Uspeh raznih protesta do sada je zavisio od tri elementa. Prvo, opozicija je, u retkom trenutku političke zrelosti, prevazišla sopstvene podele. Drugo, protest je prerastao u širu društvenu koaliciju, u kojoj su se, pored opozicionih stranaka, našli i akteri civilnog društva, nezavisni intelektualci, ugledne javne ličnosti, akademska zajednica i međunarodni partneri. Treće, građani su pokazali sposobnost strateškog političkog rasuđivanja, odbacivši defetizam izražen u rečenicama poput: “svi su isti”. Glasali su strateški
Od 2016. godine, protesti u Srbiji izbijaju u proseku na svakih godinu i po. Među njima, aktuelni studentski protest izdvaja se i po trajanju i po obimu. Nijedan raniji nije mobilisao toliki broj ljudi, niti potrajao ovoliko dugo. Međutim, i pored upornosti i društvenog odjeka, svi zahtevi koji su postavljeni nisu ispunjeni. Sam protest, iako masovan i istrajan, nije još uvek doveo do glavnog političkog rezultata koji učesnici očekuju – do promena u sistemu u kome institucije transparentno rade svoj posao i kažnjavaju korupciju. Otuda se, sasvim opravdano, nameće pitanje: da li ovakav oblik otpora treba i dalje održavati isključivo u postojećem formatu ili je došao trenutak da se on prevede u jasniju političku formu, sposobnu da institucionalizuje zahteve i pretvori ih u delatnu silu u okviru ustavnog poretka? Neki prethodni protesti, kako u Srbiji tako i van nje, mogu da nam pomognu da odgovorimo na to pitanje.
BUĐENJE I ANTIPOLITIKA
Od početka druge decenije ovog veka, masovni protesti počeli su češće da izbijaju širom sveta. Međutim, ono što ove proteste razlikuje od ranijih oblika narodnog nezadovoljstva jeste činjenica da ne formulišu uvek konkretan politički zahtev. Umesto toga, oni predstavljaju moralni protest – osudu jednog sistema za koji se više ne veruje da počiva na pravdi već na interesu i privilegiji. “Okupiraj Vol strit” iz 2011. godine bio je, možda, najrečitiji primer te nove paradigme. Za njim su sledili Indignados u Španiji (2011), Bolotnaja u Rusiji (2011), protest u Gezi parku u Turskoj (2013), kao i protesti u Bugarskoj (2013). Donekle su takvi protesti bili Evromajdan u Ukrajini (2013) i Bosansko proljeće (2014), a potom protesti u Alžiru (2019), Libanu (2019), Tajlandu (2020) itd.
Zajednički imenitelj ovih protesta jeste buđenje jedne snažne, gotovo eruptivne narodne energije. Karakter ovih pokreta bio je izrazito antipolitički: učesnici su svesno odbacivali postojeći sistem. Vlast i opozicija, premda inače suprotstavljene strane, u njihovim očima bile su tek dve ruke iste, kompromitovane tvorevine. Protesti su se hranili osećanjem moralne izdaje – uverenjem da sistem više ne služi građanima već privilegovanoj manjini. Odatle i njihova izričita nespremnost da artikulišu konkretan politički program: jer svako posredovanje, svaka reprezentacija mirisala je na truli kompromis. Protesti nisu imali lidere ne zato što nisu mogli da ih imaju, već iz principa. Protestanti su želeli radikalnu promenu, ali su je zamišljali kao moralni preobražaj, ne kao politički projekt sa konkretnim koracima koji bi usledili nakon promene. Njihova snaga bila je u negaciji. Upravo je taj karakter protesta uzrokovao masovnost koja je prevazilazila prethodne proteste.
ISHODI PROTESTA
Na Tabeli 1 opažamo poraznu simetriju: nijedan od navedenih protesta nije ostvario svoje ciljeve. Ni jedan nije uspeo. Zahtevi za promenom sistema ostali su bez posledice, a deset ili petnaest godina kasnije sistem je ostao neizmenjen. Ovo, međutim, nije posledica manjka narodne podrške već unutrašnje protivrečnosti samih pokreta. Svesno odbacujući tradicionalne političke institucije – lidere, stranke, parlament, izbore – demonstranti su ostali bez alata pomoću kojih bi preoblikovali stvarnost. Njihov gnev bio je moralni, ali bez političke forme; njihova volja snažna, ali bez organizacione kičme. Time su sami sebe lišili onoga što je u politici neophodno: kontinuiteta delovanja posle protesta i unutar institucija. Protestanti nisu hteli da uđu u vlast, niti da je redefinišu – hteli su da je negiraju. Zato su ovi protesti, koliko god glasni i masovni, ostali nemoćni pred inertnošću poretka koji su osporavali.
U trenutnim studentskim protestima u Srbiji prepoznajemo neke crte ovakvih prethodnih protesta. Iako nisu antisistemski – jer zahtevaju da institucije rade svoj posao – ipak nose snažnu notu antipolitičkog duha. Studenti iskazuju nepoverenje prema svim političkim akterima izjednačavajući vladajuću stranku i opoziciju. Protesti nemaju prepoznatljivog lidera, ne traže da ih bilo ko politički predstavlja, niti pokazuju ambiciju za institucionalnim kanalisanjem svoje energije. Paradoksalno, iako su zahtevi konkretni, ovaj protest u suštini predstavlja izraz jednog moralnog apela a ne političke strategije.
Ovakvi ishodi, razume se, nisu nužnost. U istom vremenskom periodu uočavamo niz protesta sličnog intenziteta i radikalnosti zahteva (Tabela 2), ali sa bitno drukčijim ishodom. Reč je o slučajevima Severne Makedonije (2015), Južne Koreje (2017), Crne Gore (2020), Ekvadora (2021), Brazila (2022) i Poljske (2023). Šta povezuje ove primere? U svakom od njih protesti su rezultirali smenom vlasti. Ta smena, pak, nije bila puka promena lica, već politički prelom koji je (makar privremeno) zaustavio dalju autokratizaciju institucionalnog poretka: ograničena je samovolja vlasti, suzbijena korupcija, ojačane demokratske procedure. Nameće se, stoga, pitanje: kako je to postignuto? U čemu leži razlika između ovih protesta i onih koji su ostali bez posledica?
Za razliku od protesta iz prve grupe, ovi protesti predstavljali su kvalitativno drugačiji oblik političkog delovanja. Oni su možda počeli kao protest protiv korupcije, autoritarizma i zloupotrebe institucija, ali su svi odreda bili politički i vezani za izbore. Drugim rečima, njihov uspeh nije bio isključivo posledica jakog intenziteta moralne ogorčenosti, već sposobnosti da se ta ogorčenost prevede u racionalnu, institucionalno usmerenu strategiju. U središtu tog uspeha nalazimo tri ključna elementa. Prvo, opozicija je, u retkom trenutku političke zrelosti, prevazišla sopstvene podele i nastupila kao jedinstven politički subjekat. Stranke koje su do juče govorile da su “razlike u opoziciji prevelike” da bi se delovalo zajedno, privremeno su ostavile razlike po strani. Drugo, protest je prerastao u širu društvenu koaliciju, u kojoj su se, pored opozicionih stranaka, našli i akteri civilnog društva, nezavisni intelektualci, ugledne javne ličnosti, akademska zajednica i međunarodni partneri. Treće, građani su pokazali sposobnost strateškog političkog rasuđivanja odbacivši defetizam izražen u rečenicama poput one “svi su isti”. Glasali su strateški.
Najzad, presudni čin nije bio protest sam po sebi, već njegova kulminacija u izborima – jer tek je izborima omogućena sistemska promena, koja je u osnovi bila glavni zahtev ovih protesta. Dobitna kombinacija je, kako vidimo, bila u tome što je protest pomogao da se ogromna narodna energija mobiliše i prevede u izbornu volju.
KAKO DALJE?
Da se vratimo pitanju s početka: da li je došlo vreme da studentski protest promeni svoj oblik? Od 2016. godine protesti su u Srbiji postali učestala pojava – inicijalno pokrenuti inicijativom “Ne davimo Beograd”, a potom ponavljani gotovo na svakih godinu i po. Ipak, svi ti pokreti ostali su bez dubljeg političkog učinka, sa slabom i kratkotrajnom mobilizacijom. Najbliži sadašnjem studentskom protestu bio je onaj iz 2023. godine “Srbija protiv nasilja”, koji je, poput ovog, bio izraz moralne ogorčenosti, ali bez jasnih zahteva, strukture i plana. Od 2016. godine primećuje se obrazac. Svaki protest započinjao bi masovnim izlaskom na ulice, ogromnim entuzijazmom i nadom, da bi posle nekoliko meseci počeo da vene i potpuno se ugasi.
Za razliku od ranijih protesta, aktuelni studentski pokret uspeo je da mobiliše ne samo one razočarane politikom, već i one koji možda nikada nisu ni nameravali da se njome bave. Taj uspeh duguje baš svom izrazito antipolitičkom i neliderskom karakteru – osobinama koje su mu pribavile poverenje šire javnosti. (Da ga je povela opozicija, bio bi, po svoj prilici, već ugašen.) Ipak, čini se da je mobilizacija dostigla svoj vrhunac. Nada da će režim, pod pritiskom šetnji i blokada uz trenutni nivo mobilizacije, sam od sebe početi da popušta, preda vlast i ode u inostranstvo, nije realna. Za takav ishod bila bi potrebna daleko šira i dublja društvena mobilizacija – a ona, u ovom času, nije izvesna. Ako protest ostane pri sadašnjem izrazu – moralnom, simboličnom, politički neartikulisanom – rizikuje da se završi kao i prethodni protesti u Srbiji. Vreme je da se protest počne pitati ne samo protiv čega je, već i
kako dalje.
Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Uprkos masovnim protestima ispred RTS-a, desetinama hiljada ljudi na ulicama i višenedeljnoj blokadi, dvojac sa vrha Javnog servisa i dalje ne vidi problem. Ili se barem trudi da ga ne vidi, dok javnost sve više gleda kroz prozor – i traži izlaz
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
