Stranci u noći

Pod naslovom „Budućnost može da čeka“, reporter hamburškog „Cajta“ Volf Aleksander Haniš opisuje kako srpska prestonica Beograd prkosno uživa baš u ovom momentu.

Počinje izdaleka, o tome, kako nema ničeg lošeg u tome da u stranom gradu želite kafu. Sigurno ne u Beogradu. Zato što je on idealno mesto za to. Za sedenje, pijuckanje i gledanje. To je hotel „Moskva“. Reporter kaže, „kao veliki kolač sa svojih sto godina, na početku otmene avenije Terazije, čiji nameštaj je stilizovan buržoaski, kao da potiče iz nekog filma koji je napravio Loriot“. (Bernhard Victor Christoph-Carl von Bülow, nemački komičar, humorista, karikaturista, pisac, scenograf, kostimograf, glumac, režiser, profesor pozorišne umetnosti)

Smežurani stariji gospodin sa svojim novinama, i pijanista koji svira melodiju Strangers in the night, dok leptir melanholije tumara po vazduhu.

Peter Handke se popne do Moskve kad poseti Beograd, priča mu hotelski menadžer.

To je takozvana lepa žena. Debeli crveni ruž za usne, čini njena usta tvrdo erotičnim, kao kod glumica iz tridesetih. „Gospodin Handke je tako božanstveno jednostavan čovek“, priča o piscu čiji kontroverzni politički komentari u Srbiji uživaju najviši respekt.

Neka zgodna žena nosi papirne kese sa blještavim amblemima. Muškarac s naočarima za sunce zove nekog mobilnim telefonom. Već posle druge šolje turske kafe, reporter je uveren da Beograd konačno širi svoja krila i uživa dolazak nove ere.

Sunce je ogrejalo grad koji je 38 puta bio sravnjen sa zemljom. Reporter opisuje tragove preciznog bombardovanja od strane NATO-a u proleće 1999. Ruine Ministarstva unutrašnjih poslova i Generalštaba u čijem opisu on upotrebljava i izraz „komična fantazmagorija“, izgledaju kao da se to desilo juče. Kroz jedan slomljeni prozor, visi telefonska slušalica.

Televizijski kanali, pa i glavni listovi i dalje to bombardovanje opisuju na način iz 1999, ali u publicistici se pojavljuju ozbiljni kritički glasovi. (Videti tekst u okviru „Ni humanitarno ni mudro, ni istinito“.)

KAŽIPRST BOJE NIKOTINA: Što ste dalje od gradskog centra vidi se njegovo sivilo. Tamo su vidljiviji i oni koje je rat poplavio: 140.000 izbeglica, od kojih i danas mnogi žive u barakama.

Opisuje prodavce na trotoarima koji se cenjkaju za svoju egzistenciju, na haubama od starih frižidera ili u „ofisu“ od šatorskog krila.

Na Bulevaru kralja Aleksandra opisuje čoveka otmenog pogleda i figure stamenog seljaka. Pali cigaretu za cigaretom kao gotovo svako ovde. Jeftina „drina“. Kaže da je pristalica Ratka Mladića koji je pobegao iz Bosne. Nekoliko tezgi dalje mogu da se nađu: portret ratnog zločinca, flašice za čuvanje igala i baterije.

Podsećanja na poniženje Srbije u Beogradu se reporteru otkrivaju svuda.

U Platou, kod Filozofskog fakulteta, za prepunim stolovima lampe za čitanje kao u biblioteci, bezbrojne kutije s cigaretama i mobilni telefoni. Za jednim sedi Dragan, visoki momak visokog čela. Kažiprst njegove desne ruke je boje nikotinsko žute.

Priča da je većina Beograđana bila protiv diktatora, pa pita: „Zašto onda NATO bombe!“ Sada nezaposleni naučnik nada se da će Evropska unija i Srbija uskoro da zaključe ugovor. A tada će sve biti dobro? Dragan ne zna, ali zna da se neće osećati kao izgubljeni sin. Dvadesetpetogodišnja Mila kaže „Dobar štos!“, kad počnete da pričate o Evropi.

Reporter zatim prelazi na opis kafića u Strahinjića Bana i splavova, koje zove Partyschiffe, parti-brodovi, gde se turbo-folk igra do jutra. Zapaža da mnogi mladi ljudi bez stalnog zanimanja žive dugo sa svojim roditeljima. Citira sociologa Srećka Mihajlovića da nemalo njih do polovine svoje četvrte decenije „živi u kratkim pantalonama“. Mila se na to smeje: „Dobro jutro!“

Opisuje dramatično „skockane“ žene u leopard mini suknjama. Preostali gangsterski stil i porno-estetiku. Pominje „silikonske pevačice“, kaže da su mnoge povezane s mafijašima. Piše da je kraljica turbo-folka Ceca, udovica gospodara rata, „Kriegsherrna“ Arkana.

Pominje neku pesmu o kleptokratiji iz doba despota Miloševića i nešto o tome kako se NATO osramotio, a Jugoslovenska vojska bila inspirisana. Sada je to gotovo.

U Akapulku, tehno, koji zvuči kao orgazam nekoga otrovanog amfetaminom.

Zatim opisuje Blek panter na poluostrvu Ada Ciganlija, gde se jedino svira ciganska muzika. Negde pred zoru neki tip počinje da vrišti i da skače i da ljubi sve muzičare Rome redom, a od gostiju, ko mu zapadne. A na njegovom vratu istetovirana svastika velika kao ratkapna…

KARTU ZA 500 EVRA: Džefri Flišman za „Los Anđeles tajms“ opisuje u jednoj reportaži kako su oni drugi „panteri“ pripadnici balkanskih Pink pantera, kradljivaca nakita, probili put u mit. Piše da su pripadnici neglamuroznog genga, koji je poharao radnje u Parizu, Londonu, u Dubaiju, heroji u ratom razorenoj Srbiji. Krađa bi trajala 90 sekundi, i kada bi jedan bio uhapšen, kao onaj Rašović, drugi bi zauzeo njegovo mesto u organizaciji. Momak koji se bavi malinom iz zapadne Srbije prešao je osam vremenskih zona do Tokija, prošao kroz nekoliko šoping-centara i suši barova s ogrlicom vrednom 31 milion dolara poznatom kao Kontesa od Vendoma.

„Oni su postali više nego čisti kriminalci, oni su postali heroji“, citira Dragana Ilića, voditelja jutarnjeg radio-programa iz Beograda. „Nasilni su, ali nisu ubili nikoga. Mi možemo da bijemo tehnološki superiorni Zapad svojom sirovom snagom i inteligencijom.“ Reporter kaže da oni hrane zapadni mit o mračnom, tribalnom Balkanu – „ti kriminalci koji dolaze iz tih ratova i šuma“.

Citira nekoga s vebsajta „Blica“, ko piše: „Držim vam fige. Nadam se da pljačkate U.S. Federal Reserve.“

Neki zvaničnici kažu da „panteri“ rade za italijanske i ruske mafije.

Inspektor Kluzo Pitera Selersa, zaključuje reporter, bio je inspirisan nekim kao što je Dragan Mikić, bivši vojnik, taksista, prodavac polovnih kola i biznis menadžer, koji je sa dva kompanjona otišao u francuski skijaški centar Kurševel – ušli su u draguljarnicu Du u 11.30 pre podne 31. januara 2003, obučeni kao turisti, noseći lažne pištolje i ukrali nakita u vrednosti od nekoliko miliona dolara. Mikić je uhapšen sledećeg dana, pošto ga je službenik identifikovao dok je kupovao voznu kartu novčanicom od 500 evra!

PRVO VISAK: Džek Hit saradnik „Njujork tajms magazina“, koji piše knjigu o takozvanim amaterima u Americi, inspirisao se blogom Jasmine Tešanović na američkom vebsajtu Boing Boing, i njenom tezom da Srbija podseća na bipolarnu ličnost Dabić-Karadžić — izmišljena i benevolentna sadašnjost, izgrađena na negiranju krvave prošlosti. „Posle pada Miloševića,“ pisala je ona, „grad Beograd ima dvostruku egzistenciju.“

Tekst egzotično pokazuje kako reporter nešto traži, a sagovornici shvate šta je to, pa mu to daju u izobilju. Prvo neki Minić, s kojim je Dabić navodno bio u kontaktu, insistira da pre razgovora upotrebi visak da bi saznao nešto više o reporteru. „Vi imate ruske krvi,“ kaže mu, dok ovaj proba neke kobasice. Ovaj preko kobasica kaže da je njegovo poreklo škotsko.

Onda mu Minić kaže: „Vi ste visoki oficir koji komanduje armijama!“ Ovaj, polaskan, ipak kaže da jedinu subordinaciju ima nad svojim psom koji je prilično iffy, neodlučan.

Drugi, neki Savo Bojović, seks terapeut, koga reporter opisuje na prvi pogled kao krupnog i, glupog, (blockish man), dolazi da popije kafu s istraživačem u zelenom odelu, zelenoj košulji s resama, sa zelenom maramicom (sa zlatnim porubom), sve zeleno, zato što ga podseća na „rural Serbia of his childhood“. Korice knjige u istom tonu. Potpisuje mu se zelenim mastilom iz specijalnog penkala, na 1043 stranice debelom tomu veoma hlorofilne Humane reprodukcije. Objašnjava mu da se njegov sadašnji rad odnosi na – nacionalne penise. Pre nego što išta bude pričao o Dabiću, reportera i Tešanovićku vodi kroz album sa nekih 2000 polaroid snimaka sredovečnih, uglavnom srpskih penisa (close-ups of middle-aged, mainly Serbian penises). Bojović kaže da je nedavno dokazao da srpski muškarci mogu da budu seksualno aktivni do 102. godine života, a srpske žene do 84.

ONDA LUDA KUĆA: I tako, uz mnogo zavrzlama, istraživačko novinarstvo dovodi reportera do još jedne grupe s kojom se Karadžić družio izvan sigurnog carstva alternativne medicine: do drugova u piću. U prčvarnicu, reporter kaže bar ekstremnih desničara (radical-right-wing bar) u predgrađu, mi bismo rekli u „blokovima“, u Novom Beogradu, koja opslužuje teške ispičuture nacionaliste i vojne veterane, zvanu Luda kuća.

U noći kada su je Tešanovićka i reporter posetili, mala prostorija je bila popunjena s tuce pretećih figura: jedan stari vojnik s beretom i maramom koji hramlje; crnokosi čovek s jednim zubom i dugim licem kao Sirijac Hafez el Asad; drugi toliko pijan da mu je cigaretom osvetljeno lice lebdelo možda samo nekoliko inča iznad stola. Barmen je izgledao kao režeći Tim Rot (engleski filmski glumac poznat po filmovima Reservoir Dogs, Pulp Fiction, Planet of the Apes, The Incredible Hulk i Rob Roy). Tu je i jedan hipersumnjičavi momak u komotnoj SMB jakni, koji škilji na jedno oko, kao stari gusar. Kad je čuo da je tu Amerikanac, fiksirao je „burgijasto oko“ na njega puna dva sata neprekidno.

Vlasnik kafane, neki Kovijanić, pričao je kako je Dabić intervenisao da ljudi ne prskaju drvo na koje se spustio roj pčela: „Ljudi, molim vas, ne ubijajte pčele. One su živa bića. Niko ne treba da ubija živa bića.“ Onda je priča otišla ka čudotvornim izlečenjima dece koja pate od depresije. Kako je noć odmicala, Kovijanić je pio čašu za čašom lozovače, a priče su menjale tok – od toga da Karadžić jeste Dabić, do toga da je obrnuto.

Reporter zaključuje da je tu, u Ludoj kući, Radovan Karadžić i veliki lider i svetac, hrabri branilac srpske čistote i popustljivi spiritualista čija je ljubav prema životu tako intenzivna da bi on branio pčele.

Ali, svaka sretna priča o svetom Radovanu Karadžiću završila se mračnim nagoveštajem da će morati da se plati cena gorkog kraja te epike. U toj družini, po reporterovom utisku, svako, naime, pretpostavlja da je neko uzeo pet miliona dolara nagrade zato što je izdao Radovana, da je veliki lider, kao i mnogi drugi u srpskoj istoriji, žrtva izdaje – što, kaže reporter, nije potvrđeno izvan Lude kuće.

Oficir koji hramlje došao je za reporterov sto da kaže da je ponosno služio u Karadžićevoj vojsci. Zatim je skinuo gusle sa zida i počeo da peva o vođi poslatom u Hag. Okosnica pesme je lament poruka o izdaji. Jedina žica u tom delu daje melanholični ton. „Braćo Srbi!“, zaplaka kapetan, „sečete sopstvena krila za šaku krvavih dolara; izdali ste takvog vladara, najvećeg gerilca u Evropi!“ (To mora da je bilo u nekom desetercu, ali ovde nije.)

Lozovača teče, i mala družina se okuplja malo bliže oko reporterovog stola. Momak koji se zove Blagojević opominje ga da ima rođake u Čikagu. Rečeno mu je mnogo puta da je bolje da piše istinu – njihovu istinu – a kako je noć odmicala, učestalost opomena se povećavala. Reporter plaća svoj račun, zahvaljuje vlasniku i kreće ka izlaznim vratima. Onaj što liči na Asada skoči i insistira da ipak ostane i pije s njim, zahtevajući da dozvoli da mu on plati lozovaču.

Ovaj, preko Jasmine Tešanović, objašnjava da američkim novinarima praksa ne dozvoljava da uzmu piće koje je drugi platio za njih, ali da on može da plati piće Asadu. „Mi ne želimo vaše prljave američke dolare!“, viče čovek u reportaži nazvan Asad. Društvo ustaje sa stolova i kreće prema reporteru. Tešanovićka simultano prevodi i pokušava da ga sprovede do vrata, ali njen napor je usporen zbog njegove kurčevite (dorky) odbrane.

Trebalo mu je nekoliko minuta da shvati da će dobiti starovremske batine.

Onda je Tešanovićka podviknula: „Ja sam Hercegovka, i to vređa moju čast!“ Jedna ranije ispričana anegdota ovde dobija značenje. Bile tri žene. Bosanka krila novac ispod knjige jer je znala da njen muž ništa ne čita, Crnogorka ispod ašova jer njen muž ništa ne radi, a Hercegovka, nasred stola, pa „majčin sine, uzmi novac, ako smeš!“

Bar se začas umirio. Kapetan guslar je stao na svoje noge pune šrapnela i viknuo: „Ja ću braniti čast svake Hercegovke.“ (Reporter tu beleži za zapisnik: u srpskom desničarskom baru, posle duge noći lozovače, čast srpske žene je mnogo bolja izlazna strategija nego expense–account protokol.)

Neočekivano, vlasnik, osetivši da je soba naelektrisana, da rade dva prastara zova: kafanska gužva protiv viteškog koda srpske poezije, mahnu rukama kicoški prema vratima: „Amerikanac i žena“, reče umorno odumirućim glasom…

„I izbaci nas u mrak, u koji smo brzo nestali tražeći autobus da se vratimo u downtown Belgrade!“

ISTORIJA NA PLAŽI: Džefri Flišman u „LA tajmsu“ piše da ako lunjate po Beogradu, možete čuti i videti mnogo toga istog, ruine NATO bombardovanja od pre decenije, poluzavršene crkve, ženu koja izvodi trikove s pitonom i mrgodnog muškarca koji izgleda kao gangster u skečevima o Diku Trasiju, koji ispucava mehuriće iz plastičnih pištolja koje pokušava da proda deci čiji roditelji zagledaju stare knjige, blizu Cigančice koja svira violinu.

Prolazi preko Novog Beograda, pored šoping-centra i Arene gde se reklamira koncert Leonarda Koena, i nailazi na balkansku oazu za namučenu dušu, na jezero zvano Ada Ciganlija. Naravno, zna, kao i nemački reporter, da je Ada Ciganlija poluostrvo: „Zovi to rivijera ili jezero, zovi kako hoćeš, ali budi pažljiv – šljunak je vruć, piće je skupo, i opuštenim čuvarima plaže, jedan s kožom roze boje i s krstom oko vrata, treba širok ležaj kada razmazaju svoj losion za sunce.“

Oni s dobrim kolima sa zatamnjenim staklima ne plivaju ovde, ali voze bicikle i rolere na asfaltnom svodu. Linija klasne podele na jezeru – oni bliže vodi imaju tanje novčanike. Jezero je takođe i podsetnik da je Srbija, najjogunastija kriška bivše Jugoslavije, ostala izolovana na kontinentu, koji smatra da je Balkan okoreo od ratova i kriminala u prošlosti.

Radojko Pokimica dolazi tu 40 godina, s čupavim obrvama i slamenim šeširom, leži na piknik stolu tik uz savijene novine u senci. Kupi jedno pivo dnevno, odmara se nekoliko časova, umoči se malo i ode kući pre nego što postane vruće.

Malo dalje, u drugom hladu, Jovan Mrkšić sedi pored paketa s hranom. Izgleda ćutljiv, ali samo spolja; kad ga se pokrene, Mrkšić počinje da drži govor. On je penzionisani teleoptički tehničar, sede kose začešljane unazad, čvrstog uverenja da su najbolje godine njegovog života bile između 1965. i osamdesetih, pre nego što su nam, kako kaže, „ratovi nametnuti…“. „Zapad se ogrešio o Srbiju. Kažnjava nas… Ali proživeo sam lep, solidan život. Nemam velike prohteve. Ne tražim mnogo.“

Obasjan suncem, Mario Kostić leškari između devojaka u bikinijima i čoveka srebrne kose koji jede sendvič uvijen u foliju. Razvio je ćebence na obali blizu plavih amrela koje ne može da priušti da rentira, jednog pod kojim žena sa vodootpornom šminkom pijucka kampari i „igra šik“ u senci.

Kostić priča o onim danima kada su vozovi išli na vreme. „Stvarno su išli…“

Penzionisan je pre 18 godina kao generalni nadzornik Jugoslovenskih železnica – onda kada su Hrvatska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Slovenija bile u istoj boji na mapi.

„Ne znam kuda ova zemlja sada ide“, kaže. „Nisam optimista. Problem je vođstvo. Sada i svetska ekonomska kriza, a mi imamo i sopstvene probleme.“

Njegov pasoš i karta za besplatnu vožnju železnicom mogli su jednom da ga vode preko cele Europe. Omiljena destinacija: Čehoslovačka. Reporter zaključuje da mnogi Srbi dolaze na to jezero zato što nemaju vize za putovanje u druge Evropske zemlje, specijalno na Zapad, koji želi da limitira ekonomsku migraciju sa istoka. Evropska unija, koja je prihvatila borbene nacije, kao što su Mađarska i Litvanija, kao članove, nije raspoložena ovih dana da otvori pritisnutu, nacionalističku Srbiju. Srbi to osećaju kao zaveru da ih se pokori.

Kostić prekršta noge i menja pravac svojih misli, promenivši brzo temu razgovora, s pogledom koji starac ponekad ima kada se izgubi među rečenicama o prošlosti. Komunizam je propao i nevolje su počele. Njegov pasoš mu ovih dana ne daje mnogo prostora, a i železnica je postala škripava i nepodesna. „Niko ne investira u šine i vagone“, kaže. „To je strašno!“

Kostić je, u poenti reportera, bledi duh na šljunku. Ono što donosi na plažu staje u malu platnenu torbu na kojoj je belim slovima odštampana reč „Jugoslavija“. To je jedan artefakt, kao ikone iz manastira, ili poema o herojskom knezu Lazaru iz XIV veka, koji podseća Srbe ko su, čak i ako se svet oko njih promenio i linije koje su držale Jugoslaviju zajedno, izbledele i nestale.

Zašto dosađivati sada time? Sve što čovek želi u danu kao što je ovaj jeste da sedi na suncu i da pusti da vreme prolazi.

Ni humanitarno, ni mudro, ni istinito

Čak i kada kritikuju Džordža V. Buša za invaziju na Irak, vodeći američki liberali brane Klintonovu administraciju za rat na Balkanu. Dejvid Džibs, (David Gibbs) sa Univerziteta Arizona u knjizi First Do No Harm ipak osporava lek zvani humanitarna intervencija i tvrdi da se bombardovanje Srbije nije pokazalo ni kao humanitarno, ni kao mudro.

On savetuje da se pogledaju Avganistan, Haiti, Irak, Somalija i Balkan. „Na osnovu čega možemo pretpostaviti da će intervencija unaprediti humanitarne uslove u ciljanoj zemlji, a ne da će ih pogoršati. Vašington treba da odgovori na ta pitanja pre nego što povede sledeći rat, navodno na humanitarnoj osnovi“, zaključuje profesor Džibs.

Drugi neosporni autoritet u analizi ratnog izveštavanja Filip Najtli (Phillip Knightley), autor knjige Prva žrtva (The First Casualty: The War Correspondent as Hero and Myth Maker from the Crimea to Kosovo) objavio je nedavno u „Gardijanu“ sledeće pasuse iz te knjige:

„Tek sada saznajemo kakve laži su nam rečene i kakve tajne su čuvane tokom kosovskog rata. Nije nam rečeno da je CIA pomagala obuku Kosovske oslobodilačke armije pre nego što je bombardovanje počelo. Nije nam rečeno da je KOA shvatila da će njeni napadi na srpske policajce dovesti do odmazde prema albanskim civilima, ali da je nastavila s napadima zato što se nadala da će srpsko nasilje uvesti Zapad u rat – kao što jeste.

Nismo znali u to vreme da je NATO lagao kada je govorio da ne napada namerno civilne ciljeve. To je bilo do juna kada je general Vesli Klark priznao da NATO avioni gađaju (faza 3) civilne ciljeve.

Verovali smo NATO-u kada je govorio da će posle rata razoružati i raspustiti KOA. Ali Džonatan Dimblebi je pisao u januaru da KOA kontroliše ulice. NATO je odveo Kosovo iz jedne katastrofe u drugu, i zapadni lideri su ostali nemi o sramnim postupcima koji su se tada odigrali.

Verovali smo NATO-u kada je govorio da je sistematično razorio Srpsku armiju na Kosovu, da bismo na kraju rata zaključili da nije bilo tako. Verovali smo u podatke Stejt departmenta i Pentagona o broju etničkih Albanaca koje su ubili Srbi, da bismo videli kako se brojke smanjuju – 500.000, onda 100.000, onda 10.000 – kada je NATO ušao na Kosovo nije našao tolike masovne grobnice da bi to dokazao.

Istina, priroda rata bila je u vojnim rukama koje su sakrivale pravo lice bitke od javnosti. On je vođen isključivo kampanjom bombardovanja s velike visine, tako da niko – osim žrtava – nije stvarno znao šta se dešava na tlu…“