Sto pedeset miliona manje-više

Trebalo je da prođe pet meseci od usvajanja famoznog „Leks Behtela“ u Skupštini Srbije, a više od tri i po godine od početka „pregovora“, da bi Vlada Srbije prošle nedelje potpisala ugovor sa konzorcijumom Behtel–Enka za izgradnju Moravskog koridora – auto-puta Preljina–Pojate.

Postupak je trajao izuzetno dugo, uprkos posebnom zakonu koji je trebalo da omogući „ubrzan“ početak radova. U tolikom vremenskom periodu mogao se bez ikakvih problema raspisati i okončati međunarodni tender po svim pravilima zakona o javnim nabavkama. Nešto drugo je očigledno bilo u pitanju – rešenost predsednika Srbije Aleksandra Vučića da po svaku cenu angažuje Behtel.

STOTINAK MILIONA GORE–DOLE

Neposredno posle „izbora“ konzorcijuma Behtel–Enka za „strateškog partnera“ na osnovu fingiranog javnog poziva, resorna ministarka Zorana Mihajlović je najavila da će radovi početi u septembru. To se nije desilo, zapelo je oko finansijskih uslova. Primenom diletantskog, a slobodno možemo reći i kriminalnog zakona Behtel je izabran za „strateškog partnera“ a da nije podneo finansijsku ponudu, što je otvorilo prostor za nove zahteve. Počašćen takvim propustom srpske strane, „strateški partner“ je post festum počeo da ucenjuje i da traži znatno više od 800 miliona evra koliko su naši funkcioneri najavljivali da će posao koštati. Behtel je poznat kao kvalitetan ali preskup izvođač, što su Albanci i Hrvati osetili na svojoj koži.

Da su pregovori na ivici pucanja videlo se i u jednom od bezbrojnih nastupa predsednika na televiziji pre nešto više od mesec dana, kada je frustrirano izjavio da će uskoro početi radovi na Moravskom koridoru, ali da ne zna da će da li će to raditi Behtel ili kineske kompanije.

Više od mesec dana od tog ispada Aleksandra Vučića ipak se nekako došlo do „burazerskog“ dogovora. Auto-put će koštati 745 miliona evra plus 20 odsto za „nepredviđene troškove“, znači, za sada, „samo“ jedno 150 miliona evra više od prvobitno najavljene cene.

Na pitanje novinara o opravdanosti takvog aranžmana, predsednik je ljutito kontrirao pitanjem: „A šta biste vi, da izaberemo nekoga na tenderu pa da nas zavlače kao na Koridoru 10?“

NAJŠIRA DŽADA U REGIONU

Da bi umanjio blamažu i utišao optužbe za korupciju, Vučić je najavio da će Srbija dobiti najširi auto-put do sada, jer će po traci biti za 0,8 metara, a ceo put za 1,6 metara širi od drugih auto-puteva u zemlji. Nameće se pitanje da li u siromašnoj državi kakva je naša treba bacati desetine (ili stotine) miliona evra da bi jedan sporedan auto-put koji će dnevno koristiti dve do tri hiljade vozila bio „najširi“ u državi i regionu. Umesto da se, na primer, pod hitno proširi auto-put od Gazele do Dobanovačke petlje, koji je već sada po ceo dan zagušen, a kada se 18. decembra otvori i deonica Surčin–Obrenovac preti da postane usko grlo sa kilometarskim kolonama.

Tu nije kraj čudesima, jer je predsednik hvalisavo naglasio da je u pitanju „digitalni“ auto-put. To možda može da zadivi ljude koji nisu upućeni u moderne tehnologije, međutim, svi iole obavešteni znaju da je to ordinarna glupost. Pored svakog novog puta danas se postavljaju mreža optičkih kablova i table sa obaveštenjima (kao što već imamo table na svim putevima) a pritom to ne povećava posebno troškove.

PODRŠKA AMERIKANACA

Svečanom potpisivanju ugovora u Vladi Srbije prisustvovao je i ambasador SAD u Srbiji Entoni Godfri, čime je dao i „zvaničnu“ podršku američke vlade tom poslu vođenom mimo svih pravila i transparentnih procedura.

Pritom se Vlada SAD načelno bori protiv korupcije i zalaže za transparentnost u radu državnih institucija; USAID finansira rad srpske NVO Transparentnost Srbija. U Memorandumu Vlade Srbije i Vlade SAD koji je zaključen za vreme prethodnog ambasadora Skota, eksplicitno se navodi da „učesnici potvrđuju svoju podršku otvorenim i odgovornim tenderskim procedurama i procedurama nabavki“.

U slučaju ugovora sa Behtel–Enkom ne samo što je donet poseban zakon kojim su suspendovani propisi o javnim nabavkama, eksproprijaciji i građevinskim standardima, nego je i uslov za izbor strateškog partnera bio da je izgradio više od 800 km auto-puteva isključivo na području jugoistočne Evrope, što je jedino pomenuti konzorcijum mogao da ispuni. Da nije bilo ograničenja na region jugoistočne Evrope, mogli su da se jave drugi ponuđači. Ministarka Zorana Mihajlović je čak na TV Prvoj lagala kada je rekla da bi ona volela da se još neko javio na konkurs, jer nije mogao pošto je bio namešten za Behtel–Enku.

AZVIRT PO DRUGI PUT

Da sve bude još lepše i da se vidi da u Srbiji sve pršti od gradnje novih auto-puteva na sve strane, istog dana je predsednik Vučić otvorio gradilište autoputa Ruma–Šabac–Loznica. I tom prilikom je izigran Zakon o javnim nabavkama sa transparentnim procedurama, pošto je ugovor zaključen na osnovu međudržavnog sporazuma Srbije i Azerbejdžana.

Azvirt je u Srbiji prvi put počeo da gradi za vreme vlasti Borisa Tadića kada je angažovan na izgradnji deonice od 40 km autoputa Ljig–Preljina koja je plaćena 320 miliona evra. Aranžmani sa Azerbejdžanom su od Tadića napravili velikog „prijatelja“ te države, tako da je i posle odlaska u „drugi film“ redovno posećivao tu državu.

Nije velika tajna da je tih 40 km preplaćeno bar za 40 miliona evra, taj podatak je izneo i Aleksandar Vučić za vreme skupštinske rasprave kada je kao premijer napadao opozicione demokrate za pljačku navodeći kao primer baš taj ugovor. Veliki „prijatelji“ su počašćeni sa 40 miliona evra od države, da bi „donirali“ dva miliona za uređenje Tašmajdanskog parka.

Dragan Đilas kao gradonačelnik je na velikodušnu „donaciju“ uzvratio time što je u parku postavljena bista doživotnog predsednika Azerbejdžana Gajdara Alijeva, koji je pre toga bio šef KGB-a u toj državi.

Ako vlast zna da je Azvirt u Srbiji, i to po tvrdnjama samog Vučića, već bio angažovan u koruptivnim poslovima, možemo samo da se pitamo čime su zaslužili „pomilovanje“ i nove poslove mimo tendera?

DUPLO SKUPLJE

Na kraju, nekoliko podataka o cenama auto-puteva koji se trenutno grade mimo tenderske procedure. Azvirt je svojevremeno plaćen osam miliona evra po kilometru brdsko-planinske deonice auto-puta Ljig–Preljina, sa puno tunela i kosina. Moravski koridor dužine 110 km, koji se gradi u dolini uz unapred najavljene „nepredviđene radove“, koštaće 900 miliona evra, odnosno takođe osam miliona evra po kilometru. Te dve deonice su neuporedive, pošto „digitalni“ koridor ne prolazi ni preko jednog brda niti reke, pa nema potrebe za izgradnjom skupih infrastrukturnih objekata kao što su mostovi i tuneli.

Za Moravski koridor se pre pet, šest godina pregovaralo sa Kinezima i trebalo je da košta 500 miliona evra, što je i saopšteno javnosti.

Opravdanje za toliku razliku u ceni koštanja auto-puta vlast je pronalazila u dodatnim radovima „na regulaciji“ tokova Zapadne i Velike Morave. To nije nikakvo validno obrazloženje, jer auto-put dobrim delom ne prolazi blizu reka, a i kada prolazi, radovi na regulaciji toka ne bi mogli da koštaju više od 100 miliona evra. Pritom, ako pretpostavimo da je i ponuda Kineza bila veća za 20-25 odsto od vrednosti koja bi se dobila na otvorenom tenderu, možemo zaključiti da bi cena koštanja „digitalnog“ koridora na tenderu iznosila oko 400 miliona evra, odnosno sa svom „regulacijom“ toka reka oko 500 miliona.

NOVI NALET PRLJAVIH DILOVA

Prethodna vlast je pribegavala međudržavnim aranžmanima između ostalog i pošto su sa partnerske strane obezbeđeni izuzetno povoljni (za taj trenutak) kreditni aranžmani, uz određeni grejs period i nisku kamatu (kod Kineza posebno). U tome se moglo naći neko (malo) opravdanje za izbegavanje transparentnih nabavki i ugovaranje po povećanim cenama. Država je makar mogla da finansira te radove uz kamatu koja je u tim trenucima bila dva puta niža od kamata pod kojima se inače zaduživala na tržištu za nebuloze Srbijagasa.

Danas Srbija zahvaljujući povoljnim okolnostima na međunarodnom finansijskom tržištu ali i izvedenoj fiskalnoj konsolidaciji može da pozajmi sredstva pod izvanrednim uslovima (kamata na desetogodišnju obveznicu iznosi oko 1,3 odsto godišnje, za vreme Tadića iznosila je 7,5 odsto). To dodatno dovodi u pitanje opravdanost sklapanja ovakvih aranžmana sa izbegavanjem konkurentskih postupaka.

Umesto da iskoristi te uslove i raspiše konkurse za ključne projekte, Vlada je u proceduru uputila novi leks specijalis, koji bi po ugledu na „leks Behtel“ trebalo da opredeli „strateške partnere“ za sve putne pravce, beogradski metro i bogzna šta još. Tako ćemo u roku od nekoliko meseci dobiti gomilu „prijatelja“ i „partnera“ koji će ojaditi državnu kasu za desetinu milijardi evra, a po svoj prilici i napuniti milijardama nečije džepove.