Imaju li stranke sa malom podrškom birača šansu da prežive cepanje aktuelne vladajuće koalicije ili im preti utapanje u neku od vodećih stranaka? Formiranje "trećeg bloka" jeste šansa za očuvanje identiteta patuljastih stranaka
„Raskolnički virus“, koji je zahvatio Socijaldemokratiju i Pokret za demokratsku Srbiju, možda i ne napada samo stranke koje su osnovali generali, kao što na prvi pogled izgleda. Naime, Rasim Ljajić, savezni ministar za nacionalne manjine, ozbiljno je zabrinut za sudbinu malih stranaka članica vladajućeg DOS-a, od kojih jednu (Stranku demokratske akcije) i sam predvodi.
Citirajući afričku poslovicu koja kaže da „kad se dva slona tuku strada trava i kad dva slona vode ljubav opet strada trava“, Ljajić zaključuje: „Male stranke u DOS-u sada su u poziciji te trave, i mogu lako da nestanu sa političke scene u bilo kojoj varijanti – i u varijanti stalnih sukoba dve velike stranke i u varijanti njihovog međusobnog približavanja i eventualnog sporazuma.“
Da su raskoli koji prete da dodatno oslabe dve ionako nejake „generalske stranke“ posledica sve očiglednijeg cepanja DOS-a moglo bi se zaključiti i iz medijskih prepucavanja zaraćenih frakcija, koja su obilovala tvrdnjama o „spoljnim“ uzrocima unutarpartijskih pobuna. Nedavni prevremeni lokalni izbori u 18 opština Srbije pokazali su, međutim, da biračko telo još uvek čezne za famoznim jedinstvom stranaka i da male stranke imaju svoje veliko mesto u očuvanju još uvek popularnog mita o slozi – samostalni nastup Demokratske stranke Srbije doneo je toj partiji daleko manji procenat glasova nego što se moglo očekivati na osnovu istraživanja javnog mnjenja, koja su ukazivala na ubedljivo najveću popularnost stranke Vojislava Koštunice, dok je s druge strane procenat glasova koji je osvojio izborni blok pod nazivom DOS daleko prevazišao zbir pojedinačnih snaga stranaka okupljenih oko Đinđićevog DS-a.
KOMBI U SLEPOJ ULICI: Da li će postizborni zaključak o nesmanjenom sinergetskom efektu višestranačkog okupljanja, koji je svoju delotvornost najbolje pokazao u momentu obaranja režima Slobodana Miloševića, pomoći patuljastim strankama da produže svoj vek ili je na pomolu ostvarenje „afričke prognoze“ ministra Ljajića?
Analitičari se ne slažu u odgovoru na pitanje koje muči bar petnaestak partijskih šefova. Dok Srbobran Branković, direktor agencije Medium, jedinu šansu za nastavak političke delatnosti ljudi trenutno raspoređenih u male stranke članice DOS-a vidi u njihovom utapanju u neku od vodećih stranaka te koalicije, sociolog Srećko Mihailović nije spreman da se složi sa potcenjivačkim odnosom prema malima, najbolje okarakterisanim u nazivu „kombi stranke“.
„U ovom momentu male stranke jesu potrebne i DS-u i DSS- u iz prostog razloga što je još veliki simbolički značaj imena DOS i zato će se njihovim željama još neko vreme izlaziti u susret, ali one neće igrati bitnu ulogu na političkoj sceni zato što ne raspolažu realnom moći“, kaže Branković. Ta svest o nedostatku realne moći, oličene u podršci birača, prema njegovom mišljenju, prinudiće male stranke da i dalje budu u koaliciji, „a za sada je to DOS“.
„Mislim da će lideri tih stranaka biti spremni da prihvate svaki uslov koji im velike stranke budu ponudile da ostanu u toj koaliciji. A ako se budu pravile nove liste za republičke izbore, ne verujem da će dobiti broj poslanika koji će im omogućiti da utiču na važne političke odluke. Jednostavno, one će tu biti dekoracija, što i jesu“, ubeđen je Branković.
Srećko Mihailović je, međutim, skloniji da iz najnovije potvrde opstajanje sinergetske energije izvuče, po sopstvenim rečima „aspurdan zaključak“: šteta od odsustva malih stranaka iz DOS-a bila bi mnogo veća od koristi od njihovog prisustva. Prema njegovoj oceni, fama o jedinstvu, koja postoji od kosovske kletve, a koju je na izborima 1990. obnovio Vuk Drašković, toliko je duboka u političkoj kulturi naroda da njen značaj ne bi trebalo tek tako odbaciti.
CENZUS I POVERENJE: „Ne može se očekivati ni da se neki od lidera koji su u javnosti daleko prisutniji od svojih stranaka i koji su politički dovoljno pozicionirani lako usisaju u neku veliku stranku, osim ako dobiju neko baš istaknuto mesto“, smatra Mihailović, dodajući da teza o mogućem opstanku i respektabilnom značaju malih stranaka ipak važi samo u slučaju „da bude pameti“ i da one svoju sudbinu ne iskušavaju samostalnim izlaskom na izbore.
Istraživači se slažu da bi samo neke od ukupno 18 članica vladajuće koalicije imale šanse da u slučaju samostalnog izlaska na izbore probiju cenzus od pet, ili čak tri odsto. Branković misli da bi neku perspektivu mogle imati jedino Nova Srbija čačanskog gradonačelnika Velimira Ilića i Demokratska alternativa Nebojše Čovića, dok Mihailović potencijalnom spisku samostalnih izbornih dobitnika dodaje i Građanski savez Srbije saveznog ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića i Ligu socijaldemokrata Vojvodine kontroverznog predsednika pokrajinske skupštine Nenada Čanka.
Toga su sasvim sigurno svesni i stranački politički stratezi, pa je, za većinu pežorativno nazvanih „kombi“ stranaka logičnije prognozirati da će se i na budućim izborima privoleti nekoj od koalicija. Nedavni prevremeni lokalni izbori u pojedinim opštinama mogli bi predstavljati neku vrstu generalne probe: u nekoliko mesta Koštuničin DSS bio je ojačan koalicijom sa Ilićevim NS-om, Narodnom strankom Pravda Borivoja Borovića i Pokretom za demokratsku Srbiju. Nešto slično su već unapred prognozirali i građani Srbije. U nekoliko istraživanja, prema rečima Mihailovića, pokazalo se da građani uz DSS vezuju „NS, donekle PDS i donekle Demohrišćansku stranku Srbije Vladana Batića, dok sve ostale javno mnjenje vidi kao stranke koje bi se na izborima pojavile uz DS“.
TREĆI PUT: Postoji, međutim, i treća opcija. U javnosti su se već pojavljivali „probni baloni“ u kojima je najavljivana mogućnost stvaranja još jedne koalicije koja bi okupila deo sadašnjih članica DOS-a. Prema tim verzijama, cilj novog objedinjavanja bio bi obezbeđivanje neke vrste političke ravnoteže koja bi trebalo da produži trajanje DOS-a, a tek u slučaju neuspeha u ostvarenju te želje – zasebno učešće na izborima. Najave su najčešće stizale iz Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića, a ministar Ljajić nedavno je kao potencijalne lidere „trećeg bloka“ označio Nebojšu Čovića i Gorana Svilanovića.
U istraživanjima je testirana i ta mogućnost.
„Govori se, ne bez osnova, da bi GSS, DA, Socijaldemokratska unija, Socijaldemorkatija, koju predvodi Slobodan Orlić, pa čak i Nova demokratija mogle da naprave neku treću opciju. Mi smo takvu mogućnost simulirali u istraživanjima javnog mnjenja i pokazalo se da ona ima određeni broj pristalica, koji je mnogo veći od proste zbirne snage tih stranaka pojedinačno“, objašnjava Srećko Mihailović. Javnost, prema njegovim rečima, „ima na umu“ i mogućnost da se vojvođanske stranke zbliže po teritorijalnom kriterijumu. A u najnovijoj odluci 14 vojvođanskih stranaka da zajednički prstupe izradi ustava Vojvodine, mogućnost zbližavanja pokrajinskih stranaka mogla bi biti predizborno testirana i u praksi.
U aktuelnoj potrazi za pravim vlasnikom stranačkog pečata, koja se vodi između pristalica Momčila Perišića i pobunjenog Slobodana Vuksanovića, dvojice pretendenata na titulu budućeg lidera PDS-a, jednako kao i u slučaju proletošnjeg raskola u SD-u, čula su se tumačenja o presudnom uticaju Zorana Đinđića na male stranke sa kojima je srpski premijer samo u koalicionoj vezi.
Pristalice Slobodana Vuksanovića (prošlogodišenjeg Đinđićevog protivkandidata u borbi za mesto lidera DS-a) tvrde, naime, da Perišić, koga optužuju za autoritarnost, uprkos većoj programskoj sličnosti sa Koštuničinim DSS-om, radije drži dobre odnose sa Đinđićem. Kao razlog navode Perišićev strah od „haškog efekta“ njegove generalske delatnosti u Zadru i Mostaru ne tako davnih ratnih godina.
Perišićeve pristalice, s druge strane, podsećaju na Vuksanovićev osvedočeni animozitet prema nekadašnjem stranačkom šefu i u priču s elementima trilera uvode specijalnog gosta: prema njihovim tvrdnjama, raskol u PDS-u finansijski podržava bivši jugoslovenski premijer Milan Panić.
Da potresi u SD-u i PDS-u imaju neke veze sa „željom vodećih stranaka da uspostave dominaciju nad malim strankama“ veruje i Srbobran Branković. On, međutim, sumnja i na izvestan „višak lojalnosti“ u malim partijama, odnosno njihov pokušaj da preporučivanjem glavnim liderima DOS-a isposluju svoje mesto i u budućim predizbornim koalicijama, koje za većinu „kombi stranaka“ predstavljaju jedino sredstvo za ulazak u parlament.
Srećko Mihailović ukazuje i na neke unutarstranačke faktore: „Očigledno je da u svim našim strankama, pa i u malim, vlada autoritativni tip rukovođenja. Sva moć – i odlučivanje i finansije – koncentrisana je u jednom čoveku. Ljudi oko njega to ne mogu da izdrže i zato imamo to što imamo“, kaže Mihailović, ocenjujući da nije slučajno što su se raskoli desili u dve „generalske stranke“, jer je „čitava karijera i institucionalno iskustvo njihove lidere usmerila upravo ka autoritarnom načinu rukovođenja“.
Stranački rascepi, prema njegovom mišljenju, imaju svoj uzrok i u rascepu koji i inače prekraja političku scenu Srbije i koji se odnosi na brzinu sprovođenja reformi. “ U jednom istraživanju krajem leta, ispitujući prisutnost dve ključne orijentacije u javnom mnjenju – socijaldemokratske i proneoliberalne – našli smo da je ključna razlika upravo vezana za tempo, a ne za sam sadržaj promena. Izgleda da se i u slučaju PDS-a, pored rukovodnog resursa nesporazuma, javilo i nezadovoljstvo pozicioniranjem stranke u odnosu na politički centar“, ocenjuje Mihailović.
Ulazak na političku scenu generala Momčila Perišića korespondirao je sa učestalim špekulacijama o tome da bi vojska trebalo da podrži demokratske snage. General Perišić se na funkciji načelnika Generalštaba jugoslovenske vojske nalazio od 1993. godine. Te dužnosti je razrešen 24. novembra 1998. zbog kritikovanja politike Miloševića.
Posle osam meseci premišljanja od smene najavio je svoj politički angažman pozvavši na „stvaranje platforme oko koje će se okupiti sve demokratske snage. Avgusta 1999. osnovao je Pokret za demokratsku Srbiju. U svoju partiju uključio je kompozitora Zorana Hristića, režisera Predraga Bajčetića i nekadašnjeg dekana beogradskog Elektrotehničkog fakulteta Borivoja Lazića. Tvrdi da će njegov pokret na platformi demokratizacije Srbije okupiti ljude sa „neokaljanom političkom biografijom“.
Simpatije opozicione javnosti stekao je tokom studentskog protesta ’96. kada je delegaciji studenata dao reč da vojska neće izaći na ulice. Povodom optužbi za učešće u ratu u Hrvatskoj, zbog čega je u toj zemlji osuđen u odsustvu na 20 godina zatvora, Perišić je kazao da je „časno branio svoju zemlju, od Zadra do Kosova“.
Dokumentacioni centar „Vreme„
Vuk Obradović je jedan od osnivača Socijaldemokratije (22. april 1997. godine) i njen prvi predsednik, izabran 12. jula 1997. godine, smenjen maja 2001, a kasnije i sa mesta potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za suzbijanje korupcije i kriminala. Kao lider Socijaldemokratije bio je kandidat za predsednika Srbije na izborima septembra 1997.
Rođen je 11. aprila 1947. u selu Kondželj kod Prokuplja. Završio je Vojnu akademiju KoV, Školu narodne odbrane i Ratnu školu. Doktorirao je 1988. godine tezom „Nacionalizam u savremenom jugoslovenskom društvu sa posebnim osvrtom na nacionalizam u oružanim snagama“. U vojnu službu je stupio sa sedamnaest godina i u njoj proveo ukupno 28 godina. U hijerarhiji JNA napredovao je meteorski, nekoliko puta vanredno unapređivan. Portparol JNA postao je 1989, da bi se potom pojavio na mestu načelnika kabineta saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića, a ’92. postao je načelnik Uprave za moralno vaspitanje SSNO-a. U to vreme je bio najmlađi general-major u vojsci. Taj čin dobio je sa 44 godine. Roditeljima vojnika koji su se zatekli u Bosni i Hercegovini obećao je da će njihova deca biti vraćena najkasnije 19. maja 1992. ili će podneti ostavku. Podneo je ostavku.
Po okončanju vojne karijere osnovao je privatno preduzeće Eminent u kome se bavio preduzetništvom.
Dokumentacioni centar „Vreme„
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
