Stid i sram u tišini

Koliko god se u javnosti pričalo o narkomaniji i alkoholizmu, podaci o raširenosti ovih zavisnosti pokazuju da se o njima ipak priča premalo.

Prema zvaničnoj statistici, u Srbiji ima više od 50.000 narkomana i približno milion alkoholičara. Pošto su u pitanju samo registrovani zavisnici, smatra se da su brojke realno znatno veće: predstavnici nadležnih institucija smatraju da se broj zavisnika od narkotika kreće od 70 do 100 hiljada, dok neverovatnih 83 odsto stanovništva spada u potencijalne alkoholičare. Psihijatar Vojin Popović iz Specijalne psihijatrijske bolnice u Gornjoj Toponici saopštio je u julu ove godine da se 70 odsto ukupnog broja punoletnih stanovnika Srbije povremeno opija, a da 10 do 15 odsto njih postaju zavisnici. Po njegovim rečima, „problematični potrošači i alkoholičari“ čine 25 odsto populacije. Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, četvrtina učenika uzrasta 16 godina redovno koristi alkohol, a skoro isto toliko duvan i narkotike.

Uprkos takvoj statistici, u Srbiji se izuzetno retko mogu čuti rečenice: „Dete mi je narkoman“ ili „Muž mi je alkoholičar“. Brojkama uprkos, zavisnost od narkotika i zavisnost od alkohola percipiraju se više kao „porodična bruka“ nego kao problem o kojem je neophodno progovoriti. Zašto je to tako i kako to u praksi izgleda?

STID I SRAMOTA: Zavisnost je poremećaj koji ne ugrožava samo zavisnika, već čitav sistem ljudi – u porodici najmanje tri, a u neposrednom okruženju čak i deset osoba. Iako je to jasno i porodici i neposrednom okruženju, jedan od glavnih problema u lečenju bolesti zavisnosti jeste upravo stav i ponašanje ljudi na koje zavisnost neposredno utiče. „Porodice kriju zavisnost zbog straha, neznanja i osećaja krivice. Stidite se, sramota vas je zato što smatrate da ste zakazali, da nešto niste sprečili, zato što navodno niste bili dobri roditelji“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ M. C. čiji je sin do pre nekoliko godina bio zavisnik od heroina. „S druge strane“, kaže M. C., „zavisnik dugo ne želi ništa da prizna. Dok god ne dođe do samog dna, njemu je dobro i on čak i ne shvata šta bi to trebalo da prizna.“

Osim stida kada je u pitanju zavisnost u porodici, građani Srbije pokazuju stid i po drugim životnim pitanjima, pa se „teško otvaraju“ čak i kad ih muči nešto drugo. Napominjući da su stid i sramota deo svake terapije, specijalni pedagog Milan Radovanović iz defektološkog savetovališta Entera kaže da na našim prostorima inače ne postoji kultura odlaska na terapiju. „U našem društvu ljudi imaju običaj da ono što se na drugim mestima saopštava terapeutu, dele s prijateljima. Zbog toga su i naša prijateljstva drugačija nego na drugim mestima.“

Spajanje dva osnovna elementa – osećaja stida i tradicionalne zatvorenosti – uslovljava da je prva i ponekad najteža bitka u borbi sa zavisnošću priznanje da problem postoji. A bez tog priznanja nema ništa od borbe. „Jedno od pravila uspešne apstinencije jeste da se o sebi govori kao o zavisniku. Ipak, zbog društvene stigmatizacije zavisnosti, ljudi koji se izjasne kao zavisnici, često imaju mnogo problema, pre svega od poslodavaca, ali i od neposrednog okruženja“, kaže Milan Radovanović. On navodi primer sportiste koji je bio na tretmanu odvikavanja od narkotika u savetovalištu Entera i koji je, pošto je priznao svoju zavisnost, izbačen iz prvog tima. Sa sličnim problemima suočavaju se i drugi zavisnici, bez obzira na činjenicu da zavisnost još nije uticala na njihove poslovne i druge sposobnosti, kao i na činjenicu da su počeli s lečenjem.

PRIZNANJE: Ako se sve to ima u vidu, postavlja se pitanje zašto je uopšte neophodno priznanje. Zašto priznati bilo kome, ako već odlučiš da se lečiš? „Ne treba reći svakom i po svaku cenu, ali priznanje je mehanizam zaštite zavisnika“, kaže Radovanović. „Jedan od faktora zavisnosti jeste i okruženje, društvo. Zavisnicima se zbog toga preporučuje da se vrate svom nekadašnjem društvu, ljudima koje su poznavali pre nego što su postali zavisnici, ili da se okrenu društvu u kojem nema zavisnika. Takvo okruženje, ukoliko zavisnik prizna da je zavisnik, na neki način ‘kontroliše’ i ‘čuva zavisnika od daljeg uzimanja psihoaktivnih supstanci“.

Uspeh lečenja sina M. C. verovatno je bio bar delimično uslovljen činjenicom da se u toj porodici, ali i u širem okruženju, otvoreno govorilo o problemu. Pre svega, sin je u jednom trenutku priznao da je narkoman i zatražio pomoć. „On nije bio zaglibio dotle da se fizički i psihički uništio. Sam je došao i rekao. Primetili smo mi to i ranije, naravno, ali je on to dugo poricao. Verovatno je shvatio da ne može dalje, a biće da je u njemu ostalo još onog vaspitanja koje smo mu dali, kao i ljubavi prema svima nama. Shvatio je da nas uništava. Ipak, da je ćutanje još malo potrajalo, ne bismo ništa mogli da uradimo. Tragovi vaspitanja i ljubavi vrlo brzo nestaju“, kaže M. C. Što se tiče „stida i srama“, M. C. kaže da je svom okruženju saopštila s kakvim se problemima suočava kako bi eventualno pomogla drugim roditeljima. Istovremeno, međutim, i sama je osećala „stid i sram“: „Nisam znala da to potpuno definišem, ali sam u dubini duše smatrala da u svemu tome ima i moje krivice, tim pre što smo se suprug i ja razveli. S druge strane, tešilo me je to što ćerka nije ni piće popila, a rasli su i vaspitavani u istoj kući.“

PSEUDOREŠENJA: Specijalni pedagog Milan Radovanović objašnjava u razgovoru za „Vreme“ da porodica zavisnika učestvuje u procesu „kozavisnosti“, odnosno u procesu održavanja bolesti unutar porodice. „Porodica prolazi kroz nekoliko faza. Iz najbolje namere, čitavim nizom postupaka, ona pravi pogrešne korake, a u pitanju su mehanizmi odbrane, zaštite porodice.“ Porodica najpre negira problem, a odmah zatim traži se i krivac. Zbog patrijarhalne ustrojenosti društva, često se, recimo, događa da otac označi majku kao krivca jer upravo „ona nije brinula, dok je on zarađivao pare za život“. Takva situacija bila je i deo iskustva M. C. U vreme dok sin još nije priznavao da je zavisnik, suprug i sin odveli su je kod psihijatra kako bi je stručnjak ubedio da je izmislila problem iz nekih svojih razloga. Kada se konačno utvrdilo da je u pravu, bivši suprug prebacivao je krivicu na nju, jer je navodno kriva zbog razvoda i porodične nestabilnosti.

Sledeća faza u procesu kozavisnosti jeste „nuđenje pseudorešenja“. Nespremni da problem priznaju sebi i svom okruženju, nespremni da se na pravi način pozabave zavisnošću svog bližnjeg, članovi porodice često traže rešenja koja zapravo ne rešavaju ništa. U slučaju da je zavisnik dete, roditelji npr. vode dete na put, pokušavaju da ga potkupe većim džeparcem, kupovinama, čak i preseljenjem u drugi kraj grada. Sve to, međutim, uzrokuje čitav niz drugih problema, a ne utiče na zavisnost. Na jednom internet forumu pojavila se priča zabrinute sestre koja možda na najbolji način ilustruje kako pseudorešenja izgledaju u praksi: „Roditelji već godinama nesvesno podržavaju njegovo drogiranje, daju mu novac, prave mu zabave, kupuju mu telefone, kompjutere, koji posle odlaze za drogu, pa onda kupuju nove i tako ukrug. Nedavno su mu dali 400 evra na ruke, kako bi započeo život u drugom gradu!!!“

Šta, dakle, da se radi? Na osnovu sopstvenog iskustva, M. C. poručuje porodicama da „otvore“ zavisnika, da se oslobode osećaja krivice i da ne pokušavaju da ga sami leče. „Ako je nekome potrebna operacija slepog creva, ono ide kod lekara. Ne operišem ga ja. Isto tako, ako je neko zavisnik, nisam ja u mogućnosti da ga lečim. Moram da ga odvedem kod stručnjaka.“ Specijalni defektolog Milan Radovanović kaže da je neophodno da roditelji budu svesni da su uzori svojoj deci i da moraju da se ponašaju u skladu s tim. Takođe, neophodno je da se zavisniku pruži mogućnost učešća u različitim aktivnostima.

„Svaka zavisnost potiče upravo iz dosade“, kaže Radovanović.

Dosada, kao što je dobro poznato, može svakom da se dogodi. Nezgodno je jedino ako posle dosade nastupi tišina.