Strah kruži Srbijom

Epidemija nije gotova, ali „sudija“ je rešio da svira kraj. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obelodanio nam je dve ključne stvari: vanredno stanje ukida se 6. maja, a parlamentarni i lokalni izbori biće održani 21. juna.

Za one sa lošim pamćenjem, član Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti kovid 19 dr Predrag Kon, u piku epidemije, polovinom aprila, govorio je da Srbija mora da zabeleži dve nedelje stabilnog pada broja inficiranih kako bi se uopšte razmišljalo o ublažavanju restriktivnih mera. Umesto toga, nakon dve nedelje vrlo nestabilnog pada, u Srbiji su mere, istina, uz saglasnost istog tog kriznog štaba – ublažene. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak 5. maj) vanredno stanje još traje, izbori još nisu zvanično raspisani, a broj novoobolelih od virusa korona je 120. U „normalnim“ i privremenim bolnicama nalazi se 1855 osoba, a od početka epidemije preminulo je 200 ljudi (troje između ponedeljka i utorka). Od pojave virusa u Srbiji inficirano je 9677 građana. Kada ovaj broj „Vremena“ stigne na kioske, sve će biti drugačije: vanredno stanje će po svemu sudeći biti ukinuto, epidemiološka statistika će biti potpuno drugačija, a nije nemoguće ni da izbori i zvanično budu raspisani. Od one Konove dve nedelje stabilnog pada nije ostalo ništa, a tanka granica između struke i politike, koju smo pomenuli na istom ovom mestu prošle nedelje, sada je sasvim nevidljiva. Ukinute su i redovne konferencije za novinare Kriznog štaba, uz vrlo čudno obrazloženje – zbog malog interesovanja medija. Objašnjenje apsolutno ne stoji, jer su te konferencije, uz sva glupa pitanja kojih smo se naslušali, bile jedina prilika da javnost sazna šta se događa u određenim gradovima, ustanovama i kakva je epidemiološka situacija. Sva je prilika da su svakodnevne konferencije ukinute da bi virus korona nestao iz javnog prostora. Ili da makar ta tema padne u drugi plan, a da u prvi dođe ono što vladajuću klasu najviše zanima – izbori.

ČEMU ŽURBA

U jeku epidemije, kao mogući datumi za održavanje izbora figurirali su 28. jun ili 5. jul. Naprasno, krajem prošle nedelje, Aleksandar Vučić, govoreći o popuštanju mera, pominje 14. Ili 21. jun, da bi konačno u ponedeljak, 4. maja, posle konsultacija sa predstavnicima lista i stranaka koje su planirale izlazak na izbore, otkrio da će se na glasanje ići ranije nego što je iko predviđao – 21. juna.

Ključno pitanje je: čemu tolika žurba i nervoza? Dva velika istraživanja javnog mnjenja (IPSOS i NSPM) pokazuju da politički rejting Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke nisu ugroženi i da na parlamentarnim izborima svakako osvajaju većinu. Kriza izazvana epidemijom nije im mnogo (neki kažu: nimalo) oštetila ugled kod birača. Oprostili su mu policijski čas i višednevna zatvaranja u kuće, hapšenja onih koji krše zabranu kretanja, zaboravili su mu svaljivanje krivice za širenje virusa na naše građane koji su došli iz inostranstva… Za sada već dokazanu tvrdnju kako zdravstvene ustanove na početku epidemije nisu imale zaštitnu opremu većina građana nije ni čula, jer je taj problem obrađivan samo u nezavisnim medijima, čiji je domet manji nego onima koji su „na liniji“ sa vladajućim režimom. A ti drugi, otkako su počele da cure informacije o nedostatku zaštitne opreme za zdravstvene radnike na početku epidemije, dali su sve od sebe da srpski zdravstveni sistem prikažu kao savršeno opremljeni spejs šatl u kom sve funkcioniše bez problema. Uz, takođe dokazanu neistinu da se najveći broj zdravstvenih radnika zarazio van ustanova, takoreći, u privatnom životu.

Sve što je moglo da se zataška i sakrije sakriveno je ili je ostalo zabeleženo u ojađenim i poniženim nezavisnim medijima. Ono što se ne može sakriti, međutim, jeste lupanje u šerpe svake večeri u 20.05, odmah nakon aplauza zdravstvenim radnicima. Svake večeri odjekuju Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Kraljevo, Valjevo, Šabac… Bukvalno svi gradovi u Srbiji. Akcija je potekla od Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, a cilj joj je jednostavno – bunt zatočenih građana protiv političke zloupotrebe epidemije koju vlast sprovodi.

Vučiću i SNS-u ova akcija je očigledno teško pala, jer nije nikakva novost da su oduvek osetljivi na svaki, pa i najtiši kritički glas. Sa „šerpovanjem“, to jest, ućutkivanjem, ide malo teže: jedino da Vučić i ekipa zaređaju od stana do stana i otimaju šerpe iz ruku nezadovoljnih građana. Koji su, ponavljamo – manjina. Ali koliko god malobrojni bili, za ovu vlast njih je mnogo. Jedini broj kritičara, protivnika i neistomišljenika koje režim Aleksandra Vučića može da istrpi je – nula. I to je broj ka kome teže, sudeći po potezima koje povlače.

Ako je lupanje u šerpe zaista povod za ubrzavanje izbornih radnji u Srbiji, onda je razloga za brigu mnogo više nego što mislimo.

foto: tanjug / zoran žestić

POVRATAK U NENORMALNOST

Popuštanje epidemioloških mera, što su neki građani shvatili kao da je neko gumicom obrisao virus korona, kod većine, izgleda, izaziva strah. Taj strah od popuštanja mera prisutan je svuda u svetu, ali ovde postoji dodatni razlog za bojazan: sumnja u vlasti i nadležne da su prerano proglasili pobedu nad virusom samo da bi izbori bili održani što pre, dok je SNS, a zapravo Aleksandar Vučić, još uvek percipiran kao čovek koji je spasao Srbiju od korone. Paralelno budi se i novi bunt kroz „šerpovanje“, pa zaista nije daleko od pameti teorija da je režim u panici, jer ko zna šta građanima može pasti na pamet kad prestane da važi zabrana kretanja i u šta bi mogli da zalupaju kad izađu iz kuća. Izvesno je i da će po ukidanju vanrednog stanja i sa dolaskom sveopšte relaksacije mera, razne afere, previdi tokom epidemije ili kardinalne greške zbog kojih je statistika gora nego što je mogla da bude – izbiti na videlo. I zato, daj izbore što pre, dok su istraživanja javnog mnjenja još povoljna za SNS, hajde da se oni brzo još jednom legitimišu, osiguraju sebi još četiri godine, pa ko živ – ko mrtav.

Strah od povratka virusa zbog naglog opuštanja praćen je i pojačanim stahom od političkih obračuna. Scene sa bakljadama koje smo gledali protekle nedelje i divljačko maltretiranje dece lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa (opširnije u tekstovima Andreja Ivanjija i Nedima Sejdinovića u ovom broju „Vremena“) ozbiljno onespokojavaju. Dok građani zatočeni u stanovima zbog policijskog časa ne smeju napolje, nekakvi krupni, zlokobni muškarci penju se na krovove njihovih zgrada i urlaju „Đilase, lopove“. Verbalnih sukoba između stanara i „bakljara“ bilo je nebrojeno, društvene mreže preplavljene su takvim snimcima. Očekivalo bi se da te noćne falange ćutke trpe uvrede koje im upućuju stanari zgrada u koje ovi upadaju, ali to nije slučaj. Naprotiv, SNS jedinice za zastašivanje i izazivanje manjih požara provociraju one koji im dobacuju sa terasa, dovikuju im: „Hajde, siđi ako smeš“ i grohotom se smeju na pitanja odakle im dozvole za kretanje tokom policijskog časa.

Nema nikakve sumnje da režim ovakvim „bakljadama“ huška građane jedne na druge i priziva fizičke sukobe. Kako je moguće da im tako nešto ide u korist, nije teško pretpostaviti: svaki mogući incident samo je dodatni materijal za satanizaciju kritičara režima; svaki individualni nasilni gest biće svaljen na leđa opozicionim strankama, naročito onima koje najavljuju bojkot predstojećih izbora; svaka moguća strahota biće zavedena kao zlodelo „Đilasa i Šolaka“, koje građanin osuđen na televizije Pink i Hepi vidi kao najcrnje neprijatelje, iako, verovatno, nema pojma ni ko su ni čime se bave. Uostalom, koliko je režim daleko spreman da ide, pokazuju dve monstruozne stvari. Jedna je spin koji se sve vreme provlači o tome kako opozicija vređa i maltretira lekare koji sede u kriznom štabu. To se jednostavno nije događalo, ako izuzmemo apsolutno irelevantne tvitove anonimusa koji imaju po 20 pratilaca na Tviteru, ali ih režimski mediji uporno izvlače kao nekakve dokaze monstruoznosti opozicionih lidera. Šablon je isti kao kod navodnih napada na Vučićevu decu: neka anonimna budala napiše nešto odvratno na društvenim mrežama, a propagandna mašinerija digne dreku kao da su tu gadost izgovorili lično Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Marinika Tepić i drugi, može se dopisati po želji bilo koja viđenija opoziciona figura.

OTIMANJE NARATIVA

Drugi opasan trend jeste učitavanje krivice opoziciji tamo gde je nema ni u tragovima. Konkretno, 2. maja u dvorište predsednika mesnog odbora SNS-a u Pinosavi (prigradsko naselje u beogradskoj opštini Voždovac) bačena je bomba koja, srećom, nije eksplodirala. Član predsedništva SNS Vladimir Orlić tim je povodom saopštio: „Bomba u dvorištu Zdravkovića, pukom srećom, nije eksplodirala. Da kojim slučajem jeste: da li bi veliki ‘lideri’ takozvanog SzS, koji svako malo šalju poruke kako se ‘Srbija nalazi na ivici građanskog rata’ konstatovali – da je ta ivica prekoračena? I da li bi tada bili zadovoljni? Ponosni na to što je njihovo besomučno targetiranje Aleksandra Vučića i ljudi iz SNS, koje otvoreno nazivaju ‘neprijateljima’, neki od ostrašćenih sledbenika shvatio kao poziv da se prihvati bombe?“

Ovde je po sredi preotimanje narativa od opozicije. Naime, višegodišnje targetiranje opozicionih lidera, nezavisnih kritičara režima i nezavisnih medija preko tabloida, Pinka, Hepija i društvenih mreža, van svake sumnje stvara atmosferu u kojoj je samo pitanje trenutka kada će neko proglasiti otvorenom sezonu lova na svakoga ko prema Vučiću oseća bilo šta manje od slepog obožavanja.

U tom ključu treba posmatrati i konferenciju za novinare koju su u ponedeljak 4. maja održale poslanice SNS Marija Obradović i Sandra Božić i čitale, već pomenute, opskurne tvitove o deci Aleksandra Vučića. Na insistiranje novinarke TV N1 Žakline Tatalović da Sandra Božić kaže javnosti ko su autori tvitova, ova narodna poslanica je odbrusila: „Vi ih nađite, to je istraživačko novinarstvo“. Sandra Božić je nastavila da izbegava odgovore na pitanja kako se to građani „spontano okupe sa zvučnicima“. Onda je reč preuzela Marija Obradović, vidno ljuta što Žaklina Tatalović uporno ponavlja dva jednostavna pitanja – ko to napada Vučićevu decu na Tviteru i kako su moguća spontana okupljanja sa zvučnicima – i izrazila želju da svi mediji emituju baš taj deo, koji je nazvala „tiradom od 15 minuta koju poslanica Božić i ja trpimo sa vaše strane“. Marija Obradović je na kraju poentirala jezivom konstatacijom: „Nastavim li da odgovaram na ovaj način, ja očekujem da priđete i da me ošamarite, jer je atmosfera takva“.

Marija Obradović je u pravu u jednom – atmosfera jeste takva. Istina, ni u najluđim snovima joj nijedna novinarka ne bi udarila šamar, ali atmosfera jeste na ivici fizičkog sukoba. Ali, ako nas vladajuća većina već deli na „nas“ i „njih“, hajde da zastanemo i podsetimo se da vladavina SNS-a nije počela sa dolaskom virusa korona u Srbiju. Ko je, ono, beše, šipkama razlupao glavu Borku Stefanoviću? Ko je zapalio kuću novinara Milana Jovanovića? Ko je pritvorio uzbunjivača iz „Krušika“ Aleksandra Obradovića? Ko je seksualno zlostavljao Mariju Lukić? I zašto ne pitati opet: ko je rušio u Savamali?

Oni, uvek su bili oni. Oni tuku, ruše, pale, zatvaraju, muče, ucenjuju i prete. Sva moć je u njihovim rukama. A tu smo i „mi“. Glavna razlika između nas i njih je što mi, očigledno, ne možemo ni da zamislimo na šta su oni sve spremni.