Sudbina ili karijera

Četiri dana je trajala neizvesnost oko održavanja premijere predstave Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva zakazane za 11. april na sceni Studentskog kulturnog centra Novi Sad (SKCNS) „Fabrika“. Dan posle predsedničkih izbora, 3. aprila, novinar i organizator rokenrol manifestacija i od početka marta vršilac dužnosti direktora SKCNS poslao je mejl reditelju i autoru predstave Zlatku Pakoviću da se premijera odlaže iz finansijskih razloga. Pozorišni reditelj, pisac, kolumnista dnevnog lista „Danas“, autor zapaženih predstava Ubiti Zorana Đinđića, Filosofija palanke, Enciklopedija živih… Zlatko Paković u medijima izražava sumnju da je pravi razlog odlaganja javna politička podrška Nikole Đurička, koji igra naslovnu ulogu u predstavi, predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću. Problem se, izgleda, razrešio kada je Paković dobio SMS od Škrbića u petak 7. aprila u večernjim časovima.

„VREME„: Šta tačno piše u tom SMS–u?

ZLATKO PAKOVIĆ: „Dobio sam od odgovornih ljudi garancije i obećanje da će naš projekat Don Kihot… dobiti tražena sredstva na konkursu. Predstavu ćemo izvesti u najkraćem mogućem roku. Obrad Škrbić, v. d. direktora SKCNS. Pozdrav.“ Ranije tog petka, oko 12 časova, Škrbić šalje odgovor na moj mejl od prethodnog dana u kojem ja predlažem da smo spremni da premijeru izvedemo bez honorara i da ćemo scenografiju i druge elemente neophodne za predstavu finansirati sami, a da se taj skroman novac može refundirati u roku od tri meseca ili čak i kasnije ukoliko drugačije ne bude moguće. On se zahvalio na ponudi, ali je napisao da ne mogu da pristanu da se troškovi isplate kasnije, jer ne zna da li će SKCNS dobiti ta sredstva. Zatim, posle najave da ću tog istog popodneva gostovati na televiziji N1, mene su počeli da traže iz SKCNS. Uoči ulaska u studio ja sam isključio telefon da bih se pripremio za gostovanje. Odjednom, iz organizacije TV N1 donose mi jedan službeni telefon i kažu mi: „Traže vas.“ Bio je to bivši direktor SKCNS Zdravko Vulin s kojim smo mi potpisali ugovor i imali dobru saradnju. Kaže mi da je Škrbić promenio mišljenje i hoće da vas čuje. Ja sam uključio telefon i Škrbić mi se javio, rekao da se izvinjava, da mu je žao što je do ovoga došlo i da je dobio garancije da ćemo imati novca za sve i zamolio da mu damo nekih deset dana vremena. Rekao sam mu da mi pošalje SMS da imam neku potvrdu i da ću ja tu poruku pročitati u emisiji. U 18.08 stigao mi je SMS sa porukom da ćemo „predstavu izvesti u najkraćem mogućem roku“. U trenutku kad sam, onako našminkan, ulazio u studio, pomislio sam da ako ja ovo pročitam, pa to je onda potpuni košmar. Jer šta čovek govori u SMS-u? Govori da su odgovorni dali garancije da će se dobiti sredstva na konkursu. Pa, gde je tu neka nezavisna komisija? To samo govori kakav je sistem odlučivanja, iako ja smatram da je naša predstava potpuno zaslužila da dobije sredstva. Mislim da je najvažnije što smo mi bili krajnje rešeni da igramo predstavu, bilo gde, pa i na ulici. Pretpostavljam da su oni ovako razmišljali – em sada dižemo prašinu oko predstave, em imamo glupi finansijski izgovor, jer predstava ih do tada nije ništa koštala, em će predstava biti u svakom slučaju odigrana. Šta smo onda uradili? Dakle, za otprilike šest sati kod njih je došlo do potpunog preokreta.

A ko su odgovorni ljudi koji se pominju u tom SMS–u?

To ja znam koliko i vi.

Kako je, uopšte, došlo do ideje za predstavu i saradnje sa SKCNS?

Don Kihot je najvažniji evropski lik. Bez njega, bez promišljanja Don Kihota, nema evropske budućnosti. To je jedini pravi intelektualac koji pokušava da promeni stvarnost pomoću knjiga. Dakle, nije dovoljno samo čitati knjige. Moramo naći razlog zašto čitamo i, zatim, iz tog razloga menjati stvarnost. To je Don Kihot.

Ideja je nastala pre dve godine. Bližio se 23. april 2016, četiri stotine godina od smrti i Migela de Servantesa i Vilijama Šekspira. Napisao sam tekst i javio se svom dobrom prijatelju i saradniku Nikoli Đuričku, koji je predložio da ponudimo projekat Ivanu Laliću iz Mikser hausa. Lalić je vrlo rado pristao. Čak je dobijen i neki novac na gradskom konkursu, a jedan manji iznos dao je Institut „Servantes“ u Beogradu. Ivan Lalić je odličan menadžer i kako je 23. april padao u vreme prošlogodišnje predizborne kampanje, on je predložio da probe krenu tokom aprila, a da premijera bude u maju. Bilo je to sasvim logično rešenje jer je pažnja javnosti bila usmerena na izbore. Ja sam okupio ekipu, ovu istu koja je i danas – Đuričko kao Don Kihot, Boris Milivojević kao Sančo Pansa, sopranistkinja Katarina Jovanović kao Dulsineja, Igor Filipović kao konj Rosinant, trubač i kompozitor Miloš Nikolić i ja kao narator, što uobičavam u svojim predstavama već nekoliko godina. Perkusionista Zoran Tegeltija iz Novog Sada nam se priključio kasnije. Prva proba je bila zakazana za kraj aprila prošle godine a ja sam Laliću poslao tekst dva dana pre toga. Međutim, u noći uoči te prve probe od Lalića sam dobio SMS u kojem je on napisao da to nije ono što smo hteli, da je očekivao da će to biti jedna montipajtonovska predstava, a da tu ima previše politike, tu se pominje „Beograd na vodi“, fantomke, da tu svašta ima. Jedino što sam od njega tada zahtevao bilo je da mi održimo probu sledećeg jutra, kako je i zakazano, jer nisam hteo da obaveštavam ekipu usred noći. Došli smo na prvu probu u Mikser haus, ja sam, kao što to uvek radim, ispričao o dramaturgiji i ideologiji komada koji sam napisao, o smislu Don Kihota, danas i ovde. Pročitali smo komad, nakon čega nas je pozdravio producent Ivan Lalić i posle minut, dva rekao: „Ali znate, Mikser haus i ja ne možemo da stanemo iza ovakvog projekta.“ Đuričko je odmah reagovao: „Znaš šta, meni se ovo veoma dopada, a drugo…“, i prstom pokazao na mene: „… a, šta si ti očekivao od ovog čoveka? Jesi li gledao njegove predstave? Šta si mislio da ćemo mi da igramo?“ Tada sam kod Lalića video nešto što je izgledalo kao pravi filmski kadar, kao jedan romaneskni pasaž. Video sam koliko se on bori i koliko mu je teško. Jer to je jedan inteligentan čovek. I pošten. Kada smo raskinuli saradnju, on je vratio sredstva koje je Mikser haus dobio na konkursu grada Beograda za našu predstavu. U svakom slučaju, mi smo u tom trenutku na ulici. Međutim, ne potpuno. Studentski kulturni centar Novi Sad, s kojim sam već sarađivao kad sam radio predstavu Ubiti Zorana Đinđića, bio je koproducent Don Kihota. Na toj probi je bio i tadašnji direktor SKCNS Zdravko Vulin, koji je rekao: „Mi ćemo nastaviti. Ne znam kako, ali ćemo nastaviti.“ Naravno, ako ne uspete da uradite predstavu kad ste planirali, onda vam se ekipa ospe jer svi imaju neke druge ugovorene poslove. Nastavili smo sa pripremama u januaru ove godine, a ugovor smo potpisali mesec dana ranije, po kojem će SKCNS isplatiti honorare pre premijere koja je bila zakazana za 11. april. Na taj ugovor se pozvao sadašnji v.d. Obrad Škrbić kada je, dan posle predsedničkih izbora, javio da se premijera odlaže do daljeg jer SKCNS nije dobio sredstva na konkursu.

Na kojim su konkursima tražena sredstva?

Koliko je meni poznato, konkurisali su na republičkom i pokrajinskom konkursu. Možda i novosadskom.

Ali, zar vaš pristanak da predstavu radite bez novca nije u profesionalnom smislu veoma opasno? Tako šaljete drugim producentima poruku: „Sjajno, ovi ljudi hoće da rade i bez honorara.“

To se može i tako gledati, ali ja moram da izađem iz tog robnonovčanog odnosa zato što osnovano sumnjam da su novci problem. Hoću da isteram stvar na čistac. Ja nemam dokaze, nemam ljude u službama, nemam ove odgovorne ljude koje direktor pominje u SMS-u. Ja imam samo logiku i imam krhku javnost iza sebe, zato sam i izašao u javnost. A on ima iza sebe najmoćniju stranku na Balkanu. I zato ja kažem: „Pa, dobro, ako je novac problem, onda mi pokazujemo da nema problema. Igraćemo predstavu i bez novca.“ U stvari, prolongirao sam isplatu na tri meseca, dao sam neki razuman rok.

Šta mislite šta je njima bio veći problem? Vi i vaš javni angažman ili Đuričko, koji je mnogo vidljiviji?

Nešto se desilo da bi oni reagovali. Sigurno je uticala Đuričkova pojava na predizbornom skupu Saše Jankovića na Trgu Republike u Beogradu. Njegov nastup je bio brilijantan, donkihotovski, imao je čak elemente iz predstave, što je meni posebno drago. Ali, kad oni reaguju? Trećeg aprila u 11 ujutro. A samo tri sedmice pre toga, Škrbić je došao na našu probu zajedno sa prethodnim direktorom Vulinom. Škrbićevo ponašanje je bilo vrlo uljudno, čak ljubazno. Rekao je da se raduje ovom projektu i da bi ga i sam zaključio zbog teme i zbog ekipe. Rekao je: „Nastavite, sve obaveze koje su dogovorene ja preuzimam i izvršiću ih.“

Pa, je li on pročitao tekst?

Ja mu tekst nisam slao, ali je on mogao da ga pročita jer tekst postoji u SKCNS. To je isti tekst koji je bio u Mikseru i koji mi sada igramo. Ja sam napravio samo nekoliko neznatnih, estetskih izmena. Da li je on čitao, ja to ne znam. Kad nas je posetio, mi smo mu ponudili da kad se završi pauza prisustvuje probi, on je rekao da nema potrebe, da je sve u redu. Međutim, mi smo u društvu pali na tako nizak nivo laganja, od Miloševića do danas, da se oni više ne trude da vas inteligentno lažu. E, sad, ovde ima nekog šlifa da vam kažu „nema novca“. Ali, kako je bilo novca tri nedelje ranije? Zatim vam jutro posle izbora, osam dana do premijere, stiže pismo da novca nema.

Dakle, premijere će ipak biti?

Poslednja informacija koju imam je da će se premijera održati 22. aprila.

Vi ste javna ličnost, imate pristup bar nekim medijima i rešenje ovog problema je, verovatno, posledica vašeg izlaska u javnost. A šta da radi neko ko je zaposlen u javnom preduzeću kad mu šef kaže da mora da ide na miting Srpske napredne stranke ili mu na dan izbora šalje nekoliko poruka sa pitanjem da li je izašao da glasa?

A šta radi neko ko uopšte nema ideju protesta? To je jako tužno kad pomislite na šta je čovek spao. Da li je on lumpenproletarijat, da li on ima uopšte svest o protestu? Očigledno nema klasne svesti. To je ključ. Jer ovi ljudi koji idu na SNS-ove mitinge nemaju tu svest. Ja, naravno, imam saosećanje prema tom ljudskom biću, koje ni ne zna da može da reaguje. S druge strane, i sa scene i u sferi javnog delovanja ja propagiram da svaki čovek može da se pobuni. E, sad, pobuna nije jednostavna i ona košta. Ja sam to iskusio na sopstvenoj egzistenciji. Ja znam šta znači reći „ne“ i za to debelo platiti. Znam koliko sam puta mogao neki tekst da ne napišem jer me dovodi u sukob sa ljudima koji mogu uticati na moju karijeru. Tako je i bilo. Birate ili karijeru ili sudbinu. To pitanje ja postavljam i u prethodnoj predstavi, Kapitalizam geometrijskim redom izložen, kao i u ovoj Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva. Karijera i sudbina vrlo retko idu jedna s drugom. Ja sam u takvom okruženju rastao. Ja sam 18 godina živeo u Valjevu i svakog dana sam mogao da vidim spomenik Stevanu Filipoviću, i to je moja amajlija. To je mlad čovek od 27 godina koji je ispod vešala radosno uzvikivao „Smrt fašizmu!“ i pokazao narodu, svetu, ljudima, građanima koji su tu izvedeni pred njegova vešala da budu ubijeni u pojam, i dao novo poimanje života i smrti. Umro je kao heroj i nešto uradio od svog života. A neko poživi sto godina pa ne uradi ništa. Mislim da je Mirko Kovač potpuno u pravu kad kaže da je elita gora od rulje. Elita je vrlo spremna na kompromise. A ja sam odmalena naučio da kad pravite tu vrstu trulih kompromisa, unosite trulež u sopstveno biće i onda neminovno propadate. Dakle, ovi ljudi o kojima govorite, to su živi leševi. Pitanje koje postavljamo na početku Don Kihota… je kako vaskrsnuti te žive leševe, kako probuditi plamen protesta kod ljudi koji samo izlaze na izbore, glasaju, umiru, pa opet, izlaze na izbore, glasaju, umiru. Kako taj čovek da ima odgovornost za sopstveno ponašanje? To je zastrašujuće moralno pitanje. Šta sa malim ljudima koji nisu imali prilike da dopru do pitanja šta je sloboda, šta je svest? Da ikada osete da kritičko mišljenje pruža radost uprkos tome što vam pravi probleme u životu. Ti ljudi nisu spremni za tragičnost, ali su žrtve. Onaj koji je spreman za tragičnost nikad sebe ne uzima kao žrtvu, ni u najtežim okolnostima. Primer za to je Stevan Filipović. Mladić u kome tek buja život, stavljaju mu omču na vrat, a on gura stoličicu ispod sebe, sam se, u stvari, veša. Umesto da ga obese, on hvata smrt za šiju i šalje jedan nov pojam o životu i smrti.

Ljudi koji idu na SNS-ove mitinge su Sančo Pansa koji je postao štitonoša. On kaže: „Ja sam ronio krvave suze, dođem na posao, kažu mi ‘keep smiling’, a ja nemam šta da jedem. Moji kod kuće se plaše za mene i od mene.“ Kad su Sanču rekli: „Budi mi štitonoša“, on pita: „Šta je sadržaj tog pojma?“ Ovi kažu: „Sloboda!“, a Sančo kaže: „Znači glad.“ I tako on pristane. Bolje i to nego da ga neko maltretira.

Zašto smo, onda, tu gde jesmo?

Mislim da je pitanje u prosveti, obrazovanju od samog početka. Nema javnosti, nema svesti.

Na to se žali i sadašnji premijer i budući predsednik Aleksandar Vučić.

A on bi da menja svest. Nisam na to mislio. Njemu ovakvo stanje javne svesti pogoduje. Da nije tako, on nikada ne bi bio premijer. Kad bi on bio premijer da nisu uzurpirani svi mediji, školstvo? Čitav sistem je u rukama jedne partije. Kompletna administracija. Ljudi su pod pretnjom gubitka posla ako ne obezbede određeni broj glasova. Nije tako samo u Srbiji, već na čitavom Balkanu. To je metod. Zašto Evropa na to gleda blagonaklono, to je već posebno pitanje. Verovatno imaju neke aranžmane sa Vučićem koje on može da sprovede. Vidite šta se tu dešava – imamo jednog čoveka koji je bio odan jednoj ideji, radikalskoj, nacionalističkoj, ideji Velike Srbije, a sad je odan jednoj liberalnoj ideji Evropske unije. Tu nemate nikakav kontinuitet – ni etički, ni moralni, ni politički. Ali, u segmentima u kojima to radi, Vučić je odan toj ideji. Kao što je bio odan Šešelju, sad je odan ideji Evropske unije i Angeli Merkel, na primer. To se zove etika odgovornosti prema trenutnom obavljanju posla. A tu nemate morala. On izvrgava ruglu institucije države koju predstavlja jer pokazuje da su beznačajne, da on odlučuje o svemu. Državni funkcioneri i institucije pod paskom premijera, a uskoro i predsednika, rade na razdrobljavanju, odnosno uništavanju društva.

E, sad, šta raditi? Ja živim ovde, moja deca žive ovde, moji prijatelji, ljudi s kojima radim. Šta raditi? Pa, borimo se. Ne vidim drugi način. Borimo se, s nadom da se stvari zaista mogu promeniti. Jer, pokazalo se, istorija nas uči, da su velike imperije pale u trenutku kad se činilo da su najmoćnije. Da su ljudi koji su uzurpirali toliko moći padali kad su mislili da su najmoćniji. To smo videli. U tom smislu, ja se nadam da ovom zaista može doći kraj i da se taj užasni negativni bilans istorije u poslednjih 30 godina mora napokon završiti. To je moja nada. I u ime te nade, zapravo, radim sve što radim.