Šta si radio ‘93, tata

Danas – sticajem čudnovatih okolnosti – svi vrlo dobro znamo šta je aprila 1993. radio Saša Janković, kasniji i današnji zaštitnik građana. Ne samo to: imamo i živopisne igrokaze, koreografije i rekonstrukcije u koprodukciji Vučićević–Mitrović, uz prateće raskrinkavanje eksperata poput Vlade Đukanovića, Zlatka Nikolića, Nikole Vrzića i ostalih korifeja savremene kriminalistike. Sve se to radi uprkos zverskokomunističkoj cenzuri kakve nije bilo ni za Brozova vremena (Đukanović), dok na braniku slobodne štampe jedva i u odsudnoj odbrani herojski stoje „Informer“, TV Pink i TV Studio B. Uostalom, sve to znate i vidite: svrha tog tužnog cirkusa jeste da se okleveta Saša Janković, koji pri spornom događaju nije bio ni prisutan, ali nemaju šta drugo da mu nađu.

ŠEŠELJEVA ŠKOLA: Čovek, naravno, ne može da se ne prepusti sećanjima na 1993. godinu, kad su već navalili. Gde su tada bili i šta su radili današnji akteri tragedije od koje prave farsu nije lako ustanoviti – osim za neke, najglavnije. Za Sašu Jankovića se zna, pa da ne ponavljamo. Najglasniji akteri ove sadašnje priče bili su mali: Vlada Đukanović, Nikola Selaković, Nebojša Stefanović (još ni doktor nije postao), Aleksandar Martinović i Zoran Babić bili su slatka bucmasta dečica – ljubi ih majka – od kojih se, kad odrastu, očekivalo dosta, mada ne baš ovoliko. Iz zemljopisa još nisu stigli ni do Karlobaga.

Malo važniji i odrasliji igrači, međutim, već su bili tu, u igri. Setimo se da je 1993. bila možda najuspešnija godina Srpske radikalne stranke i Vojislava Šešelja do tada. Kasnije će biti i većih uspeha. Te godine Šešelj je uspeo da rastera sa RTS-a sve nepodobne i sumnjive elemente – s nekoliko reči i jednim podužim spiskom. Krajem godine popravio je procenat svojih poslanika u oba parlamenta (saveznom i republičkom) i nametnuo se kao nešto veće i opasnije od „omiljenog opozicionara“ Slobodana Miloševića.

Te godine Aleksandar Vučić se još učio za Voju Šešelja, stigavši sa nekog radija na Palama. Tomislav Nikolić, već zamenik predsednika stranke, oporavljao se od slavnog vojevanja po Slavoniji, oko Antina. Valjda te godine pobudio je pažnju javnosti zbog svog muzičkog ukusa: došao je na Radio B92 u „Intervju dana“ u tri po podne i doneo svoje ploče. Na opšte iznenađenje, umesto „Spremte se“ i „Nad Kraljevom“ puštao je tvrdi rokenrol; tu nešto nije bilo u redu, kao što će se mnogo kasnije ispostaviti. Voja Šešelj se strogo obračunavao sa neposlušnima u stranci, ali nije primetio šta mu po srednjoj Bosni radi Lugar Miljković, koji je nahvatavao srpske vojnike i prodavao ih Hrvatima da bi HVO imao koga da razmenjuje. Još neke stvari nisu primećivali, ali takva su vremena bila.

Ovde sada treba podsetiti na značaj Voje Šešelja, na njegove stranačke programe i na metode i sredstva rada, jer je to neodvojivo od sadašnje situacije, naročito metode i sredstva; programi su ionako promenljivi. Njegov uticaj ne može se preceniti posle 18 godina strogog vođenja stranke. Doza je, kažu hemičari, količina pomnožena sa vremenom izloženosti. Količina Voje Šešelja bila je povelika, a vreme izloženosti podugačko, pa se ne treba čuditi kad bivši radikali i njihovi učenici povremeno progovore na lakat i maše se zarđale kašike. Aca Vučić se ipak izučio za Voju Šešelja, u glatkijoj verziji, metroseksualnoj (rekli bi neki), ali sa istom bazičnom ćudi. Sa ništa manjim uspehom odgojio je svoje nove snage u Srpskoj naprednoj stranci u istom tom nabusitom, svadljivom, licemernom i lažljivom duhu. Ne mašu pištoljima, to je istina; ne tuku se baš odmah; kore od banane još ne bacaju po stepeništima; hrvatsku decu ne proteruju. Ali i dalje uče napamet i izgovaraju s prividom razumevanja, ne baš svojim rečima, ono što im se unapred kaže. Disciplina je i dalje stroga, mada je ulizištvo i „mentalna i fizička“ zadivljenost Vođom veća nego u Šešeljevo doba. Voja nije tražio da mu se dive; samo da ga slušaju. Voja nije mešao porodicu u politiku. Voja nije osećao potrebu za licemernim moralisanjem: to jednostavno nije praktično, niti ekonomično. Čovek je lepo laž i klevetu odmah proglasio za „legitimna sredstva političke borbe“ i šta onda? Pljunete mu pod prozor.

foto: matija koković

BEZ BRIGE ZA KARIJERU: Ovi današnji pokušavaju da se prave fini, prenemažu se i morališu: zamislite Đuku kao moralistu i borca za slobodu štampe. Ali, kad oljuštimo te spoljne i uveliko veštački nanete namaze, ispod proviruje ista radikalska politička tehnika: nabusitost i uvek prisutna pretnja. A nije da se ne sećamo, pa neka se Toma i Aca od toga jede koliko hoće. Zamislite da je 1993. neko rekao Tomi da će u društvu Olivera Antića, Šešeljeve uzdanice sa Pravnog fakulteta, umalo stići do Vatikana, „glavnog Sataninog gnezda“, do „Rimske kurije večito žedne srpske krvi“! Pa zaklao bi ga onom zarđalom kašikom. Da je neko rekao Aci Vučiću da će mu savetnik biti „Engleski pederski isprdak Toni Bler“! Toma i Aca su, naime, bili recenzenti Šešeljevih knjiga sa tim naslovima. Bilo je tu još recenzenata, ali neka.

Politički gledano, međutim, razvoj i istorija Srpske radikalne stranke odvijali su se u skladu sa istorijskim zakonitostima. Voji Šešelju istekao je rok trajanja, a stranka se polako pretvarala u šuplju ljušturu. Nisu pomogli ni „bulevari Ratka Mladića“, ni „sigurne kuće“ u parlamentu. Velikoj Srbiji takođe je isticao rok trajanja. Onda je došla 2008. i „diferencijacija“, kako su to zvali drugovi komunisti: izjasni se, druže. Uz malu pomoć prijatelja Toma otcepljuje najveći deo stranke i njenih poslanika, što i nije bio neki veliki problem: znaju radikali kako to ide, koliko ima sati i odakle vetar duva. Dobro su procenili: uskoro počinje navala kojekakvih spretnih preletača i prevrtača, golubarska posla. Aca Vučić ostavio je ono što je smatrao za pristojan interval i onda prešao Tomi; Aleksandar Martinović zakasnio je malo više, ali mu je oprošteno, pa se sada dopunski trudi. A onda je 2012. nastao preokret i golubari su sebi čestitali na pametnom i dalekovidom potezu. Hrabri i lucidni Slobodan Inić onih je godina, u vreme Šešeljevih trijumfa, lepo napisao: „Srbima preostaje samo još da ga ustoliče za šefa države. Možda bi u tome bilo neke pravde.“ Čini se da je aludirao na Šešeljevu izjavu iz te 1993: „Sve dok je u Srbiji budala, ja ne moram da brinem za svoju političku karijeru“. Sa određenim i zakonomernim zakašnjenjem Šešeljev zamenik Toma Nikolić postao je šef države, a generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aca Vučić premijer Srbije. Molim. Po svemu sudeći, ni oni ne moraju da brinu za svoje karijere.

foto: z. raš

NOŽ, KOLAČ I LICEMERJE: Može danas Voja Šešelje da naziva Nikolića „haškim denuncijantom“, a Vučića „Portparolom lopovske stranke“, „Srpskim baronom Minhauzenom“ i „Sanaderovom mačkicom“ do mile volje. Pljune im pod prozor. Bez obzira na te sitnice, međutim, duh Voje Šešelja lebdi nad Srpskom naprednom strankom i ona je od njega neodvojiva. Sa istom bezobzirnom arogancijom on je pravio Veliku Srbiju, a oni Beograd na vodi i brzu prugu do Pešte; umalo da krenu i u kanal do Soluna, ali se neko u poslednjem trenutku setio da ipak… Ni njima, kao ni Voji Šešelju, argumenti ne znače ništa: važna je njihova volja, koju je još Musolini proglasio jedinom važnom u politici. Kad se negde okliznu – što je ljudski, događa se i u boljim kućama – oni to ni po koju cenu ne smeju da priznaju, jer će im pasti kruna s glave. Ako je brat Andrej popio batine „samo zbog prezimena u ličnoj karti“, šta ima taj Saša Janković da pita nešto? Kad ocena padne s Najvišeg Mesta pre nego što se uopšte videlo šta je bilo, dalje diskusije nema. Kad padne helikopter, a nije morao da padne, opet taj Saša Janković nešto mrsi, a terciraju mu „tajkunski“ i „strani“ mediji, znamo mi njih još od 1998. Ovi radikali u civilu imaju kratak fitilj, pa su izgubili strpljenje: pala je naredba da se Saši Jankoviću nađe nešto; makar i kamen u bubregu, dodao bi Duško Radović. Kad već nisu našli ni kamen u bubregu, našli su stara policijska dokumenta i dostavili Gde Treba. Pitanje „službene tajne“ Đukanović nije pominjao, mada je lažno optužio Jankovića da „odaje službene tajne“.

E, ovakve se gadosti 1993. nisu događale. Tada se radilo kratko i jasno, bez prenemaganja i providnih laži, pak smo bili na čistom: njih toliko i toliko da se najuri sa RTS-a, jer da su krive nacije ili zbog političkog uverenja – i kvit. Da se stan u Zemunu uzme Barbalićima i dodeli uredniku „Velike Srbije“ i recenzentu Šešeljevih knjiga; kratko i jasno, kažem. Da se izudara Nikola Barović, treba li možda i obrazloženje? Lakše nam je, sestre slatke i braćo moja u Hristu, bilo sa Vojom Šešeljem: kod njega je sve bilo kratko i jasno, znali smo na čemu smo i ko je gde – on tamo, mi ovde i molim. Čovek je lepo govorio šta misli i radio šta govori, bez skanjeranja i traženja izgovora. Uveren sam da se pritom sjajno zabavljao („Dok je u Srbiji budala…“): zamišljao sam ga kako se svake večeri vraća kući, baca se na krevet i od srca se smeje satima, dok ne pomodri.

Zašto se ovi njegovi učenici toliko skanjeraju i zaziru od očiglednog? Pa imaju više nego uverljivu većinu u Skupštini i inače; u njih su i nož i kolač; mogu šta hoće, a mi samo da im pljunemo pod prozor; za karijere ne moraju da brinu, po Šešeljevom savetu. Zašto se brukaju sa ovom slaboumnom proizvodnjom afere oko Saše Jankovića? Mogu da ga smene kad hoće; razlog će lako smisliti. Ali – kako je to Đukanović u trenutku potresne iskrenosti priznao – reakcije javnosti bile bi mnogo ozbiljne. Pa su probali da mu ogade i život i posao; valjda da se sam povuče. Đukanović uzalud potezao razloge „morala“ (ne smejte se, nije smešno!) zbog kojih da je Janković „nedostojan“ svog položaja. Nije uspelo – barem do sada, a da li će, videćemo.

Lepa naša 1993, kada je bilo strašno, ali se bar znao red.