U listu „Politika“ već nekoliko nedelja traje polemika između dva člana Saveta guvernera Narodne banke Srbije – Miladina Kovačevića (koji je ujedno i direktor Republičkog zavoda za statistiku) i Stojana Stamenkovića sa jedne i profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojka Arsića sa druge strane. Povod su uzroci velikog pada proizvodnje električne energije u prvom kvartalu 2017. godine (skoro 23 odsto manje nego u istom periodu 2016), zbog čega je privredni rast države za prva tri meseca iznosio svega jedan odsto, što je najmanji rast još od prvog kvartala 2015, kada je zemlja bila u recesiji.
Kovačević i Stamenković tvrde da je do pada proizvodnje struje došlo zbog zaleđenog Dunava tokom zimskih meseci, zbog čega je Hidroelektrana „Đerdap“ morala da smanji proizvodnju, a pomenuti su i problemi sa klizištem i transportom uglja. U jednom od tekstova u „Politici“, pod naslovom „Ekspertsko šminkanje stvarnosti“, Arsić piše: „Analiza Kovačevića i Stamenkovića ne zadovoljava minimalne profesionalne standarde. Predstavlja tipičan primer apologetske analize, koja ima za cilj da se teškoće i slabosti u privredi pripišu objektivnim okolnostima, kao što su niske temperature, a da se pri tome prikrije odgovornost rukovodstva EPS-a i Vlade Srbije.“
Stoga, prvo pitanje za prof. Arsića bilo je – šta se zapravo događa u EPS-u.
MILOJKO ARSIĆ: Može se reći da je uzrok ovolikog pada proizvodnje u EPS-u loša organizacija proizvodnje i loše planiranje, a iza toga stoji loš menadžerski kadar, i ne baš najbolja ekonomska politika. Ja sam u javnosti pomenuo sadašnjeg direktora EPS-a, ali problemi imaju dublje korene. Mislim da alternativna objašnjenja, koja su se pojavila, poput tvrdnje da su problemi posledica santi leda na Dunavu, uopšte ne stoje. Na osnovu zvaničnih podataka koji su na sajtu Hidroelektrane „Đerdap“, vidi se da je HE „Đerdap“ u prva dva meseca imala veću proizvodnju struje od plana, a u martu je jedna od elektrana imala najveću istorijsku proizvodnju u jednom mesecu. Prema tome, potpuno je neprofesionalno, moglo bi se reći udvoričko objašnjenje, koje je došlo od nekih ljudi koji se predstavljaju kao nezavisni analitičari, a prema kojima je pad proizvodnje struje posledica vremenskih neprilika. Pri tome je jedan od tih analitičara direktor Zavoda za statistiku, što daje dodatnu težinu njegovim stavovima.
On bi trebalo da bude dobro informisan, da se odlikuje nepristrasnim i objektivnim rasuđivanjem, kao i da bude otporan na svaku vrstu pritisaka, ali se čini da to nije slučaj.
„VREME„: Osim tih santi leda na Dunavu, pominjane su još i neke teškoće sa prevozom uglja, kao i klizište koje se otvorilo.
Klizište je upravo posledica propusta koji su se dogodili u planiranju proizvodnje. Izgleda da nije pravovremeno napravljena tzv. otkrivka, odnosno nije skinut zemljišni sloj, i onda je došlo do potkopavanja zemljišta, što je dovelo do odrona.
„Vreme“ je nedavno (broj 1375) podsetilo na intervju Nebojše Ćerana još iz 2012, gde je on još tada pričao da više ne može da se dođe do uglja, jer mora da se napravi nova otkrivka. To u suštini znači da nije mnogo toga urađeno za pet godina?
Za redovnu proizvodnju uglja treba uraditi nekoliko stvari, kao što su pravovremena eksproprijacija zemljišta i iseljavanje objekata koji se nalaze na tom zemljištu, a potom da se i fizički izvrši otkrivka. Ipak, nekoliko godina je sasvim dovoljno da se sve to uradi, dakle, ne mogu se sada problemi sa otkrivkom i nedostatkom uglja pravdati propustima bivše vlasti. Čak i ako su takvi propusti postojali pre 2012, oni ne mogu biti uzrok problema u prvom kvartalu ove godine.
Da li će pad proizvodnje struje da se nastavi?
Možda i neće, jer tokom letnjih meseci pada tražnja za strujom, termoelektrane se remontuju, pa dolazi do sezonskog pada proizvodnje struje. Termoelektrane bi mogle da tokom leta i jeseni, kada je potrošnja uglja manja, formiraju zalihe uglja koje bi tokom naredne zime omogućile rast proizvodnje struje. Pad proizvodnje struje na početku ove godine je posledica toga što se u prošlu zimu ušlo sa niskim zalihama uglja, a proizvodnja uglja je opadala i tokom zime. Eventualni problemi bi mogli da se pojave pri kraju godine, ali do tada ima dovoljno vremena da se oni izbegnu.
Koliko će pad proizvodnje uglja i struje uticati na privredni rast cele zemlje?
Uticaj pada proizvodne uglja i struje u prvom kvartalu na rast BDP a u ovoj godini je umeren i iznosi oko 0,2 odsto, ali je neprofesionalna i neetička tvrdnja da taj efekat na postoji. Negativan uticaj pada proizvodnje struje na BDP je ublažen time što smo uspeli da uvezemo struju, tako da nije bilo zastoja u privredi zbog pada proizvodnje struje. Naši prenosni kapaciteti su relativno dobri, i mi smo sposobni da transferišemo veliku količinu struje iz inostranstva u Srbiju. Povoljna okolnost je ta što je u tom periodu postojao višak struje u Evropi, iako su hladnoće bile i tamo. Međutim, u dužem vremenskom periodu, kada dođe do oporavka privrede Srbije, doći će do povećanja potrošnje struje, a za to su nam potrebne nove elektrane. Potrebne su investicije da bi se one izgradile, pri čemu treba imati u vidu da izgradnja jedne elektrane traje najmanje pet godina, a priprema još nekoliko godina. Tako da mi već sada moramo da krenemo u pripremu izgradnje elektrana kako bi se one stavile u pogon tokom naredne decenije. Ujedno, mislim da nije dobro što vlada solidne fiskalne rezultate – koji su ostvareni prošle godine, i koji će biti i u ovoj – dodatno veštački poboljšava uzimajući sredstva od EPS-a i Elektromreža Srbije. Za stabilnost energetskog sistema, rast proizvodnje struje i povećanje kapaciteta i pouzdanosti njenog prenosa, potrebno je da ta preduzeća više investiraju u remont postojećih i izgradnju novih objekata, umesto što se novac iz tih preduzeća izdvaja u budžet i uglavnom koristi za tekuću potrošnju.
Takođe, u EPS u su već godinama ulaganja manja od stepena amortizacije, a ova vlada ih tera da deo profita daju u budžet.
Da, to znači da sa postojećim ulaganjima nije moguće održati proizvodnju na sadašnjem nivou, što se i pokazalo na početku ove godine. Da bi se znatnije povećala ulaganja u EPS-u, potrebno je da se unapredi profitabilnost preduzeća, kako bi ulaganja delimično finansirala iz sopstvenih sredstva, a delimično iz kredita. Za bolje rezultate EPS-a nužno je da se otklone nepotrebni troškovi, ali i da se povećaju prihodi preduzeća. Već godinama postoje analize koje, na osnovu poređenja sa elektroprivredama koje imaju sličnu strukturu proizvodnje, pokazuju da EPS ima višak zaposlenih, a to znači da se stvaraju dodatni neproduktivni troškovi. Stoga, dobar deo ušteda koje se ostvaruje po osnovu toga što su plate u EPS-u u proseku niže u odnosu na druge elektroprivrede u okruženju, potroši se za plaćanje zarada velikog broja neproduktivno zaposlenih. Dodatno, cena struje u Srbiji je i dalje niža nego u drugim zemljama u Evropi, a tehnologija proizvodnje je ista. Osim, toga EPS ima relativno visoke gubitke u distribuciji struje, krađa struje je značajna, a postoje i teškoće sa naplatom isporučene struje. Stoga je za poboljšanje poslovanja EPS-a neophodno da se smanje tehnički gubici, a za to su potrebne nove investicije, kao i da se smanji tolerancija prema krađi, a isporučena struja neselektivno naplaćuje. Međutim, i kada se preduzmu sve mere racionalizacije, kako na strani troškova tako i na strani prihoda, i dalje će biti nužno da se u budućnosti poveća cena struje, kako bi EPS bio sposoban da finansira tekuće poslovanje, ali i nove investicije.
Za te probleme sa viškom zaposlenih se zna već godinama, i postoje planovi za smanjenje broja zaposlenih u EPS u, koje vlada i dalje ne uspeva da ostvari.
Objektivno, sindikati u EPS-u su dosta jaki, naročito u Kolubari. Snagu tim sindikatima daju činjenice da u tim preduzećima rade čitave familije, tako da to jača solidarnost zaposlenih. Takođe, oni su locirani na malom prostoru, reč je o komšijama koje se dobro poznaju i među kojim takođe postoji solidarnost. Vlada mora da iskoristi svoju moć, a mislim da je ima, pokazala je to u nekim drugim situacijama, i da počne da rešava te probleme – da se broj zaposlenih svede na onaj nivo koji je opravdan. Višak zaposlenih nije nešto što ne košta – to je trošak koji plaćaju privreda i građani Srbije.
Čak i kada odlaze, radnici EPS a dobijaju otpremnine od 10.000–20.000 evra. To drugi radnici mogu samo da sanjaju.
To je jedna od manifestacija snage sindikata. Oni su svesni da od njihovog proizvoda zavise privreda i građani, pa stoga prete da će iskoristiti tu moć, kako bi dobili znatno veće otpremnine od drugih radnika u Srbiji. Bez obzira na probleme i otpore, sistematska racionalizacija treba da se sprovodi, jer nije dobro da se EPS oslanja na prirodni odliv. U okviru prirodnog odliva odlaze često neki od najsposobnijih inženjera, što je dodatni problem za ceo sistem. Sa poremećenim odnosima u preduzeću, negativnom selekcijom u napredovanju i relativno skromnim platama u segmentu najboljih stručnjaka, EPS se suočava sa sve većim odlivom kadrova. Sličan fenomen je prisutan i u drugim javnim preduzećima i on je jednim delom posledica toga da su plate najboljih stručnjaka u njima dosta manje od onih koje mogu da ostvare u privatnom sektoru. Suprotno, plate niže i srednje kvalifikovanih radnika u EPS su su veće nego u privatnom sektoru.
Hajde da se vratimo na ekonomski rast. U martovskom radnom papiru Fiskalnog saveta kaže se u suštini da su niske investicije jedan od glavnih razloga niskog privrednog rasta.
Neposredni bilansni faktor koji utiče na rast privrede jeste stopa investicija. Da bi srpska privreda ostvarivala visoke stope rasta, a to u našem slučaju znači prosečan rast od četiri-pet odsto u dužem roku, potrebne su investicije od oko četvrtine BDP a. Investicije u Srbiji su dosta manje od toga, one sada iznose 18-19 odsto BDP a, a to je malo iznad stope amortizacije, i sa njima generišemo skroman rast od oko tri odsto godišnje. Zemlje u okruženju ostvaruju veće investicije – i sada, u vremenima koja nisu za njih naročito sjajna, imaju stopu investicija od 22-23 odsto. Sa tako niskim stopama rasta Srbija zaostaje za zemljama centralne i istočne Evrope, a sustizanje razvijenih zemalja je vrlo daleka budućnost. Nije naročito važno da li će rast ove godine biti 2,8 ili tri odsto, ali je vrlo važno da li će u narednih deset godina prosečna stopa rasta biti tri ili pet odsto.
Odakle bi trebalo da dođu tolike investicije?
Važno pitanje je kakva bi trebalo struktura tih investicija da bude, ko bi trebalo da investira? Država bi trebalo da investira četiri-pet odsto BDP a, a domaći i strani privatni preduzetnici preko 20 odsto BDP a. Državne investicije su sada 3-3,5 odsto BDP a, dok su domaće i strane privatne investicije oko 15 odsto BDP a. Dakle, i državne i privatne investicije su sada manje nego što bi trebalo da budu, ako želimo visoke stope rasta privrede. Iako sada investiramo u infrastrukturu nešto više i efikasnije nego ranije, ipak su to i dalje relativno skromne investicije u odnosu na ono što bi trebalo, i ono što ostvaruju mnoge zemlje na sličnom nivou razvijenosti. Javne investicije od 4-5 odsto BDP a su uobičajene u zemljama centralne i istočne Evrope.
A šta je sa privatnim investicijama?
Kao što sam rekao, privatne investicije su sada oko 15 odsto, a za brz rast bi trebalo da budu oko 20 odsto BDP a. Strane direktne investicije već sada dostižu pet odsto BDP a, što je solidan rezultat, i bilo bi dobro da i u budućnosti ostanu na tom nivou. Međutim, domaće privatne investicije sada dostižu samo desetak procenata BDP a, a ako želimo brz rast privrede potrebno je da iznose petnaestak procenata BDP a. Prema tome povećanje domaćih privatnih investicija, uz određeno povećanje ulaganja u infrastrukturu, ključni je faktor za ubrzanje rasta privrede Srbije.
Odakle novac za toliko povećanje privatnih investicija?
Osnovni izvor za finansiranje investicija, u svetu, pa i u Srbiji u dugom roku je domaća štednja, koja obuhvata štednju privrede (sopstvena sredstva preduzeća za investicije, tj. amortizacija plus profit), države (razlika između javnih investicija i fiskalnog deficita) i građana (štednja u bankama, penzijskim fondovima, osiguravajućim društvima, umanjena za iznos kredita koji su građani uzeli od banaka, plus sopstvena sredstva koja građani ulažu u izgradnju kuća i kupovinu novih stanova). Zemlje mogu da se u periodu od dve-tri decenije više oslone na strana sredstva, ali to nije dugoročno održivo. Strani krediti moraju da se vrate, i to sa kamatom, a direktne investicije dovode do odliva sredstva po osnovu dividendi u budućnosti. Ekonomisti pod domaćom štednjom podrazumevaju deo proizvodnje, odnosno deo BDP a, koji se investira kako bi se u budućnosti ostvarila veća proizvodnja, a time i veća potrošnja. U dugom roku, domaća sredstva kojima se finansiraju investicije moraju da budu jednaka stopi investicije, a to treba da bude oko četvrtine BDP a. Toliko od tekuće proizvodnje treba da izdvojimo, da bismo imali rast buduće proizvodnje. Bez tog odricanja, nećemo imati brz rast buduće proizvodnje, a samim tim ni buduće potrošnje. Ukoliko u zemlji postoje makroekonomska stabilnost i pravna sigurnost, građani su spremniji da štede, odnosno da se odriču sadašnje potrošnje kako bi u budućnosti imali veću potrošnju. Da se to može uraditi i na ovom nivou razvijenosti, pokazuju zemlje poput Bugarske i Rumunije, gde je stopa domaće štednje oko 25 odsto BDP a.
Dobro, efekti visoke štednje i investicija se vide u rastu Rumunije, ali u Bugarskoj nije toliki rast?
Rast Bugarske je sličan kao i naš, ali je održiviji jer se više oslanja na sopstvena sredstva. Mi inače skromne investicije finansiramo velikim delom stranim sredstvima, a to u budućnosti može da stvori bilansne probleme.
Rekli ste da četiri–pet odsto BDP a treba da budu državne investicije, a sve ostalo privatne. Tu onda ne možemo kriviti državu zato što nema privatnih investicija?
Zapravo, možemo. Od uslova koje je stvorila država zavisi koliko su ljudi spremni da štede i da investiraju. Odgovornost je države da stvori takve uslove da privreda dobro posluje, odnosno da privatna preduzeća ostvaruju visoke profite, iz kojih mogu da investiraju u svoj razvoj. Država takođe treba da obezbedi makroekonomsku stabilnost, kako bi privrednici mogli da se zadužuju po niskim kamatnim stopama. Niske kamatne stope su važne za privredni rast, jer mali broj investitora finansira investicije samo iz sopstvenih sredstava. Sadašnje kamatne stope u Srbiji su na nivou kamatnih stopa na Zapadu u normalnim vremenima, dok su sada tamo kamatne stope na istorijskom minimumu. To neće doveka trajati, i bilo bi dobro da sprečimo da se to povećanje kamatnih stopa u Evropi u celini prenese na Srbiju. Kamatne stope u Srbiji su jednake zbiru kamatnih stopa u Evropi i premije na rizik koji postoji u Srbiji i mi možemo da smanjimo rizik i na taj način sprečimo de se rast kamatnih stopa u potpunosti prelije na Srbiju. Vlasnici privatnih preduzeća treba da znaju da će u slučaju nedovoljnih i pogrešnih investicija bankrotirati, i da u tom slučaju ne mogu da računaju na pomoć države.
Šta to treba da uradi država da bi privatni preduzetnici više investirali?
Država je ta koje treba da obezbedi makroekonomsku stabilnosti, dobru infrastrukturu, obrazovanu radnu snagu, dobre zakone koji se neselektivno primenjuju, dobre odnose sa svetom i dr. Mi već nekoliko godina imamo stabilnost kursa i cena, ali je za trajnu stabilnost privrede ključno da nemamo velike deficite, ni fiskalni ni spoljni, jer oni vode do gomilanja dugova, što može dovesti do dužničke krize. A čim preduzetnici osete nagoveštaj dužničke krize, oni odlažu ili odustaju od investicija. Izgradnjom mreže auto-puteva i brzih pruga smanjuju se troškovi poslovanja, pa tako naša zemlja postaje konkurentnija. Osim toga, važno je da se obezbedi dostupnost svih energenata na celoj teritoriji zemlje, kao i da se obezbedi pouzdanost u snabdevanju – stoga je važno da se reši pitanje snabdevanja gasom nakon 2019. godine. Napredak privrede zavisi i od toga kakve su karakteristike radne snage, kako je obrazovana, da li ima one kvalifikacije koje su potrebne privredi. A naš obrazovni sistem treba da se unapredi – od osnovnih škola do doktorskih studija. Međutim, najvažniji faktor napretka privrede jesu dobre institucije. Institucije obuhvataju vladavinu prava, efikasnu zaštitu svojine i ugovora, finansijsku disciplinu, kompetentnu, posvećenu i poštenu državnu upravu i dr. Dobre institucije podrazumevaju da je korupcija svedena na minimum, da nije potrebno bilo kome plaćati da bi se zaštitila svojinska prava i ugovori ili da se dobiju poslovi sa državom i javnim preduzećima. Prema raznim rang-listama koje se prave, mi smo po kvalitetu institucije vrlo loše plasirani – oko 120. mesta na svetu, i tu nema napretka tokom prethodnih godina.
Premijer je najavio povećanje plata u državnom sektoru i do deset odsto. Postoje mišljenja da će to dalje povećati stopu rasta BDP a, jer će povećati potrošnju.
U otvorenoj privredi, preko potrošnje je moguće podstaći i rast privrede samo ako u zemlji postoje neiskorišćeni međunarodno konkurentni kapaciteti. Potrošnjom je moguće povećati rast nemačka privrede ako bi, recimo, došlo do pada proizvodnje u Folksvagenu ili Simensu zbog male tražnje. A mi ne možemo povećanom potrošnjom povećati proizvodnju u „21. maju“, „Rekordu“ ili „Elektronskoj industriji Niš“. Kada se u Srbiji tražnja poveća više od rasta BDP a, to utiče na rast proizvodnje sa svega 20-30 odsto, dok bi se ostatak odrazio na rast uvoza, a verovatno bi se i inflacija povećala. Mi već imamo blago pogoršanje spoljnotrgovinskog deficita, kao i mali dodatni rast inflacije, i zbog toga bi, sa stanovišta makroekonomske stabilnosti, bilo dosta nepromišljeno da se ostvari toliki rast plata i penzija koliki se najavljuje. Rast inflacije i spoljnotrgovinskog i fiskalnog deficita delovali bi nepovoljno na privredni rast, jer nema rasta bez makroekonomske stabilnosti. Naravno, ovo ne znači da u Srbiji tekuća tražnja ne treba da raste, tražnja treba da prati rast proizvodnje, odnosno da njen rast treba da bude nešto manji od rasta BDP a, sve dok se investicije ne povećaju na 25 odsto BDP a. Povećanje javnih investicija bi znatno više uticalo na rast privredne aktivnosti nego povećanja tekuće državne potrošnje.
Šta ako Vlada ipak poveća plate za deset odsto, šta će to značiti za do sada postignutu konsolidaciju?
Povećanje plata za deset odsto uz određeno povećanje penzija bi sigurno uticalo na ponovni rast fiskalnog deficita, kao i do usporavanja opadanja javnog duga u odnosu na BDP. U takvim okolnostima investitori bi procenili da ćemo ponovo kroz dve-tri godine morati da primenjujemo oštre mere štednje. Loše je ako naša ekonomska politika bude toliko nestabilna, odnosno ako pravimo nagle zaokrete iz restriktivne u ekspanzivnu politiku i obrnuto, jer tada postajemo nepredvidivi, a ta nepredvidivost predstavlja rizik za onog ko posluje u Srbiji. Bilo bi dobro da se plate i penzije jednom godišnje povećavaju, i da to povećanje prati kretanje inflacije i privredne aktivnosti. Nije održivo da se plate povećaju za deset odsto, kada će privredna aktivnost u najboljem slučaju porasti za tri odsto, a i inflacija će biti na sličnom nivou. Mi već sada veliki deo našeg malog BDP a trošimo na plate i penzije, a mali deo na investicije.
Kada su u Srbiju dolazili poznati ekonomisti, poput Krugmana i Stiglica, koji zagovaraju takvu politiku rasta potrošnje, oni nama nisu to predlagali i to su otvoreno rekli: To nije dobro za Srbiju. Vi imate veliki spoljni deficit i fiskalni deficit, vi ste mala otvorena privreda. Politika podsticanja privrede kroz tekuću potrošnju je efektivna u velikim zemljama koje proizvode sve ono što građani troše, poput SAD i Nemačke. Kada povećate platu Nemcima, najverovatnije će kupiti nemački proizvod, jer Nemačka gotovo sve proizvodi, i kvalitet njihovih proizvoda je među najboljim na svetu. Dakle, taj recept u slučajevima malih, otvorenih privreda nije dobar, i to smo mogli da vidimo – kada smo imali veliki deficit od šest-sedam odsto BDP a, nama BDP nije rastao, nego opadao, dok je spoljni deficit bio visok.
