Uspeh raznih protesta do sada je zavisio od tri elementa. Prvo, opozicija je, u retkom trenutku političke zrelosti, prevazišla sopstvene podele. Drugo, protest je prerastao u širu društvenu koaliciju, u kojoj su se, pored opozicionih stranaka, našli i akteri civilnog društva, nezavisni intelektualci, ugledne javne ličnosti, akademska zajednica i međunarodni partneri. Treće, građani su pokazali sposobnost strateškog političkog rasuđivanja, odbacivši defetizam izražen u rečenicama poput: “svi su isti”. Glasali su strateški
...Dušan Pavlović
Od 2016. godine, protesti u Srbiji izbijaju u proseku na svakih godinu i po. Među njima, aktuelni studentski protest izdvaja se i po trajanju i po obimu. Nijedan raniji nije mobilisao toliki broj ljudi, niti potrajao ovoliko dugo. Međutim, i pored upornosti i društvenog odjeka, svi zahtevi koji su postavljeni nisu ispunjeni. Sam protest, iako masovan i istrajan, nije još uvek doveo do glavnog političkog rezultata koji učesnici očekuju – do promena u sistemu u kome institucije transparentno rade svoj posao i kažnjavaju korupciju. Otuda se, sasvim opravdano, nameće pitanje: da li ovakav oblik otpora treba i dalje održavati isključivo u postojećem formatu ili je došao trenutak da se on prevede u jasniju političku formu, sposobnu da institucionalizuje zahteve i pretvori ih u delatnu silu u okviru ustavnog poretka? Neki prethodni protesti, kako u Srbiji tako i van nje, mogu da nam pomognu da odgovorimo na to pitanje.
BUĐENJE I ANTIPOLITIKA
Od početka druge decenije ovog veka, masovni protesti počeli su češće da izbijaju širom sveta. Međutim, ono što ove proteste razlikuje od ranijih oblika narodnog nezadovoljstva jeste činjenica da ne formulišu uvek konkretan politički zahtev. Umesto toga, oni predstavljaju moralni protest – osudu jednog sistema za koji se više ne veruje da počiva na pravdi već na interesu i privilegiji. “Okupiraj Vol strit” iz 2011. godine bio je, možda, najrečitiji primer te nove paradigme. Za njim su sledili Indignados u Španiji (2011), Bolotnaja u Rusiji (2011), protest u Gezi parku u Turskoj (2013), kao i protesti u Bugarskoj (2013). Donekle su takvi protesti bili Evromajdan u Ukrajini (2013) i Bosansko proljeće (2014), a potom protesti u Alžiru (2019), Libanu (2019), Tajlandu (2020) itd.
Zajednički imenitelj ovih protesta jeste buđenje jedne snažne, gotovo eruptivne narodne energije. Karakter ovih pokreta bio je izrazito antipolitički: učesnici su svesno odbacivali postojeći sistem. Vlast i opozicija, premda inače suprotstavljene strane, u njihovim očima bile su tek dve ruke iste, kompromitovane tvorevine. Protesti su se hranili osećanjem moralne izdaje – uverenjem da sistem više ne služi građanima već privilegovanoj manjini. Odatle i njihova izričita nespremnost da artikulišu konkretan politički program: jer svako posredovanje, svaka reprezentacija mirisala je na truli kompromis. Protesti nisu imali lidere ne zato što nisu mogli da ih imaju, već iz principa. Protestanti su želeli radikalnu promenu, ali su je zamišljali kao moralni preobražaj, ne kao politički projekt sa konkretnim koracima koji bi usledili nakon promene. Njihova snaga bila je u negaciji. Upravo je taj karakter protesta uzrokovao masovnost koja je prevazilazila prethodne proteste.
...…
ISHODI PROTESTA
Na Tabeli 1 opažamo poraznu simetriju: nijedan od navedenih protesta nije ostvario svoje ciljeve. Ni jedan nije uspeo. Zahtevi za promenom sistema ostali su bez posledice, a deset ili petnaest godina kasnije sistem je ostao neizmenjen. Ovo, međutim, nije posledica manjka narodne podrške već unutrašnje protivrečnosti samih pokreta. Svesno odbacujući tradicionalne političke institucije – lidere, stranke, parlament, izbore – demonstranti su ostali bez alata pomoću kojih bi preoblikovali stvarnost. Njihov gnev bio je moralni, ali bez političke forme; njihova volja snažna, ali bez organizacione kičme. Time su sami sebe lišili onoga što je u politici neophodno: kontinuiteta delovanja posle protesta i unutar institucija. Protestanti nisu hteli da uđu u vlast, niti da je redefinišu – hteli su da je negiraju. Zato su ovi protesti, koliko god glasni i masovni, ostali nemoćni pred inertnošću poretka koji su osporavali.
U trenutnim studentskim protestima u Srbiji prepoznajemo neke crte ovakvih prethodnih protesta. Iako nisu antisistemski – jer zahtevaju da institucije rade svoj posao – ipak nose snažnu notu antipolitičkog duha. Studenti iskazuju nepoverenje prema svim političkim akterima izjednačavajući vladajuću stranku i opoziciju. Protesti nemaju prepoznatljivog lidera, ne traže da ih bilo ko politički predstavlja, niti pokazuju ambiciju za institucionalnim kanalisanjem svoje energije. Paradoksalno, iako su zahtevi konkretni, ovaj protest u suštini predstavlja izraz jednog moralnog apela a ne političke strategije.
...…
Ovakvi ishodi, razume se, nisu nužnost. U istom vremenskom periodu uočavamo niz protesta sličnog intenziteta i radikalnosti zahteva (Tabela 2), ali sa bitno drukčijim ishodom. Reč je o slučajevima Severne Makedonije (2015), Južne Koreje (2017), Crne Gore (2020), Ekvadora (2021), Brazila (2022) i Poljske (2023). Šta povezuje ove primere? U svakom od njih protesti su rezultirali smenom vlasti. Ta smena, pak, nije bila puka promena lica, već politički prelom koji je (makar privremeno) zaustavio dalju autokratizaciju institucionalnog poretka: ograničena je samovolja vlasti, suzbijena korupcija, ojačane demokratske procedure. Nameće se, stoga, pitanje: kako je to postignuto? U čemu leži razlika između ovih protesta i onih koji su ostali bez posledica?
Za razliku od protesta iz prve grupe, ovi protesti predstavljali su kvalitativno drugačiji oblik političkog delovanja. Oni su možda počeli kao protest protiv korupcije, autoritarizma i zloupotrebe institucija, ali su svi odreda bili politički i vezani za izbore. Drugim rečima, njihov uspeh nije bio isključivo posledica jakog intenziteta moralne ogorčenosti, već sposobnosti da se ta ogorčenost prevede u racionalnu, institucionalno usmerenu strategiju. U središtu tog uspeha nalazimo tri ključna elementa. Prvo, opozicija je, u retkom trenutku političke zrelosti, prevazišla sopstvene podele i nastupila kao jedinstven politički subjekat. Stranke koje su do juče govorile da su “razlike u opoziciji prevelike” da bi se delovalo zajedno, privremeno su ostavile razlike po strani. Drugo, protest je prerastao u širu društvenu koaliciju, u kojoj su se, pored opozicionih stranaka, našli i akteri civilnog društva, nezavisni intelektualci, ugledne javne ličnosti, akademska zajednica i međunarodni partneri. Treće, građani su pokazali sposobnost strateškog političkog rasuđivanja odbacivši defetizam izražen u rečenicama poput one “svi su isti”. Glasali su strateški.
Najzad, presudni čin nije bio protest sam po sebi, već njegova kulminacija u izborima – jer tek je izborima omogućena sistemska promena, koja je u osnovi bila glavni zahtev ovih protesta. Dobitna kombinacija je, kako vidimo, bila u tome što je protest pomogao da se ogromna narodna energija mobiliše i prevede u izbornu volju.
KAKO DALJE?
Da se vratimo pitanju s početka: da li je došlo vreme da studentski protest promeni svoj oblik? Od 2016. godine protesti su u Srbiji postali učestala pojava – inicijalno pokrenuti inicijativom “Ne davimo Beograd”, a potom ponavljani gotovo na svakih godinu i po. Ipak, svi ti pokreti ostali su bez dubljeg političkog učinka, sa slabom i kratkotrajnom mobilizacijom. Najbliži sadašnjem studentskom protestu bio je onaj iz 2023. godine “Srbija protiv nasilja”, koji je, poput ovog, bio izraz moralne ogorčenosti, ali bez jasnih zahteva, strukture i plana. Od 2016. godine primećuje se obrazac. Svaki protest započinjao bi masovnim izlaskom na ulice, ogromnim entuzijazmom i nadom, da bi posle nekoliko meseci počeo da vene i potpuno se ugasi.
Za razliku od ranijih protesta, aktuelni studentski pokret uspeo je da mobiliše ne samo one razočarane politikom, već i one koji možda nikada nisu ni nameravali da se njome bave. Taj uspeh duguje baš svom izrazito antipolitičkom i neliderskom karakteru – osobinama koje su mu pribavile poverenje šire javnosti. (Da ga je povela opozicija, bio bi, po svoj prilici, već ugašen.) Ipak, čini se da je mobilizacija dostigla svoj vrhunac. Nada da će režim, pod pritiskom šetnji i blokada uz trenutni nivo mobilizacije, sam od sebe početi da popušta, preda vlast i ode u inostranstvo, nije realna. Za takav ishod bila bi potrebna daleko šira i dublja društvena mobilizacija – a ona, u ovom času, nije izvesna. Ako protest ostane pri sadašnjem izrazu – moralnom, simboličnom, politički neartikulisanom – rizikuje da se završi kao i prethodni protesti u Srbiji. Vreme je da se protest počne pitati ne samo protiv čega je, već i
kako dalje.
Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ne bi iznenadilo da je iz evropskih institucija, pre svega iz Evropskog tužilaštva, pristigao dokazni materijal koji je TOK odlučio da ne ignoriše. Ako je taj materijal pristigao, onda je to i poruka evropskih institucija kako se očekuje da se po tom pitanju nešto i uradi. Čak možda i poruka da će tužioci imati neku vrstu političke zaštite”, kaže za “Vreme” advokat Vladimir Beljanski. Njegov kolega, advokat Jovan Rajić nastavlja: da ovo nije predstava u Vučićevoj režiji pokazuje ponašanje njegovih medija, koji već mesecima vode kampanju protiv TOK i koji su znali šta se sprema. Drugo, Vučić je poslao svog ličnog advokata Palibrka da brani Momirovića i vodi računa da ovaj ne kaže tužilaštvu nešto što ne treba
Darko Glišić, ministar za javna ulaganja, imao je moždani udar pred kamerama. Režim je pokušao da za to nekako okrivi građane, jer građani, tobože, nisu pokazali dovoljno empatije za ono što se dogodilo ministru. Međutim, režim je taj koji sistematski pokušava da ubije samilost kod građana. A ovo sa Glišićem samo je signal da je društvo sebi delimično odstranilo saosećanje kao čin samoodbrane
U Srbiji ima više radnika privatnog obezbeđenja nego policajaca. Dok su oni često loše obučeni i pripremljeni, njihovim gazdama ide odlično od poslova sa državom i lokalnim samoupravama. Ponekad je taj posao prljav, recimo izbaciti studente sa fakulteta ili opoziciju iz lokalne skupštine
Beograd očekuje strateški dijalog i strateško partnerstvo sa Sjedinjenim Državama. Kad su već iz Vašingtona stizali signali ohrabrenja, kako se dogodilo da Donald Tramp razreže Srbiji carine od 35 procenata, među najvišim u svetu i najvećim na Zapadnom Balkanu
Kao i sada, predsednik Republike Srpske se sa Sarajevom svađao javno. Kao i sa Evropom i sa SAD, pod čijim su sankcijama on i njegova porodica. Uprkos tome, njegovo se bogatstvo uvećavalo i njegova je moć u RS rasla iz godine u godinu. Ako je na početku karijere izgledao kao tvrd ali razuman političar, s vremenom se pretvorio u svojeglavog i nepristojnog kabadahiju koji galamom i psovkama rasteruje neprijatelje. Sada je, izgleda, stigao račun na naplatu
Predsednik svih batinaša Srbije upravo ispisuje istorijsku grotesku: od batinaša pokušava, procesom baljezganja, da načini građane, a građane da pretvori u batinaše
Mnoge od onih koje su do juče hapsili, policajci danas štite. Tako su postali privatno batinaško obezbeđenje MUP Srbije d.o.o. Zato je za novinare mnogo važnije da znaju ko je ko u podzemlju, nego u policiji ili strankama na vlasti
Aleksandar Vučić je konačno prestao da se skriva iza funkcije predsednika Republike i govori kao onaj koji zapravo jeste: predvodnik udružene kriminalne grupe koja je okupirala ovu zemlju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
