Šta sam zaista rekao o Kosovu i kome to može da smeta

Dok pišem ove redove, ne mogu da se otrgnem utisku koji je na mene ostavila sasvim tačna rečenica jednog mog kritičara, a koja, parafrazirana, pita koga to uopšte interesuje moje mišljenje. Naravno, zaključak koji sa piscem rečenice delim ne objašnjava žestinu višemesečnih napada, sem da se zapravo i ne radi o meni i da je cilj nešto ipak veće i dragocenije. Ovu asocijaciju, uz mogućnost da nisam u pravu, podgrejale su neke kolege koje su neskriveno i javno istakle svoju želju da „resetuju“ Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU). Stoga ću u ovim redovima pokušati da sa čitaocima podelim par utisaka o prividima koji se grade sa dosta upornosti i meni ne uvek jasne konjunkture, a daleko prevazilaze moju ličnu ulogu.

Kao prvo, u pozadini polemike o odnosu SANU (a posebno mom ličnom) prema Kosovu i Metohiji (KiM) pomalja se jedna neprihvatljiva zamena teza i potpuno lažan utisak „da se problem KiM velikim delom prelama baš u SANU“, te da će kada se to reši, na ovaj ili onaj način, biti velikim delom rešena i ova nesumnjivo najveća nacionalna tragedija. Međutim, to jednostavno nije tačno: u poslednjih šest godina svoja saznanja o dešavanju na KiM SANU je, poput mnogih sugrađana, nalazila isključivo u sredstvima javnog informisanja, nije ni pozivana, niti je učestvovala u donošenju bilo koje odluke. Kako je već naglašeno: „Akademija za to odlučivanje nema ni formalne mogućnosti, ni ovlašćenja.“ SANU se ipak u kontinuitetu bavila KiM kroz svoje aktivnosti, Odbor za Kosovo i Metohiju, Odbor za srpsko pitanje, izložbe, koncerte i drugo; o bukvalno desetinama aktivnosti o kojima je javnost u poslednjih par meseci detaljno informisana. Poslednje sopstveno iskustvo stekli smo tokom skorašnje posete i obnove ugovora o saradnji sa Univerzitetom u Prištini sa privremenim boravkom u Kosovskoj Mitrovici, decembra 2020. godine. Kao važan deo u mreži nacionalnih institucija, SANU će o KiM iznositi i publikovati „podatke, mišljenja i analize zasnovane na naučnoj i umetničkoj istini“. Ali, istine radi, problem KiM se definitivno neće rešavati u SANU – to nije prava adresa i ima mnogo pozvanijih i merodavnijih institucija, kojima SANU nudi saradnju, zasnovanu prvenstveno na kompetentnosti svojih članova.

Drugi problem je kako pojedine grupe, sigurne u nepogrešivost svojih sudova, automatski i užurbano klasifikuju pojedince čiji im se stavovi učine disonantnim. Brojne osobe, uključujući neke prijatelje iz SANU, koji ne dovode u pitanje pravo na moje lično mišljenje i njegovo slobodno izražavanje, ipak naglašavaju da se sa njim ne slažu. Sa čime se ne slažu?

U pokušaju da razjasnim šta sam mislio i rekao u izjavi iz 2015. godine, koju sam 2017. godine pismeno obrazložio i proširio u okviru tada pokrenutog dijaloga o KiM (tekst je dostupan na internet adresi SANU), više puta sam precizirao da sam mislio na „napuštanje ideje o punoj političkoj i državnoj kontroli“ ove pokrajine, nakon svih događaja koji su prethodili. Već u sledećim rečenicama tih istupanja, koje su prošle potpuno nezapaženo, izneo sam svoj stav da se po pitanju drugih ključnih problema, pojedinačnih i grupnih prava naših sunarodnika na KiM i očuvanja srpske kulturne, umetničke, istorijske i crkvene baštine, moramo boriti „zubima i noktima“. Toliko o defetizmu! Danas politički i ini prvaci ukazuju (istina navodeći da je to privremeno) da su naše mogućnosti direktnog uticaja na KiM veoma male i ograničene. Pa u čemu je suština nesaglasnosti? Iako neću da verujem da se radi o nameri, automatski je izvršeno moje svrstavanje u onaj ekstremni kraj spektra „KiM rebusa“ u kome se nalaze oni koji bi bez razmišljanja sve da priznaju, potpišu i daju, za razliku od druge krajnosti, u kojoj su oni koji ništa od toga ne bi učinili. Između te Scile i Haribde provlačiće se oni koji će odluke donositi. Negiranje takvog automatskog svrstavanja neko će, pogrešno ili zlonamerno, protumačiti kao pranje ruku. Ni u jednom javnom istupanju, intervjuu ili tekstu nisam pomenuo olako potpisivanje ili davanje bilo čega, niti bih tek tako bilo šta potpisao i dao (ispravno i srećom, niko me ništa i ne pita). Ali jesam smatrao i to napisao da je u ovakvim državnim i nacionalnim prelomima, najracionalniji pristup podela odgovornosti (razgovori, razgovori, razgovori na najrazličitijim nivoima države i društva, ma kakve bile nesuglasice) u definisanju „crvenih linija državnih i nacionalnih interesa“, a potom i u odluci da li će se kroz kakav kompromis nešto prihvatiti ili se ništa neće prihvatiti. Samo da bilo koja od ovih odluka bude naša i bude promišljena! Mislim da to nije posao za pojedinca ili grupu pojedinaca. Prostačka i opasna je upornost i sumnjive namere onih koji nas pozivaju na brze dogovore o vekovnim problemima – hoću da kažem da mi se kao običnom građaninu čini kako za naše međusobne razgovore i, hoću da verujem, dogovore, uvek imamo više vremena nego dobre volje. Siguran sam, međutim, da bez obzira ko je i ko će biti njen predsednik, za ovu vrstu problema SANU ima i dobru volju i vreme.