Šta čeka Srbiju

Oni koji tvrde da poznaju Aleksandra Vučića, prošlog, sadašnjeg i, po svemu sudeći, budućeg premijera Srbije, šire glasine da je tajna njegovog uspeha u besprekornom poznavanju prosečnog stanovnika Srbije. Poznavanju ali i preziranju, kažu, jer on traži glas od onih kojih se gnuša. To, uostalom, nimalo ne krije. A ničim se drugim i nije bavio u životu, ruku na srce. Kako osvojiti glas i vlast – najmarkantnija je veština koju je usavršio tokom bezmalo 25 godina političke karijere.

SRBIJA – VELIKO GRADILIŠTE: Tako da, onaj ko mu je pravio „kamen temeljac“ kampanju za izbore 24. aprila – nije mogao bolje da je osmisli, po modelu srpskoga proseka. A liči da ju je on sam smislio. To marketing neimarstvo bez rokova i predizborno lopatanje bez ikakvih obaveza od hotela Hilton ili kule u „Beogradu na vodi“, do kamena temeljca za Ikeu u Bubanj potoku, ili za fabriku kompresora u Bariču i sve one crvene vrpce koje je presekao u poslednja tri meseca, otkako je na sednici GO SNS-a saopštio da će vanrednih parlamentarnih izbora ipak biti (videti okvir „Kamen na kamenu“) upućuju na samo jedno – Srbija je jedno veliko gradilište u kojem se i ne zna šta se gradi, važno da je veliki nered, oblak prašine i da je za početak srušeno sve što je dosad tu bilo. A on, Aleksandar Vučić je preduzimač naših snova, ugovarač našeg boljeg života koji treba da nam donesu Arapi, Kinezi, Nemci…

Zemlja se, jelte, diže iz pepela, a od građana Srbije on očekuje da budu amalini, vodonoše, jer na svakom koraku između redova kao da poručuje da narod od kojeg zahteva da izađe na izbore i glasa za njega slabo šta ume, te da je nesposoban, lenj i ne mnogo inteligentan, da sve u Srbiji pravi neko drugi koga on „dovodi u zemlju“ zahvaljujući svojim specijalnim vezama i odnosima, ali eto takav napor ovde nema ko da ceni.

Građani Srbije su tu ponuđeni kao jeftina radna snaga, jer su već i onako ili besposleni ili u permanentnom strahu od gubitka nestabilnog, slabo i neredovno plaćenog posla, ugnjetavani od priučenih poslodavaca koji ih ili plagiraju ili maltretiraju ali na kraju uvek – otpuštaju. Tim istim isprepadanim ljudima, za koje je skovan neologizam prekarijat, od latinske reči precarius što znači nesiguran i nastavka –ijat iz pojma proleterijat, još se i Aleksandar Vučić u udarnim TV terminima obraća kao vrhovni poslodavac: kada govori o platama i penzijama, to izgleda kao da ih deli on lično, iz svog džepa, a ne iz budžeta koji puni tako što prazni džepove građana, kao da pre njega nikada i nije bilo ni penzija ni plata u javnom sektoru u ovoj zemlji. A onda pripusti Milana Krkobabića da i otvoreno zapreti: ne bude li Vučić ponovo premijer, penzioneri će ostati bez penzija. I time ne preplaši samo penzionere nego i njihovu decu, sredovečne prekarne radnike koji zbog svojih nesigurnih plata i poslova na određeno računaju mesečno i na neki deo roditeljske penzije.

Ova Vučićeva „neimarska“ kampanja „Nema odmora dok traje obnova“ nema samo titoistički prizvuk radnih akcija pedesetih godina prošlog veka: „Tito, partija, omladina, akcija“. Ona je još dublje u pamćenju prosečnog Srbina. Kamen temeljac ima i simboličko, što se kaže versko ali i biblijsko značenje, u poimanju građevine sazdane po božanskom planu, kao elementa hrama božijeg, i, u širem smislu, crkve Hristove. A kao što smo već imali prilike da se uverimo, Vučić voli da se izražava u kategorijama biblijskih razmera, bilo da su poplave ili građevine, posebno u predizbornoj kampanji iako ne odgovara ni na jedno važno pitanje za građane Srbije. Šta, dakle, čeka Srbiju posle izbora?

DA BI SE ŽIVELO, TREBA PEDALIRATI: Sociolog Srećko Mihajlović u izjavi za „Vreme“ kaže da će se nastaviti trendovi kojima smo svedoci i poslednjih godina: „Neoliberalna politika maskirana socijaldemokratijom što se vidi i u samom sastavu stranaka koje čine dosadašnju vlast. Ova je kampanja, i te kako imala temu. Vodeća stranka koalicije na vlasti hoće da učvrsti svoju hegemoniju. Iskorišćava priliku kada je u zenitu svog povoljnog položaju kod građana da produži vlast na još dve godine. Sa učvršćivanjem hegemonije nastaviće se nepovoljni procesi za radnike: ubrzan proces prekarizacije, antisindikalizam, zatiranje opozicije, pokornost svetskom krupnom kapitalu, maskirana povećanjem broja radnika.“

Prekarijat je reč koja se odnosi na životne okolnosti u kojima dugotrajna nesigurnost, nestabilnost i nepredvidljivost ugrožavaju mentalno i materijalno blagostanje ljudi, objasnio je sociolog Miroslav Ružica (Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život, grupa autora, urednik Srećko Mihajlović). I dalje, piše Ružica: „Iza koncepta krije se stvarnost u kojoj milioni ljudi u svetu rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima, sa neizvesnim ugovorima ili samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti.“

Ovde bi trebalo, radi pojašnjenja nepovoljnih procesa za radnike koji se teško mogu medijski razaznati od presečenih vrpci u obnovljenim fabrikama i postavljenih kamena temeljaca za izgradnju novih fabrika, rečima Srećka Mihajlovića objasniti i procese prekarizacije u kontekstu slabljenja antisindikalizma: „U procesima prekarizacije, tj. onesiguravanja rada i života, nalazi se barem polovina kako-tako zaposlenih radnika, ogromna većina nezaposlenih i nešto više od polovine penzionisanih radnika. Prekarizovani radnici nisu ni zainteresovani, ni motivisani za učlanjenje i rad u nemoćnim sindikatima. Zato proces prekarizacije radnika vodi u desindikalizaciju. Desindikalizacija dovodi do daljnjeg gubljenja moći sindikata (ukoliko se tu već nije stiglo do dna). Slabi i onemoćali sindikati teško da mogu da organizuju otpor procesima prekarizacije i desindikalizacije. Tako su sindikati uhvaćeni u vrzino kolo. Igraju sindikati onako kako im sviraju vlasnici kapitala i vlasnici političke moći (koja je posredno u rukama vlasnika kapitala)“ („Danas“, 18. 1. 2016).

Ukratko, evropska klima dugotrajne društvenoekonomske krize, nesigurnosti i nepredvidivosti, egzistencijalna ugroženost i neizvesnost gotovo do savršenstva pogoduju tipu autokratske vladavine koji se može prepoznati kod Aleksandra Vučića. U njegovom se ophođenju i očekivanjima od građana Srbije daju prepoznati karakteristike direktora kakve beogradske ispostave neke multinacionalne korporacije, koji funkcioniše po principu bicikliste, one ispod sebe – gazi, stalnim pretnjama i kritikama „zbog neproduktivnosti i nepostizanja ciljeva“ a glava mu je povijena u odbrani od pedaliranja „na spratu iznad“, tamo gde su MMF, Svetska banka, briselska i vašingtonska administracija zadužene za region. Moć pedaliranja sokoli u neskrivenom preziranju onih od čijeg mu glasa zavisi novo, četvorogodišnje pedaliranje Srbije. Prosek Srbije tu, realno, ništa ne može, valja živeti a da bi se živelo treba pedalirati, tako da jedino što im preostaje je pokušaj da se uđe u kolo i nada da će i oni zavrteti neke pedale. A nada umire poslednja.

ZATIRANJE OPOZICIJE I IZIGRAVANJE IZBORA: Bilo bi isuviše sarkastično primetiti da Vučić ima opoziciju kakvu zaslužuje. To pošumljavanje javnog prostora raznim zavetnicima i kojekakvim drugim instant i kombi strankama i služi tome da se od šume ne vidi poneko perspektivno drvo, da se u tom šarolikom galimatijasu za ostanak u političkom životu bore autentični opozicionari rame uz rame sa osvedočenim falsifikatorima, lovcima u mutnom ili kvazimanjincima poput već legendarnih Rusa. Čak i takav kakav je, Vučić je zaslužio i hrabrije i idejno svežije oponente, upornije u nametanju tema nezgodnih po vlast. Ovako, projekat zatiranja opozicije sprovodi se kontinuirano bilo da se radi o gušenju cenzurom i pretnjama, finansijskom iscrpljivanju ili banalnoj činjenici da mesecima već nema nijedne stranačke opozicione aktivnosti, niti saopštenja na koje ne ide odmah replika SNS-a. Tim klatnom koje lebdi nad glavom opozicije sladostrasno se dodatno preti, pa se ministar policije Stefanović u tom višeboju bahatosti kandiduje za prvaka izjavom da će za kontrolu ovih izbora biti zadužena i policija i to u civilu pa kad njegovi kontrolori nekom budu „stavili lisice na ruke videće se da je to prava policija“. Svačega se sećamo, ali to čak ni Miloševiću u vreme najgušćeg mraka nije padalo na pamet. Ovde nije u pitanju puka devastacija institucija, pa i institucije koliko-toliko fer izborne utakmice nego – najogoljenija egzistencijalna pretnja. Otud Vučićevo zadovoljstvo činjenicom da u ovoj predizbornoj kampanji „niko nije zadobio teže telesne povrede“ mnogi doživljavaju zapravo kao potencijalnu pretnju, jer deluje da je nasilje na ovim izborima steklo pravo glasa, a eto, on nas jedini od toga čuva.

„Predizbornu kampanju karakteriše veliki broj incidenata na koje nadležni nisu adekvatno reagovali, kao i održavanje skupova na mestima gde to po zakonu nije dozvoljeno“, govorio je o tome Milan Antonijević, predsednik Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM). „Preostaje da se vidi da li će se u predstojećem periodu neki od ovih slučajeva završiti pred sudom, da li će se znati ko je napadao aktiviste određenih političkih stranka, a sada vidimo i svih političkih stranaka.“ On je još dodao da očekuje da se utvrdi i da li je pri tom bilo neke organizovane akcije ili ne. Antonijević primećuje da je očigledno da „sami organizatori skupova, koji vrlo često dolaze iz vladajućih stranaka, nisu pročitali Zakon o javnom okupljanju građana koji su doneli početkom godine pa se zato često organizuju skupovi na mestima gde ne bi smeli da se održavaju – ispred škola, obdaništa, bolnica… i da se time direktno krši taj zakon“.

Sem što se načelno zna da će biti 20 lista kandidata za poslanike, teško da u Srbiji postoji neko ko bi umeo da naizust izgovori koje će sve političke partije, organizacije i grupe građana učestvovati na ovim izborima i ko će sa kim u toj gužvi biti u koaliciji. Ali je veća muka to što među svima njima ima i onih koji su falsifikatima i lažnim pečatima uspeli da se kandiduju za izbore zahvaljujući postojećem izbornom sistemu.

Još se, međutim, ne zna ko je i kako učestvovao u falsifikovanju oko 15.000 potpisa podrške građana na sedam izbornih lista. Neko je, rekoše na sednici RIK-a, lažnim sudskim pečatima obavio overe potpisa, a to, tvrde u RIK-u, nema veze sa sudovima, ni u Beogradu ni u Šapcu. A Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida je kazao da je reč o organizovanom ili poluorganizovanom sistemu, te da je falsifikovanje potpisa – krivično delo. Potpise su falsifikovali Republikanska stranka, Jedinstvena ruska stranka, Mađarski pokret – Korhec Tamaš, „To smo mi – Prirodni pokret Vladimira Zaharijeva“, Tolerancija, Šesti oktobar. Nadležno tužilaštvo je pokrenulo istragu, a slučajevi su dospeli u ruke policije. „Nepravilnosti koje su tokom ispitivanja uočene su različite, počev od skeniranog pečata Osnovnog suda u Šapcu, preko overe potpisa koja nije izvršena u skladu sa zakonom, tu govorim o postupanju sudskih službenika, do slučaja gde je korišćen pečat Prvog osnovnog suda u Beogradu koji nije više u zvaničnoj upotrebi“, potvrdio je Dušan Đerković iz Uprave kriminalističke policije. Klačar iz Cesida je rekao da ovakva krivična dela nisu dosad viđena u domaćoj predizbornoj praksi. On je rekao da se najdalje otišlo u slučajevima iskorišćavanja nedostataka u postojećoj zakonskoj regulativi, ne bi li se ušlo u parlament, ali krivična dela dosad nisu zabeležena. Zato je, zaključio je Klačar, RIK trebalo da posegne za vanrednim pravilima. Na kraju, nije bilo ničeg vanrednog (pogledajte tekst „Već je neregularno“), mada je Republička izborna komisija odlučila da ne proglasi šest izbornih lista za koje je utvrđeno da su falsifikovale potpise, ne zato što su falsifikatori nego zato što nisu uspeli da otklone „nedostatke“ za 48 sati. Republikanci su „otklonili nedostatke“ i ostali u igri. Sporno je upravo to što će se na glasačkom listiću ipak naći Republikanska stranka, na čijoj listi je, posle proglašenja, pored neophodnih 10.000 validnih potpisa, pronađeno i 900 falsifikovanih.

Ukratko, učešće Republikanske stranke dovodi u pitanje legalnost i legitimnost izbornog procesa. Što reče Vesna Pešić, „i tako smo crno na belo dospeli do toga da u Srbiji poslanici tj. najviša vlast u zemlji, mogu biti obični falsifikatori„, a to se „odlično uklapa u širu sliku Vučićeve Srbije koja nije ništa drugo do falsifikat života u kome se lako imitiraju izbori“. („Peščanik“, 11. april)

U razgovoru za „Vreme“ Vladimir Goati kaže da je demokratski izborni proces u Srbiji nesumnjiv, ali ima propusta među kojima je i taj što izborne komisije na svim nivoima nisu u mogućnosti da u kratkom vremenskom roku utvrde da li su svi potpisi od 10.000 regularni ili ne. „Naše pozitivno pravo nema odgovor šta sa ljudima koji su izabrani na nelegalnoj listi, zapravo listi sa kandidatima koji su se tu našli na nelegalno prikupljenim potpisima. Zakonodavac bi time trebalo da se pozabavi da se nešto tako ne bi dogodilo sledeći put.“

Na pitanje šta Srbiju čeka posle izbora, Vladimir Goati odgovara: „Ovi izbori nisu bili potrebni. Izbori nisu znak procvata demokratije, oni su nužno zlo u demokratiji, ne treba ih preuveličavati, ne treba predimenzionisati njihov značaj i često ih sprovoditi. Bolje je, umesto toga promeniti zakone koji regulišu izbore, ako je cilj demokratija, a trebalo bi da demokratija bude cilj. Pri tom, skupi su, uvek su preskupi, a za jednu siromašnu zemlju kakva je Srbija, posebno. Vlada će biti neaktivna od šest meseci do godinu dana, dok se novi ne naviknu. Tako to ide. Vučić će, posle ovih izbora, verovatno biti u prilici da menja koalicionog partnera. I to je sve.“

Ovi izbori ostaće pod znakom pitanja i kad je reč o broju birača. Saopšteno je da u Srbiji ima 6.737.808 birača. Predsednik RIK-a Dejan Đurđević rekao je da su to podaci Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Đurđević je kazao da je taj broj manji za nešto više od 30.000 u odnosu na izbore održane u 2014. godini. Pokrajinska izborna komisija (PIK) saopštila utvrdila je ukupan broj birača u AP Vojvodini 1.729.201. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine ukupan broj stanovnika u Srbiji iznosio je 7.120.666 (sajt Republičkog zavoda za statistiku). Kada se od tog broja oduzmu maloletnici, tj. oni koji nemaju pravo glasa, stvarni broj birača ne bi trebalo da prelazi 6,1 milion birača. Razlika od 700.000 ljudi pogodna je za manipulaciju, mada se može donekle pravdati ljudima koji ne žive više u Srbiji a u spiskovima su, ali i „mrtvim dušama“. Svejedno, Tomislav Nikolić je 2012. tvrdio da je tadašnja vlast iskoristila „mrtve duše“ za izborne manipulacije.

ZAŠTO KAŽEŠ DESNICA, A MISLIŠ NA ŠEŠELJA: Silni su se ovih dana po brojnim forumima i u analitičkim tekstovima iskukali onoliko oko povratka desnice u parlament, kao da je ikada i izbivala iz Skupštine Srbije. Ali svejedno u kom teorijskom ključu definisali desnicu deluje da je to u kolokvijalnom razumevanju – nacionalista, pola Srbin a pola putinovac, onaj ko se protivi učlanjenju Srbije u NATO, prezire Haški sud, kiselo se osmehuje na Briselski sporazum sa Kosovom, išao bi u EU ali ako može pod „našim uslovima“, a sa susedima bi uvek zagovarao princip reciprociteta. Ako mislite da je ovo profil člana i simpatizera Srpske napredne stranke ili Socijalističke partije Srbije ne grešite gotovo ni malo, ako u to umešate malo kobajagi ekonomskog patriotizma i brige za natalitet eto vam krokija člana i simpatizera DSS-Dveri koalicije. Drugim rečima posloženo, to živimo svakodnevno, u čemu je onda problem?

Problem je samo u tome što atmosfera siromaštva, priličnog beznađa i egzistencijalnog straha ne zaobilazi ni Vučićevo biračko telo, a to je idealan politički humus za samouverenog Šešelja, ispalog poput cirkuskog zeca iz šešira sudije Antonetija. Ima li u Šešeljevom programu, u tonu njegovih nastupa ičeg novog i neviđenog? Nema. Velika štetočina se samo prosto vratio i zagadiće javni i politički prostor taman onoliko koliko mu to buduća vladajuća većina bude dozvolila i koliko ga u tom pravcu bude instrumentalizovala. On će biti toliko desnica koliko Vučiću i vladajućoj koaliciji bude odgovaralo da se profilišu kao umereni centar, kao „garant stabilnosti“. Šešeljeva misija neće biti samo u tome da podseća naprednjake da su presvučeni radikali, koliko će se odnositi na poruku svetskim centrima moći da je za mir u kući najisplativije podržavati najjačeg, njega Vučića, jer se po definiciji na Balkanu stvari retko menjaju na bolje, odnosno samo može biti gore. Za početak, u parlamentu će biti zabavnije, odnosno najčešće će izgledati da je i RTS uveo rijaliti formu. Vojvoda Šešelj će energično napadati opoziciju i Tomislava Nikolića. Ukupno, nikakav dobitak za demokratiju i Srbiju, a korist za Vučića.

ŠAMPION MEDIJSKOG MRAKA: Praćeni budnim okom finansijera, medijskih menadžera čiji je posao isključivo merenje prihoda od oglašavanja, urednici ponavljaju da nema cenzure, ali ima autocenzure. Ali nema autocenzure bez cenzure. U tom ključu treba posmatrati ne samo praćenje predizborne kampanje nego i ukupnu medijsku sliku od kada je PPV Vučić (PPV: pitaj prvo Vučića) postao sve i svja u Srbiji i pre nego što je zaseo na premijersku poziciju. Dva su osnovna utiska: odsustvo po vladajuću garnituru nezgodnih tema koje bi pokretali mediji nezavisno od tema koje nameće opozicija i Vučić u enormnim količinama, bez obzira da to da li se pojavljuje u ulozi premijera ili lidera SNS-a. Vučić je nagoveštavao da će u kampanji učestvovati minimalno, ali da eto ne može a da ne radi svoj premijerski posao, tako da smo došli do nezapamćenog amalgama – Vučić na TV-u na predizbornim mitinzima, Vučić na TV-u povodom brojnih „premijerskih obaveza“ presecanja crvenih vrpci i polaganja temeljaca. I tu se, eto, uvek nađu nasrtljivi novinari koji se sete da mu postave i neko predizborno, čisto stranačko pitanje, a on koji nema problem s tim da odgovori na baš svako novinarsko pitanje nema kud nego da tom prilikom agituje za sebe i SNS i da napada političke protivnike širokog spektra – od Dačića i Ružića do Pajtića, Sande Rašković i Šešelja. Dobro je primetio Zoran Nikolić, urednik „Cenzolovke“ da su mediji uglavnom zauzeli kurs – nema kampanje, ima samo Vučića.

Analizirajući kako kampanja izgleda na javnim servisima, prema rezultatima građanskog nadzora izborne kampanje u kome učestvuju Novosadska novinarska škola, CRTA (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost), „Cenzolovka“ i BIRN, Srpska napredna stranka zauzima 28 odsto prostora, SPS 22, Demokratska i Socijaldemokratska stranka po 11, dok svi ostali zajedno zauzimaju tek 28 odsto. Na komercijalnim televizijama SNS zauzima 46 procenata programa, SPS 10, DS, SRS, DSS i Nova Srbija po pet, dok ostale stranke zauzimaju 25 odsto medijskog prostora, kazala je predstavnica Novosadske novinarske škole Dubravka Valić Nedeljković. Ona je ocenila da ove izbore odlikuje malo spotova, kampanja van kampanje, da stranke vode pre svega negativnu izbornu kampanju, ratuju saopštenjima i najviše govore o svojim političkim protivnicima, kao i da su najčešći sukobi na relaciji SRS–SNS, SNS–DS, PS–DS, DS–SNS i SPS–SNS.

Apsolutni šampion naslovnih strana je Aleksandar Vučić sa 28 naslovnica.

Vesna Pešić, sociolog: Restauracija zla

Očekujem kao veoma dobar rezultat da se uzdrma autokratska vlast Aleksandra Vučića, da on ne dobije većinu nego da mora da traži koalicionog partnera. Očigledno da posle ovako jadne kampanje u kojoj je potpuno dominirao i gde je sve namešteno, ne može da se očekuje bilo čija pobeda, čak i da je postojao neko ko je tu pobedu mogao da obezbedi. Biće dobro ako on bude uzdrman.

Dalje, već je sad vidljivo to što će profašističke i ultranacionalističke stranke da nađu mesto u parlamentu, što će pogoršati našu situaciju. To će značiti kompletnu restauraciju vrednosnog sistema i politike koja je postojala u vreme Miloševića. Vraćamo se agresivnim idejama, po svoj prilici biće to restauracija takvih ideja, odnosa prema susedima, odnosa prema zločinima, prema ratu, prema Rusiji, zapadnoj Evropi, sa takvim ljudima u parlamentu, promenićemo našu krvnu sliku. A već smo je i promenili preko Ljiljane Smajlović i sličnih koji su punili novine i pumpali takve ideje poslednje tri, četiri godine.

Ovaj narod sa Bliskog istoka rizikuje život, trči kao muva bez glave da se domogne zapadne Evrope, a Srbija hoće u Rusiju. Sve će se ove tendencije samo pojačati posle izbora.

foto: miroslav miškov

Srbijanka Turajlić, univerzitetski profesor u penziji: Lekovitost

Problem je što je većina stranaka bez finansijskih sredstava koja su im vrlo veštom igrom aktuelne vlasti smanjena, pa one ne mogu ni da pokušaju da na neki način pariraju vlasti. Pitanje je, međutim, da li građani u svemu tome imaju svest da je najstrašnije za jednu zemlju kad jedan čovek ili interesna grupa imaju apsolutnu vlast u njoj. Da li imaju svest da bi izlaskom na izbore bili u prilici da bar pokušaju da smanje stepen, količinu i intenzitet apsolutne vlasti danas u Srbiji? Maksimum koji u ovom trenutku može da se postigne je da Aleksandar Vučić sam nema dovoljno poslanika da formira vlast. Nebitno je da li on želi ili ne želi da pravi širu koaliciju posle izbora, važno je u ovom trenutku da bude primoran da pozove nekoga u koaliciju. Možda to bude lekovito za njega. Za nas svakako hoće. Onda ćemo biti na putu da stvari počnemo da popravljamo nabolje.

foto: a. anđić

Slobodan Antonić, sociolog: Meta je SPS

Kampanja za izbore 2016. godine nema odlike javne debate o stvarnim društvenim ili političkim problemima, da bismo iz toga mogli da zaključimo šta posle izbora sledi. Tema kampanje vladajuće stranke, a onda i opozicije, nisu bili odgovori na sledeća pitanja: Da li će biti otpuštanja u javnom sektoru? Da li će se smanjivati plate i penzije? Koliko će se povećati cena struje? Da li će se, i u čemu, menjati Ustav? Hoće li se dozvoliti ulazak „Kosova“ u UN? Hoće li se smanjiti poreski nameti na naše plate i nekretnine? Šta će biti sadržaj vladine kulturne politike? Hoće li Srbija prihvatiti „usklađivanje“ svoje spoljne politike (prvenstveno prema Rusiji) sa Briselom? Itd. SNS je samo načelno pozivao birače da se opredele između „budućnosti“ i „prošlosti“. A kako konkretno izgleda ta „budućnost“ – to od Vučića i njegovih tokom ove kampanje teško da smo mogli da čujemo.

Drugo, nosilac režima ne može se do kraja uzeti kao racionalan akter. Recimo, racionalni politički akter, ukoliko SNS dobije većinu, uzeo bi ponovo SPS u vladu, pridodavši mu još i koaliciju Čeda–Boris–Čanak. Tako bi ne samo koncentrisao sve „pro-EU“ stranke u svoj kabinet, što bi kancelara takve vlade i formalno uzdiglo do ranga lidera „evropskih snaga u Srbiji“, već bi možda time došao i blizu dvotrećinske većine u Skupštini, koja je nužna za promenu Ustava.

Međutim, sudeći po napadima „službenih tabloida“ na SPS, izgleda da se kod našeg nosioca režima stvorila izrazita negativna emocija prema SPS-u, te da se kod njega naslućuje namera da nakon izbora bukvalno uništi SPS. Istina, u tome može biti i nekog pseudoracionalnog razloga. SPS je druga po veličini stranka, pa njeno uništenje može značiti i eliminaciju mogućeg konkurenta. Takođe, spektakularna hapšenja SPS-direktora javnih preduzeća mogu poslužiti kao dimna zavesa za nepopularne poslove koje valja obaviti – od otpuštanja u javnom sektoru do dopuštanja „Republici Kosovo“ da uđe u UN. Ali, isto to bi se moglo dobiti i koncentracionom vladom SNS–SPS–ČBČ. Ono što, dakle, favorizuje ovu drugu opciju jesu tamni socio-psihološki stratumi koji postoje kod nosilaca režima. A oni su objektivno prilično teško prozirni za racionalnog političkog analitičara.