Izgleda da je u Srbiji postalo normalno da svaka nova godina bude teža od prethodne. Ali nije uvek bilo tako. Do pre samo dve godine imali smo stabilan rast i znali smo u kom pravcu ide država. Ova vlada može da traži opravdanja za loše stanje u zemlji u globalnoj krizi, globalnom otopljavanju ili nekim drugim globalnim razlozima, ali ne može da porekne činjenicu da se pre dve godine u Srbiji živelo mnogo bolje. Danas nećete naći čoveka, bez obzira na to za koju stranku glasa, koji će vam reći da dobro živi. I to nema puno veze sa večitim nezadovoljstvom prosečnog Srbina, već ima veze sa stanjem u njegovom novčaniku i vratolomijama koje mora da izvede da bi sa platom koju dobije na kraju meseca platio račune i obavio mesečnu kupovinu.
Nigde nije lako biti u vlasti pa ni u Srbiji. Naša zemlja ima puno nasleđenih problema i verovatno će biti potrebne generacije političara da sve te probleme rešimo. Ali zadatak jedne vlade je da te probleme makar pokuša da reši, a ne da kao noj pred njima zabija glavu u pesak, čekajući bolje sutra u Evropskoj uniji. Svojim ponašanjem, ova Vlada podseća na čoveka koji se svake nedelje molio Bogu da dobije na lutriji. „Molim te Bože da dobijem na lutriji“, molio se čovek godinama. Na kraju mu se javio Bog i rekao: „Pa kupi loz, čoveče“! Niko neće rešiti naše probleme ako ih sami ne rešimo.
1. Propadanje domaće privrede – Srbija ima preko 70.000 preduzeća koja su u blokadi. Kada je ova vlada stupila na dužnost, za investicije u Srbiji se izdvajalo 65 milijardi dinara, a danas se izdvaja 31 milijarda. Nekada su subvencije namenjene poljoprivredi bile 24 milijarde dinara (a evro ispod 80 dinara), a sada su jedva dostigle 20 milijardi (kada je evro 110 dinara). Za poljoprivredu izdvajamo manje od 200 miliona evra, a jedna Hrvatska, koja ima tri puta manje obradivih površina, izdvaja 400 miliona evra. To nije način da se pomogne privredi.
2. Nezaposlenost – Srbija ima najnižu stopu zaposlenosti u Evropi. Prema zvaničnim podacima, preko 700.000 ljudi je nezaposleno. A prema nezvaničnim, retke su porodice u Srbiji u kojima najmanje jedan član nije ostao bez posla u protekle dve godine. Ne možemo da pričamo o povećanju zaposlenosti u Srbiji ako ne ulažemo u razvoj domaće privrede.
3. Najniže prosečne plate u regionu – Ovu godinu će narod pamtiti po tome što su danas, prvi put posle Drugog svetskog rata, prosečne plate u Srbiji niže nego u Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori, pa čak i Albaniji. Prosečna plata 2008. godine bila je 430 evra, a danas je 310 evra.
4. Povećanje javnog duga – Za vreme mandata ove vlade javni dug porastao je sa 9,5 na 11,62 milijarde evra, odnosno sa 25,6 na 38 odsto bruto društvenog proizvoda. Koliko opterećenje javni dug predstavlja za Srbiju najbolje se vidi iz budžeta za 2011. u kojem se po prvi put za otplatu kamata (45 milijardi) i glavnicu kredita (34 milijarde) izdvaja skoro duplo više novca nego za pomoć domaćoj privredi (55 milijardi dinara)?!
5. Budžetski deficit – Imamo manjak u budžetu od 120 milijardi dinara. Kada je ova vlada preuzela vođenje države, manjak u budžetu je bio 14 mlrd dinara, a danas je devet puta veći. Ukupan deficit za četiri godine mandata ove vlade, ako pretpostavimo da se on sledeće godine neće uvećati, iznosiće oko 390 milijardi dinara ili oko 4 milijarde evra. To je dovoljno para da se izgradi Koridor 10, tri termoelektrane ili dvadeset mostova u Srbiji. Da se razumemo, manjak koji je uložen u razvoj privrede, infrastrukturu i otvaranje novih radnih mesta, može da bude opravdan, i imaju ga mnoge razvijene zemlje. Ali ovo što radi aktuelna vlada, koja deficit usmerava isključivo u potrošnju, ne ostavljajući bilo kakvu trajnu vrednost državi i građanima, to je vrhunska nebriga prema vremenu koje treba da nastupi posle njenog mandata.
6. Nezavisnost u vođenju ekonomske politike – Kada se saberu sva izdvajanja države koja su kreirana pod patronatom MMF-a i banaka, dolazi se do sume od 600 milijardi dinara ili oko 70 odsto budžeta Republike Srbije čija struktura zavisi više od drugih nego od odluka vlade. Odgovorne vlade znaju da je očuvanje finansijske nezavisnosti bedem očuvanja političke samostalnosti. Zato je u vreme vlade Vojislava Koštunice prevremeno okončan aranžman sa MMF-om i vraćen dug od 960 miliona evra.
7. Prodaja Telekoma – Vlada ne odstupa od politike „posle nas potop“ i namere da finansira ogroman budžetski deficit novcem od prodaje Telekoma. Više niko ne veruje vladi da Telekom prodaje da bi gradila puteve, jer putevi mogu da se grade putem koncesija, kao što su uradile skoro sve zemlje u Evropi. Država ne treba da proda Telekom jer je to strateški važan resurs za razvoj infrastrukture i privrede u Srbiji. Inženjeri u Srbiji su naša konkurentska prednost u odnosu na svet i mi moramo da ulažemo u naše stručnjake, a ne da rasprodajemo preduzeća u kojima oni sutra treba da se zaposle.
8. Inflacija – Nobelovac Milton Fridman rekao je da je „inflacija jedini porez za koji vam nije potreban zakon“. Inflacija je porez koji plaćaju svi građani. Srbija ima najveću inflaciju u regionu i to osećaju svi naši građani kada na početku meseca dobiju platu sa kojom sve teže mogu da plate račune i ostanu siti sledećih 30 dana. Zbog rasta inflacije ljudi koji imaju kredite nekada su mesečne rate isplaćivali sa 30 posto svoje zarade, a danas je jedva isplaćuju sa 50 posto.
Mislim da sam nabrojao dovoljno problema koji zahtevaju da počnemo da se bavimo njima već danas. Zadatak vlade nije da daje projekcije o boljem životu i standardu građana u desetoj godini njenog mandata. Njen zadatak je da danas učini život građana boljim. A to može samo ako se više bavi domaćom privredom i životom običnih ljudi u Srbiji, a manje razmišljanjem o Evropskoj uniji, promeni Ustava i drugim stvarima na dugom štapu koje mogu i ne moraju da se dogode u sledećih 15 godina.
Građani nemaju vremena da čekaju Srbiju 2020, njima treba bolji život u Srbiji 2011.
Autor je potpredsednik DSS-a
