta Jugoslavija, Slavko Ćuruvija održao je poslednji redakcijski sastanak ‘Evropljanina’ i ‘Dnevnog telegrafa’. Uvek ću pamtiti dve stvari koje je tada rekao. Prva je bila da neće praviti novine za cenzore, a druga, da je agresija NATO-a na Jugoslaviju nezakonita, nelegitimna i nemoralna.“

Dimitrijević pita i zašto se „gradim nevešta“ govoreći o „autoru“ tog članka, umesto o „autorima“, kao što on čini. Veli da i ja, kao i on, i mnogi drugi, „osnovano sumnjamo“ da je ovaj prilog imao više od jednog pisca i inspiratora.

Reći ću zašto o potpisniku teksta govorim kao o autoru, a ne autorima članka. Po prirodi posla kojim se bavim, sumnjam u sve i svakoga, ali prilikom pisanja nastojim da svoje sumnje ne saopštavam kao činjenice. Očekivala bih da i profesori tako rade.

P.S. Gospodinu Milanu Dobrosavljevu moraću da ostanem dužna odgovor. Bojim se da nisam dobro razumela šta je on pokušao da kaže.