Šta je sledeće

U vreme kada je objavljen, 19. oktobra 1998, tekst „Šta je sledeće Miloševiću?“ bio je verovatno najhrabriji novinarski iskorak protiv režima Slobodana Miloševića. Zapravo, i dan-danas, skoro dve decenije kasnije, otvoreno pismo koje su tadašnjem predsedniku uputili Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija – primer je ljudske, profesionalne i građanske hrabrosti koja iz ove vizure deluje skoro nedostižno.

Zapravo, aktuelnost tog teksta ovih je dana i vrlo praktično dokazana: preuzevši original sa sajta Fondacije „Slavko Ćuruvija“, kolege s kosovskog portala Insajderi.com jednostavno su promenile ime primaoca pisma, a kao pošiljaoca označili upravo Fondaciju koja nosi ime ubijenog Ćuruvije.

Dobro poznati citati iz nekadašnjeg Evropljanina, „u izvedbi“ Insajderija postali su teze upućene Aleksandru Vučiću, a čitav prilog tako je i naslovljen: „Šta je sledeće gospodine Vučiću?“

SLOBODA OD STRAHA: Konstrukcija izgubljena u prevodu izgleda ovako: „Dok se u Srbiji već danima održavaju protesti, sve je veći pritisak na tamošnje medije. Jedna fondacija uputila je otvoreno pismo novom srpskom predsedniku Vučiću, pominjući pritiske na medije iz 1999, kada je upravo on bio ministar informisanja. Fondacija ‘Slavko Ćuruvija’ podsetila je novoizabranog predsednika Aleksandra Vučića na tešku situaciju u kojoj su se 1998. našli mediji kritični prema tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću….“

Nakon kraćeg opisa medijske scene s kraja devedesetih, pa čak i pomena originalnog Tijanićevog i Ćuruvijinog teksta, Insajderi nastavlja: „U reakciji Fondacije navodi se da su u danima protesta Vučićevi saradnici preuzeli kontrolu nad Srbijom stvarajući neformalno vanredno stanje.“ Sledi citat koji je pripisan Fondaciji, a koji zapravo stoji u tekstu iz 1998: „Prvi akt ove grupe bila je zabrana Srbima da čuju, kažu i vide. Zabranjene su troje dnevnih novina i jedna radio-stanica, što se nikada u istoriji ove zemlje nije dogodilo. Uradili su to brutalno, patološki uživajući u demonstraciji sopstvene moći i nedodirljivosti. To jeste strašno za Srbiju, gospodine predsedniče. Ali, ne i najgore što ovoj zemlji i ovom narodu može da se dogodi. Politika zlokobne opčinjenosti jednostavnim direktno nas uvodi u bezakonje, strah, teror i diktaturu.“

Osim svega ovoga – što je onomad bilo namenjeno Miloševiću, a što je sada označeno kao sadržaj usmeren na Vučića – Insajderi još navodi kako Fondacija predsedniku prebacuje da je raspolaganje državnim i društvenim bogatstvom prepustio izabranom krugu od stotinu porodica koje uživaju njegovu podršku i zaštitu (što je takođe deo originalnog pisma starog dvadeset godina).

Konačno, tu je i poruka, opet potekla od dvojice sad pokojnih novinara, a pripisana Fondaciji: „Pismo Vama naš je skromni prilog borbi za slobodu od straha.“

„PRAKTIČNO NEMOGUĆE„: Čim je vest o sadržaju teksta objavljenog na Insajderiju stigao do Beograda, Ilir Gaši, direktor Fondacije „Slavko Ćuruvija“, pisao je uredništvu tog portala ističući da je u uvodu teksta na sajtu Fondacije „jasno navedeno ko ga je pisao, kome, kada i kojim povodom“, kao i da sam tekst „obiluje referencama na državu koja više ne postoji – Saveznu Republiku Jugoslaviju“. Zato je, kako je istakao, „praktično nemoguće pročitati ga, a to ne primetiti“, pa se nameće zaključak da su činjenice tendenciozno falsifikovane.

Sva je prilika da se nikada neće ni saznati kako je do ove situacije došlo – da li zbog lošeg prevoda, da li zbog nerazumevanja konteksta, ili zaista tendenciozno. Uredništvo, naime, nije odgovorilo na Gašijev zahtev, nije objavilo reakciju Fondacije, ali je zato izmenilo tekst na portalu (ovaj ga put prilagodivši istini i pravilno navodeći činjenice o otvorenom pismu).

No, kako god bilo – teško je prelomiti da li je čitava stvar samo bizarna, ili tragikomična, kakvo je već sve na ovim prostorima. S jedne strane „gubljenje u prevodu“ teoretski je moguće, a praktično teško zamislivo. S druge pak, nije jasno zašto bi – u obilju tekstova koji se kritički bave Vučićem – kosovske kolege odlučile da falsifikuju tekst za koji su lako mogli da utvrde da je opštepoznat i da će se o toj bruki pre ili kasnije čuti.

Pre i iznad svega, zanimljivo je da je ovaj događaj pokazao kako pismo upućeno Miloševiću sasvim odgovara i aktuelnom predsedniku: u citatima koje Insajderi pripisuje Fondaciji, opisu Vučićeve Srbije ne odgovara samo pomen zabrane nekoliko novina i jedne radio-stanice – jer, u Vučićevoj Srbiji zapravo je propalo mnogo više medija (ne doduše na način koji su opisali Tijanić i Ćuruvija, u metodologiji je došlo do nekih promena).

Sve ostalo odnosi se na Vučića isto koliko i na Miloševića i novinarski „prolazi“ bez problema. Uključujući čak i naslovnu stranu „Evropljanina“ na kojoj je krupnim slovima bilo ispisano „Šta je sledeće, Miloševiću?“. Iznad tog pitanja pisalo je „hapšenje Srbije“, što su ilustrovale ruke vezane lisicama.

Sasvim prikladno, jer neki tekstovi ipak traju večno. Baš kao i neka vremena.