Strah po receptu

U izmaglici ledenog decembarskog jutra retko ko pređe sada već legendarni most koji spaja sever i jug Kosovske Mitrovice i prođe pored policijskog vozila. Jedan od izuzetaka je Fehmi Hasani – otkako je Vlada Kosova u ime „reciprociteta“ uvela povećanje taksi na uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine, on sa suprugom i ćerkom noći u južnom delu kod rođaka, a preko dana borave u svom stanu na severu.

„Rođen sam u severnoj Mitrovici, takozvanoj Bošnjačkoj mahali, na obali Ibra, kao i moj deda i otac“, kaže za „Vreme“ Hasani. „Ovde sam odrastao. Posle sam dobio stan, radio u Zavodu za socijalno osiguranje sve do 1992. kada mi je uručen otkaz. U tom stanu živeo sam tokom rata sve do 2000. godine kada su skoro svi Albanci napustili sever. Vratio sam se prošlog februara kući, kada su mi renovirali stan, a komšije su me mnogo dobro prihvatile. Nije kao pre rata, ali ide nabolje, nema problema za sada. Ima svuda svega i pored povećanja taksi“.

foto: svetlana dojčinović / beta photo

Nekoliko stotina metara dalje, na igralištima ispred studentskih domova, analiza situacije je drugačija. Nemanja Biševac, tridesetogodišnjak, postdoktorand srpske književnosti i jedan od organizatora gotovo svakodnevnih protesta, smatra da „nameti od 100 odsto dovode u pitanje spremanje obroka za 2000 studenata koji se hrane u menzi“.

„U dvadesetom veku, u srcu Evrope, studenti strahuju da li će ostati gladni“, kaže Biševac obrazlažući gotovo svakodnevne protestne „performanse“.

Reč je o slanju golubova pismonoša prema evropskim glavnim gradovima sa zahtevom da intervenišu kod kosovskih vlasti ili igranju košarke sa vezanim rukama i povezima preko očiju pod sloganom „Briselski fer plej“. Inače, ovaj meč se završio rezultatom 12:44, aludirajući na rezoluciju UN 1244. Publika je bila malobrojna, atmosfera mučna. Jedan od performansa protekle nedelje imao je za neumesan naslov „Kosovošvic – ograničeno pravo na život, na hleb„. Uglavnom, radilo se o improvizovanom koncentracionom logoru okruženom bodljikavom žicom, a studenti su se kretali u krug sa natpisom na leđima „Srbin je kriv“ tobože „kažnjeni“ jer su grickali Plazma keks, pili mleko iz Srbije, izašli iz enklava… Za to vreme, druga grupa studenata je pružala ruke kroz rešetke a „čuvari“ su im dodavali hleb.

ŠTA SE IZA BRDA VALJA: Ipak, rafovi u Kosovskoj Mitrovici i drugim mestima na severu Kosova su puni, a ispred njih stoje kombiji sa kosovskim tablicama puni proizvoda iz Srbije, koji se bez problema isporučuju.

„Protesti su samo motiv da se skrene pažnja sa bitnih problema na relaciji Beograd–Priština, zbog čega ispaštaju građani“, kaže za „Vreme“ Ksenija Božović, potpredsednica Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda i bliska saradnica Olivera Ivanovića.

Razgovaramo u oronuloj kancelariji ispred koje je pucano u leđa Ivanoviću 19. januara ove godine. Na ulici je policijski džip, a u njemu jedan policajac.

„Roba srpskog porekla je i dalje svuda: u Prištini, enklavama i na Severu, a cene gotovo iste. Nestašica lekova postoji u državnim apotekama, ali tako je unazad dve godine“, govori Božovićeva.

Prema njenim rečima, ima zaliha, a i roba dolazi preko „alternativnih puteva“, ocenjujući da to ne bi moglo da se radi „bez saglasnosti Beograda i Prištine“:

„Korist od toga ima uži krug ljudi, veoma blizak sa srpskim i kosovsko-albanskim političarima“, rekla je ona.

Pokušaji da se porazgovara sa građanima u kafeima, na ulicama, u dekoru fasada oblepljenim plakatima sa likom Aleksandra Vučića i Vladimira Putina, ostaju neuspešni. Strah je sveprisutan čim se pomenu takse, protesti, moguća sveobuhvatna rešenja za Kosmet. „Ne smemo da dajemo izjave“, uglavnom je odgovor.

„Učesnici protesta su primorani da idu na demonstracije jer im je prećeno da mogu da izgube posao“, tvrdi Ksenija Božović.

Slično mišljenje ima Nenad Radosavljević, Direktor kablovske televizije Mir iz Leposavića: „Svi oni koji su zaposleni u državnim institucijama obavezni su da učestvuju, a sve organizuje Srpska lista po nalogu Aleksandra Vučića“.

foto: ap photo

Po Radosavljevićevim rečima, „dešavanja na Kosovu imaju za cilj da se odvrati pažnja od pregovora predsednika Srbije i Kosova o ‘podeli teritorije, uz saglasnost velikih zapadnih sila kao što su SAD’. Povećanje taksi od sto posto je poslednji pokušaj Vučića i Hašima Tačija da realizuju razgraničenje duž Ibra. Sastali su se u Italiji i dogovorili da se takse nametnu kao problem da bi srpski narod sa severa reagovao. Onda su srpski gradonačelnici dali ostavku na severu, tako da sada Priština nema upravu nad opštinama Severna Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić. U isto vreme, Ramuš Haradinaj održava sastanak u Peći sa premijerom Albanije Edijem Ramom i dogovaraju se da dogodine granice između Kosova i Albanije budu otvorenije nego između zemalja Evropske unije, sa namerom da se Sever otcepi od Kosova i da ostane u Srbiji, a da se ostali deo poveže sa Albanijom; onda neće morati da se priznaje nezavisna država Kosovo jer je neće ni biti „.

HARADINAJ I VOJNI FAKTOR: Diplomata koji dugo godina živi na Kosmetu i želi da ostane anoniman, smatra da Aleksandar Vučić i Hašim Tači jesu pregovarali o rešavanju problematike razgraničenjem duž reke Ibar i da još nisu odustali od toga jer to vide kao šansu da obojica ostanu na vlasti, ali smatra da je većina albanskog stanovništva protiv takve granice, kao i da kosovski Albanci ne žele da se Kosovo spoji sa Albanijom.

Zato se postavlja pitanje uloge Ramuša Haradinaja. Da li sve vreme pokušava da pokvari dogovor ili je u pitanju farsa? Da li igra poker i sprema se za izbore pa svesno „ljuti“ veći deo međunarodne zajednice, znajući da je nemoćna da išta preduzme, ne samo zato što je inertna, već i zbog predstojećih izbora u Evropskom parlamentu. Naime, uprkos zahtevima zvaničnika EU, uključujući visoku predstavnicu Federiku Mogerini i komesara Johanesa Hana da se povuče odluka o povećanju taksi, Haradinaj insistira da će takse ostati na snazi „sve dok Srbija ne prestane da podriva suverenitet Kosova i ne počne da se pridržava svojih obaveza“. Dapače, najavljuje još sličnih mera i zasigurno usvajanje zakona o izmeni mandata Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) u parlamentu 14. decembra, koji će podrazumevati transformaciju istih u vojsku. Upozorenje generalnog sekretara

NATO-a Jensa Stoltenberga da sada „nije vreme za formiranje vojske i da će se, ako se ne odustane, suočiti sa posledicama“ nimalo nije uticalo na izmenu stava. Haradinaj je odgovorio da je to „unutrašnje pitanje Kosova“.

Beograd je upozorio da je odluka Prištine „neodgovorna“ i da „predstavlja rizik za mir i bezbednost regiona“. Ipak, sve vreme se zvanično insistira da treba da se nastavi dijalog, ali premijerka Ana Brnabić ipak izražava nadu da Srbija „neće morati da koristi vojsku“, dok srpski prorežimski mediji otvoreno koriste ratno huškački vokabular. Naime, naslovne strane objavljuju „Šiptari hoće rat“, „Ekonomsko etničko čišćenje“, „Nema kiseonika u bolnici“, „Prazni rafovi“, „Zalihe hrane za samo još nekoliko dana“… Sve to zajedno stvara atmosferu u kojoj se nameće neizbežan zaključak da zajednički život Albanaca i Srba nije moguć iako to činjenice, pogotovu južno od Ibra, protivreče. Priznanje nezavisnosti Kosova vlasti u Beogradu suptilno predstavljaju kao jedino moguće rešenje, uz, u najbolju ruku, zadržavanje teritorije severno od Ibra.

„Ni Srbi ni Albanci ne podržavaju takav plan, nije momenat“, smatra Ksenija Božović. „Pogotovu što nemamo informacije gde bi tačno bila ta granica, šta bi bilo sa Srbima južno od Ibra, kako bi se zaštitile svetinje i ko bi garantovao da neće biti međuetničkih sukoba.

Božovićeva dodaje i da za sada rešenja nema, da treba mudrosti, pameti i vremena za dijalog, makar trajao godinama, ali bez pritiska i nasilja, insistirajući da je Oliver Ivanović ubijen zato što je bio „glas razuma“.

U KANDŽAMA VLASTI I RATOVA: Nekima se ipak žuri. U dijalogu sa Milivojem Mihajlovićem, rođenim u Prištini, novinarom i bivšim direktorom Radio Beograda, objavljenom na portalu KoSSev, Beljulj Bećaj, rođen u Prizrenu, autor stotina javnih i naučnih radova, među kojima „Kad će Srbi i Albanci da se pomire“, smatra da je „lavina krenula“: „Danas Albanci i Srbi, umesto uspostavljanja normalnih odnosa, dovedeni su u predsoblje konflikta. Svesno i sa predumišljajem stvorena je klima strepnje i straha, sa potencijalnim ekscesima. Postaje sve jasnije zbog čega je došlo do odlaganja usvajanja i sprovođenja ozbiljnih sporazuma. Ukratko, lavina spinovanja približava se epilogu. Prijatelju, i ja imam predosećaj da se sprema velika predstava koja bi trebalo da čitavom svetu pokaže da Srbi i Albanci ne samo da ne mogu zajedno, već da ne mogu da žive ni jedni pored drugih. Upravljači krizom bi, naravno, trebalo da izvuku zaključak da je ‘jedini izlaz’ iz ove situacije – podela Kosova.“

Milivoje Mihajlović postavlja pitanje: „Šta smo naučili? Ova najnovija kriza je otkrila pravu prirodu kosovske svakodnevice. Niti su Srbi sa Severa onomad iskreno ušli u ‘kosovski sistem’, niti Priština iskreno želi Sever. Sever je, nekako, svima bio samo moneta za potkusurivanje. Saznali smo, takođe, da ne postoji status quo koji na Kosovu ne može da se promeni za dva minuta. Videli smo balkanski model tehnologije vlasti: umesto demokratizacije daj narodu homogenizaciju. Umesto mira – strah. Umesto reda – haos. Napravi danas problem – sutra ćeš samo ti moći da ponudiš rešenje. To je recept za dugu vladavinu“.

Uoči najavljene transformacije Kosovskog zaštitnog korpusa u vojsku, čijih je 4000 pripadnika do sada imalo ingerencije isključivo u oblasti civilne zaštite, pitanje je da li se približavamo poslednjim činovima pred epilog, ili je u pitanju još jedan spin.

Portparol Kfora, pukovnik Vićenco Graso, navodi da je bezbednosna situacija pod kontrolom i da je posebno Sever pod monitoringom, te da tenzija postoji na političkom nivou.

„Stanovništvo je na terenu mirno“, kaže za „Vreme“ pukovnik Graso. „Usvajanje zakona kojim KBS postaje vojska ne predstavlja direktnu pretnju u ovom momentu, jer treba novca, opreme, održavanja i pre svega vremena da bi se napravila vojska. To je proces koji traje deset godina.“

Već pomenuti diplomata koji insistira na anonimnosti, međutim, u svemu ovome vidi veliki problem:

„KBS neće zvanično kročiti na Sever dan nakon izmene mandata, ali nije isključeno da nekolicina provokatora, u nadahnuću atmosfere koja se priprema, ne pokuša da dokaže da Albanci kontrolišu celo Kosovo i uđu naoružani u Kosovsku Mitrovicu. Zabrinjavajuće je da Vlada Kosova za sada odbija da potpiše obnovu dogovora sa Kforom da KBS ne prelazi Ibar“.

Skoro dvadeset godina nakon kraja rata na Kosovu, sudbina Srba, Albanaca i ostalih stanovnika teritorije na kojoj su mnoga carstva uspostavila svoju jurisdikciju u rukama je aktivnih učesnika konflikta. Oni ni jednog trenutka nisu izrazili spremnost da pokrenu i podrže bilo kakav proces odgovornosti i pomirenja, niti to međunarodna zajednica traži od njih. Iako je, u izveštaju specijalni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dik Marti ispitao navode o trgovini organima na Kosovu i apostrofirao kao glavnoosumnjičenog protagonistu Hašima Tačija, od kako je isti prihvatio da govori o „korekciji granica“, Međunarodni specijalni sud se ućutao, a Predsednik Kosova je ponovo prihvaćen kao pregovarač… Možda zbog toga niko i nije obratio pažnju kada je Aleksandar Vučić u septembru izgovorio u Kosovskoj Mitrovici: „Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji“.