Zašto direktor BIA sa izvesnim znatnim zakašnjenjem, tvrdi da nije on odneo podatke iz arhiva u Lengli
Izgleda da je Rade Bulatović krajem maja 2004. ipak poneo nešto svojoj braći u Hristu iz Lenglija, Virdžinija. Da li je to bila „kompletna arhiva BIA“, deo arhive ili šta već – utvrdiće istraga, ako je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu pokrene, to jest. U tom smeru bili su pušteni određeni zvanični zvuci posle tvrdnji Vladimira Bebe Popovića iznetih u emisiji „Insajder“ na TV B92, pa je Popović odmah iskoristio priliku da se obrati zameniku Okružnog tužioca Dušanu Lončareviću sa dopunskim podacima (videti okvir). Okružno tužilaštvo saopštilo je u utorak da je počelo da postupa, to jest da je zatražilo od BIA da ispita o čemu je tu bila reč. Treba biti optimista i pustiti Agenciju da nepristrasno ispita ponašanje svog aktivnog direktora, kad već Vlada Srbije nije osetila potrebu da ga suspenduje do kraja istrage čiji je predmet.
Da podsetimo: Popović je izjavio da je direktor BIA Rade Bulatović počinio „veleizdaju“ i „krivično delo špijunaže“ tako što je „predao arhivu BIA“ američkim obaveštajcima tokom službene posete SAD. U posetu je novoimenovani direktor BIA poveo još četvoro svojih radnika, od kojih se odranije ističe Radiša Roskić, zaječarski kadar i čovek koji se kao kiša rasplakao 5. oktobra 2000, kad je čuo na šta je to izašlo i da je Slobodan Milošević izgubio. Jedan od tih radnika nosio je lap-top računar u kome je nešto bilo pohranjeno. Popović tvrdi da je u računaru bio najmanje ceo izveštaj BIA za 2003. godinu, sa sve operativnom arhivom, ali i dosijei zaposlenih i još koješta nespecifikovano.
„Kompletna arhiva“ BIA teško da bi stala unutra; zanimljivi deo staje sigurno. „Zanimljivi deo arhive BIA staje u ovo“, rekao je ovom autoru jedan čovek koji to zna, pokazujući mu paklicu cigareta, „a kamoli u moderan računar“. Moderni nosioci informacija, mediji za njihovo skladištenje, daleko su odmakli od flopi-disketa 3,5 inča (kapaciteta 1,4 MB). „Najzanimljiviji deo arhive, uostalom, ili je dobro sakriven – ili je uništen“, dodao je čovek, „ali to je druga priča…“ Možda i nije, dodaćemo mi: taj, „najzanimljiviji deo arhive“, ne tiče se špijunaže i sličnih budalaština; taj deo tiče se perioda „samofinansiranja“ Službe, dakle para, heroina, oružja, cigareta, ugrađivanja, „off-shore“ računa na raznim ostrvima i po Švajcarskoj, privatizacije itd. Sa velikom izvesnošću može se pretpostaviti da taj deo arhive nije bio u računaru koji je Rade Bulatović nosio u Lengli, Virdžinija.
Poseta o kojoj je reč bila je zapažena među zaposlenima u sedištu BIA na Banjici, u Kraljice Ane, iz više razloga: pre svega zato što je novopečeni direktor tražio da mu se svi ti podaci nasnime u memoriju tog lap-top računara, jer da će mu u Americi trebati, a digitalna komunikacija nije sigurna (može CIA da je presretne, pa šta smo uradili?). Drugi razlog bio je banalniji, mada od značaja: prekršeno je nepisano pravilo protokola, a to je da ako partner plati put, mi snosimo dnevnice i troškove. Do sada je bilo tako, potvrdio je za „Vreme“ jedan bivši funkcioner Agencije; delegacija iz maja 2004. primila je dnevnice i od svojih američkih kolega. Naravno da je počelo gunđanje po Agenciji: što zbog kompjutera, što zbog dnevnica. Ni jedno ni drugo nije doprinelo stabilizovanju Rada Bulatovića na mestu novog direktora: već ih je bio iznervirao svojom kadrovskom politikom i samom okolnošću da je na to mesto došao kao amater, iz civilstva; realsocijalistički aparatčik, njuškao se sa JUL-om, konzularni činovnik sumnjive prošlosti, kompromitovan druženjem sa raznim likovima u međuvremenu, dok je bio savetnik u Koštuničinom kabinetu, ali i kasnije. Nije da su u Agenciji mnogo gadljivi na JUL i Miloševića; ali neke stvari su prošle i prežaljene su; čak je i Radiša Roskić obrisao suze. Sve bi to bilo podnošljivo, samo da je novi direktor BIA pokazao nagoveštaj sposobnosti za svoj posao; da se nije okružio raznima; da nema rezervni komandno-operativni centar u Strahinića bana. Da ne govorimo o vajkanjima kako mu se to ne radi, nego bi on da bude službeni predstavnik Agencije u Vašingtonu, DC, a neko drugi neka se bavi direktorskim poslom. To mesto je, uostalom, ostavio bez kandidata u najnovijoj sistematizaciji BIA.
Dobro onda: da li je po državu Srbiju i njenu Bezbednosno informativnu agenciju nastala neka šteta od te posete bratskoj američkoj Agenciji, pod uslovom, naravno, da je sadržaj tog nesrećnog kompjutera tamo uopšte bio kopiran?
Pitanje je tugaljivo i filozofsko: državne tajne malih država spadaju nekako više u onaj spisak tužnih stvari… Čovek koji je uveo ustanovu državne tajne, car Trajan, znao je zašto to radi (zato što ima kozje uši). Tajna služi ili za skrivanje neke slabosti, ili za očuvanje neke prednosti. Treba se nadati da se CIA nije dočepala nacrta za elipton ili tajni Teslinih „purpurnih ploča“ iz arhive BIA. Popović kaže da je direktor Bulatović našim slavnim američkim saveznicima predao izveštaj BIA za 2003, sa operativnom arhivom; to bi značilo i podatke o tome koga je sve Agencija obrađivala i prisluškivala, uključujući tu i strane diplomate. Ta godina 2003. obuhvata i najzanimljiviji deo istorije Službe: akcije Svedok i Sablja, ali to jedva da je više tajna. A što se stranih diplomata u Beogradu tiče, njih je direktor Bulatović već impresionirao šaputanjima da kome koji telefon prisluškuje: kućni, mobilni ili u kancelariji; ili sva tri.
Zašto onda direktor Bulatović, sa izvesnim znatnim zakašnjenjem, tvrdi da nije on odneo podatke iz arhive BIA u Lengli, Virdžinija, nego da je to učinio Goran Petrović? Ako ispadne, kako tvrdi Beba Popović, da je zaista reč bila o izveštaju za 2003, onda direktor Bulatović ima jednostavan logički problem. Možda će reći da je Petrović nešto nosio dok je bio u SID-u (obaveštajna služba Ministarstva inostranih poslova); ali Goran Petrović tamo nije imao pristup arhivi RDB-a, kasnije BIA. Možda će direktor Bulatović objasniti kako je reč bila o rutinskoj razmeni podataka sa bratskom Službom: o terorizmu, narkoticima, organizovanom kriminalu. To se radi: neke evropske službe razmenom dobijaju (i daju) čak do trećine podataka kojima raspolažu i na osnovu kojih rade; to je čak neki prosek. U tom slučaju, ništa nije sporno.
Čini se, međutim, da nije bila reč o rutinskoj razmeni, inače bi to već bilo rečeno, odmah posle prvih Popovićevih optužbi u „Insajderu“.
Nešto tu definitivno nije jasno.
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu
Zameniku okružnog javnog tužioca: Dušanu Lončareviću
Veza KTR 323/05
HITNO
U Beogradu 21. februara 2005. godine
Informacija u vezi sa optužbama izrečenim protiv direktora BIA Radeta Bulatovića u emisiji „Insajder“ emitovanoj na RTV B92
Poštovani gospodine Lončareviću,
S obzirom na tehničku nemogućnost da u ličnom kontaktu obavim razgovor sa Vama i predstavnicima MUP-a, a povodom intervjua datog na RTV B92 u emisiji „Insajder“ (o čemu smo Vas detaljno upoznali u dopisima od 09-02-2005.godine veza: KTR 323/05), a kako je i moja želja da se istraga što pre sprovede, obraćam Vam se novim dopisom u kome želim da Vam dostavim određene sasvim konkretne podatke i da Vas obavestim o detaljima koji će Vam olakšati prikupljanje podataka radi sprovođenja sasvim konkretene istrage, za, po mom mišljenju, izvršeno krivično delo špijunaže od strane Radeta Bulatovića još uvek aktuelnog šefa BIA.
U emisiji „Insajder“ sam javno optužio Radeta Bulatovića da je izvršio krivično delo špijunaže (iz člana 128. Osnovnog krivičnog zakona ), u potpunosti svestan težine optužbe, ali imajući u vidu podatke kojima raspolažem i saznanjima koja imam, smatrao sam to svojom prvorazrednom patriotskom obavezom. Svestan sam bio, takođe, da će se na mene sručiti čitava lavina optužbi, bez ikakvog pokrića, samo da bi se ono što sam javno izneo potisnulo i zaboravilo.
Kao što sam već rekao, ne radi se ni o kakvoj proizvoljnoj političkoj optužbi niti mom ličnom animozitetu u odnosu na aktuelnog direktora BIA, već o činjenicama koje su sasvim lako proverljive i koje ćete, nadam se, proveriti po pravilima Vaše struke i obavezama koje imate po zakonu. Iako sam svestan da će ovaj postupak i istraga od Vas zahtevati posebnu hrabrost, mislim da Vam položaj nalaže da uradite sve kako bi se okolnosti oko izvršenja krivičnog dela špijunaže od strane direktora BIA Radeta Bulatovića do kraja utvrdile i kako bi se pravda zadovoljila.
Rade Bulatović je zvanično posetio Sjedinjene Američke Države u drugoj polovini maja meseca 2004 g. (mislim između 17. i 22. maja, što lako može da se proveri). Posetu je organizovao službenik Stejt dipartmenta (Department of State USA) Bert Braun (Brown), koji je za vreme mandata njegove ekselencije ambasadora Vilijama Montgomerija službovao u Ambasadi SAD u Beogradu.
Nota bene: Berta Brauna kaznio je ambasador Montgomeri jer se neprimereno mešao u unutrašnje političke prilike u Srbiji i bio blizak sa određenim licima uhapšenim tokom akcije Sablja.
Delegaciju BIA-e činili su:
Rade Bulatović, direktor
Radiša Roskić , načelnik Prve uprave (kontraobaveštajna uprava)
Rajko Savić, radnik BIA (ne znam tačnu funkciju)
Senka (prezime mi nije poznato), zaposlena u Upravi za međunarodnu saradnju BIA,
kao i IT menadžer, predstavnik XI–e uprave (Uprava za informatiku). Ime i prezime mi nije poznato, ali je upravo ta osoba sa sobom po nalogu direktora Bulatovića nosila lap–top računar, na čijem se su se hard–disku nalazili nasnimljeni svi podaci arhive BIA–e.
Tačni podaci o navedenim licima mogu se proveriti preko službenih naloga o putovanjima, kupljenih avionskih karata i sl.
Tokom pripremanja posete, Rade Bulatović je naložio da se ponesu svi podaci iz službe što je izazvalo zaprepašćenje jednog dela zaposlenih. Bulatović je objasnio da mu je tako nešto potrebno za slučaj da su neki od podataka nužni za razmenu sa američkim kolegama, a zbog „nesigurnih linija“ neće biti moguće to dobiti elektronskom poštom iz zemlje.
Kako ovo objašnjenje nije zadovoljilo zaposlene i kako je nezadovoljstvo raslo, Bulatović izdaje nalog Upravi za informatiku da negira njegove prvobitne tvrdnje i da zvanično saopšti da su u pitanju neki nevažni podaci koji se odnose na „međunarodni terorizam“, a koji su inače predmet razmene službi. Deo zaposlenih (posebno iz Druge uprave – Obaveštajne) uspeo je da sazna da se pored godišnjih izveštaja rada službe na disku nalaze i sistematizacija radnih mesta kao i personalni dosijei zaposlenih.
Važno je naglasiti da zvanični domaćin, obaveštajna služba SAD, nije tražila ove podatke već ih je Bulatović dostavio samoinicijativno verujući da će tako zadobiti podršku Amerikanaca, posebno u vezi sa eventualnim lobiranjem za mesto predstavnika BIA-e u SAD.
Tokom zvaničnih sastanaka i ponude direktora Bulatovića da im preda dokumentaciju koju je poneo kao dokaz „bliskosti“ i „dobre saradnje“ dve države po principu „nemamo šta da krijemo“ domaćini su ostali šokirani, a posebno kad im je Bulatović ostavio celokupan IZVEŠTAJ O RADU ZA 2003. GODINU, sa operativnom arhivom vezanom za taj izveštaj.
Za Vašu informaciju godišnji izveštaj o radu podrazumeva sve podatke iz te godine o licima koja su bila predmet obrade (npr. o svim stranim diplomatama i licima koja su predmet operativne obrade, kao i podaci o vrsti obrade). Pri tom se te informacije sastavljaju na osnovu podataka koje dostavlja svaki regionalni centar tako da se radi o jako detaljnom i preciznom izvoru iz koga se apsolutno vidi način i tehnika rada jedne službe.
Naravno da su domaćini, iako iznenađeni ovakvom ponudom, sve podatke zadržali jer su tako praktično ostvarili jedan od bitnih ciljeva funkcionisanja svih bezbednosnih agencija u svetu – razbijanje obaveštajnog rada jedne (iako male) države prema Americi.
Po povratku u zemlju i saznanja da je Bulatović tokom posete predao važne podatke jednoj stranoj državi i tako obesmislio ne samo obaveštajni rad službe već ugrozio i zaposlene u BIA, veliki broj radnika u BIA-e pokušao je da stupi u kontakt sa predstavnicima vlasti kako bi ukazao na ugroženu kako ličnu tako i bezbednost zemlje krivičnim delom špijunaže koje je učinio Bulatović. Nažalost, aktuelna vlast nije bila spremna ili zainteresovana da reaguje, verovatno iz političkih razloga, a da li je bilo i prikrivanja eventualnog sopstvenog udela u činjenju ovih dela na Vama je da utvrdite. Hteo bih da Vam skrenem pažnju da i takvo ponašanje pojedinaca u vlasti treba da predstavlja poseban predmet istrage i eventualno pomaganja izvršiocu krivičnog dela ili drugu vrstu saučesništva.
Sve do mog intervjua ova tema se pojavljivala kao predmet razgovora u zatvorenim krugovima BIA, među časnim i čestitim službenicima, nemoćnim da bilo šta preduzmu.
Reakcija i taktika, po emitovanju intervjua i javnog objavljivanja da je direktor BIA počinio krivično delo špijunaže, je bila da zbog mnoštva iznetih podataka i napada na skoro sve političke subjekte u zemlji ne treba reagovati i komentarisati ništa.
Stranka (DSS) i saradnici službe su dobili zadatak da saopštenjima i intervjuima, diskreditacijama, ličnim uvredama, iznošenjem lažnih podataka, ospore integritet osobe koja je to izjavila i tako kompromituju podatke koji su izneti u emisiji „Insajder“.
Sam Bulatović je odmah po objavljivanju intervjua pozvao sve članove delegacije koji su sa njim putovali u SAD i sa njima obavio razgovor objašnjavajući da se radi o ugroženosti zemlje, da se to radi po nalogu „onih“ koji hoće da uzmu Kosovo i slične besmislice, posredno im preteći da ni u kom slučaju ne smeju da potvrde da je ono što sam ja rekao u emisiji tačno. Bulatović, i sam svestan da ga ni Demokratska stranka Srbije neće štititi, ukoliko se dokaže da je učinio krivično delo špijunaže, preduzeo je sve kako bi zaštitio sebe, a oklevetao druge. Tako je došlo do toga da je bez ikakvog osnova za sopstveno nedelo Bulatović optužio bivšeg načelnika RDB iz 2001. godine Gorana Petrovića. Zapravo, na ovaj način Bulatović je priznao da je krivično delo špijunaže izvršeno, s tim što je u panici odgovornost prebacio na drugog. Razlog za ovu njegovu promenu ponašanja treba tražiti u činjenici da Amerikanci poseduju delove naše arhive što nije teško dokazati.
Pri svemu navedenom očigledno je da je laž Bulatovića o odgovornosti Gorana Petrovića logički neodrživa s obzirom na to da je po njemu Petrović 2001. godine „predao“ godišnji izveštaj o radu za 2003. godinu. Vama kao tužiocu bi samo ova očigledna laž trebalo da bude dovoljna za pokretanje istrage.
Druga veoma značajna činjenica za pokretanje istrage se svodi na pitanje zašto Bulatović nije ranije prijavio izvršenje ovog teškog krivičnog dela predaje najstrožije čuvanih državnih tajni drugoj državi? Očigledno je da je cela njegova izjava sračunata da bi se izbegla krivična odgovornost pošto je reagovao tek nakon mog intervjua, kada je cela stvar postala javna.
Bulatović, vidno uznemiren, vrši strahoviti pritisak na zaposlene a posebno na XI upravu (Uprava za informatiku) putem pretnji i ucena, kako ne bi progovorili o iznošenju podataka. Smatram da je i radnicima BIA koji su izloženi ovoj vrsti pritiska potrebna pomoć koju im jedino Vi možete pružiti sprovođenjem zakonite i sveobuhvatne istrage. Ovi ljudi su izloženi pritisku samo zato što su formacijski morali tehnički da pomažu u pripremi, formatiranju, kompresovanju podataka, jer su podaci nošeni na hard-disku ove Uprave, pa je logično da skoro svi u pomenutoj Upravi znaju za ovo krivično delo i za nalog direktora BIA.
Verujem gospodine Lončareviću, da na osnovu ovih iznetih podataka imate dovoljno elemenata da započnete istragu i da vrlo lako utvrdite da li su navodi koje Vam dostavljam tačni? Naravno, da Vam je za to potrebna dodatna hrabrost kako biste izbegli očekivane i već vidljive pritiske političara koji opstaju na principu „Ne pitaj me! Ne pitam te!“. Već vidljivi pokušaji obesmišljavanja ove veleizdaje, na žalost daju mi za pravo da će ova istraga zahtevati mnogo upornosti i beskompromisnosti, jer će vlast teško pristati na to da prizna da je zbog političkog oportunizma učestvovala u prikrivanju jednog od najtežih krivičnih dela. Nadam se da ćete izdržati sve pritiske koji nesumnjivo slede i da obesmišljavanje tvrdnji, zamene teza, optuživanje kroz njihove medije i razne plaćene „analitičare“ svih onih koji ukazuju na korupciju i kriminal, neće uticati na Vaše nepristrasno i profesionalno vođenje istrage.
Ovih dana smo svedoci takvih pokušaja kroz lakrdiju koju zajedno sa Bulatovićem sprovodi i njegov sledbenik, predsednik Odbora za bezbednost, poslanik Mirčić, a uz svakodnevnu egzaltiranu podršku tabloida.
Ja sam svoju građansku i patriotsku obavezu izvršio, a nadam se da ćete i Vi ući u istoriju kao tužilac koji je razbio zid ćutanja i međusobne solidarnosti onih koji ovoj državi donose zlo i koji opstruiraju demokratizaciju i sprovođenje zakona.
S poštovanjem,
Vladimir Popović
JMBG 0310958722213
P.S. Pismo ću s obzirom na značaj podataka koji se u njemu iznose, a tek pošto se Vi i ostali primaoci upoznate sa njegovim sadržajem, objaviti i javno, jer smatram da građani ove države imaju pravo da znaju.
Informaciju dostavlja advokatski tim koji zastupa Vladimira Popovića.
Advokat Biljana Kovačević-Vučo
šef tima
Kopija ove informacije dostavljena je:
Predsedniku Srbije Borisu Tadiću
Predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije Predragu Markoviću
Članovima Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
