„Nema tako nečega ovde“, odgovara na pitanje „kojim putem do vetro-parka“ radnik NIS-ove benzinske stanice na ulazu u Kovin „Znaš li ti nešto?“, okreće se prema kolegi, ovaj podiže obrve i sleže ramenima. „Ovde sigurno nije. Mislim da je to negde kod Vršca.“ Upućuju na opštinu: tamo, kažu, sigurno znaju više.
U Odeljenju za urbanizam kovinske opštine kažu da parcela predviđena za izgradnju vetro-parka jeste na teritoriji opštine Kovin, ali bi pre moglo da se kaže da je kod Pančeva, na samoj granici dva atara, od Dolova desetak kilometara atarskim putem na severoistok. Pokazuju na katastarskoj karti parcelu veličine otiska kažiprsta u težištu trougla Dolovo-Vladimirovac-Šušara, tik uz Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara:
„Parcela je objedinjena još pre nekoliko godina, investitoru je izdata građevinska dozvola za stubove, trafo-stanicu i rekonstrukciju atarskih puteva da lokaciji može uopšte da se priđe, a Elektromrežama Srbije za dalekovod.“
Prvobitno je, kažu, građevinsku dozvolu izdala Pokrajna, ali ona je poništena jer je za taj posao zadužena opština. „Šta je bilo do nas, mi smo to i uradili.“
PUT PREMA „LEANKI„: Kako do tamo, pitamo, hteli bismo da fotografišemo, oni kažu da džabe idemo jer, kolko oni znaju, gradnja nije ni počela, da slobodno možemo da fotografišemo bilo koju neizgrađenu parcelu: sve su iste, niko neće da primeti razliku. Da se nešto radi, morali bi da znaju, ako ništa drugo, ono zbog atarskih puteva. Objašnjavamo da to tako ne biva – da se fotografiše jedno, a prikazuje kao nešto drugo, da bismo ipak svojim očima to sve da vidimo. „Ako je tako, onda dobro: u centri Dolova skrenite desno i samo se drš’te asfalta: kad dođete do kraja, stigli ste“. To je put prema „Leanki“, dodaju, napuštenom poljoprivrednom dobru privatizovanom još devedesetih. „Ne možete da promašite.“
Put prema „Leanki“ uzak je kao končić, jedva traktor da prođe, ali je u iznenađujuće dobrom stanju: tu i tamo, gde je asfaltna pokrivka odvaljena, izviruje kaldrma postavljena još u vreme Austro-Ugarske. Sa obe strane puta smenjuju se obrane, ali i zabataljene njive: suncokret je preživeo sušu, kukuruz nije.
Iza zakatančene kapije „Leanke“, oko poduže prizemne zgrade oguljenih zidova, na štalu liči, sasušena polegla trava iz koje izviruje živahan tamnozeleni korov. Katanac, međutim, nije oksidirao – neko tu bar povremeno dolazi, što potvrđuju i sveži tragovi automobilskih guma. Možda od ovog, nekada uglednog poljoprivrednog dobra nešto i bude.
Asfalt prestaje na ukrštanju sa zaboravljenom prugom Vladimirovac – Dubovac: još stoji saobraćajni znak – Andrejin krst, koji upozorava namernike da obrate pažnju na voz koji je tuda prolazio nekoliko puta dnevno. Davno ta pruga voza nije videla, ali su šine nekim čudom preživele onaj masakr vojvođanskih lokalnih pruga sa kraja prošlog, ali i sakupljače sekundarnih sirovina s početka ovog veka.
NEMA TAMO NIČEG: S one strane pruge, paralelno sa njom – zemljani put: desni krak vodi ka vikend naselju istog imena kao i ono zapušteno poljoprivredno dobro, levi u njive koje se u daljini s nebom sastavljaju. Naspram pružnog prelaza usamljena kuća: dvokrilna kapija širom otvorena, pod tremom vremešne poljoprivredne priključne mašine. Posle nekoliko puta ponovljenog „kuc-kuc, ima li koga?“, iz kuće izlazi vremešna domaćica, pogurena i sa štapom kojim se podupire dok hoda. Predstavljamo se, objašnjavamo kojim povodom smo tu gde smo.
„Nema tamo ničega. Samo njive“, odmahuje glavom. „Samo njive“, ponavlja. Kaže da je bilo govora da će tu da se „dižu neke vetrenjače za struju“, da je zemljište „još iha“ otkupljeno, da su bili postavljeni i „neki stubovi“ za „nekakva merenja“, ali da sad ničega više nema, sem njiva. Nastavili ljudi, kaže, da oru, seju i žanju iako više nije njihovo, da zemlja badava ne zvrji prazna. Posle kraće pauze podiže štap prema putu koji u njive vodi: „Ovuda jedno dva kilometra, posle drugog šumarka videćete piramidu: tu udarite desno.“
Uto stiže i domaćin na traktoru – IMT 539 sa prikolicom, kupljenim još u „ona srećna vremena“: motor samo cakće, kao da je sad iz fabrike izašao. Na pozdrav „Bog na nebu, ‘tiesdevetak’ na zemlji“ otpozdravlja sa „beše mu, zatvorili fabriku“. Promrmljao je još ponešto na tu temu – zatvaranje fabrike traktora, ama ne mora baš i da se citira.
Posle ponovnog predstavljanja i objašnjenja kojim povodom smo tu gde jesmo i kuda nameravamo dalje, zagleda auto i vrti glavom: „Tim kolima teško.“
Put je u mnogo boljem stanju nego što bi se očekivalo u ovo doba godine, tik posle berbe kukuruza i suncokreta, mada je mestimično, u udubljenjima gde se zadržava kišnica lepo razlokan, povremeno se razdvaja u dve odvojene kolovozne trake – zemljani auto-put. Kako se više odmiče, blatnjava ulegnića se umnožavaju. Na horizontu se nazire silueta neke velike građevine, kanda je o silosima reč. To bi bio razlog zašto je put, kako se njime više odmiče, sve razlokaniji: na tu stranu se vuče letina.
Piramida je, u stvari, antenski stub mobilne telefonije kvadratnog preseka koji se sa visinom smanjuje. Otud mu i naziv. Svuda unaokolo trava, ne baš do pojasa, ali preko kolena svakako jeste: ove sezone plug tu nije zalazio. I tako sve do nekoliko kilometara udaljenog oboda šume Deliblatske peščare.
Iskonsku tišinu rasparava zvuk propelera, doduše ne vetro-generatora, jer nema ih, već tri helikoptera u „glista“ poretku koji su leteli iz pravca Pančeva. Iznad utrine gde bi trebalo, kao, vertikalno postavljeni propeleri da se vrte i proizvode struju lete nakratko ukrug, pa gore-dole, da bi se posle trominutnog baleta ponovo postrojili i odleteli put Vršca.
PROPELER KOJI MIRUJE: U kafiću pored škole raspitujemo se da li smo bili na pravom mestu, da nismo nešto omašili, dobijamo odgovor „da bi tu negde, od antenskog stuba prema Peščari trebalo da bude“, ali baš tačno niko nije znao da kaže. A i kako bi, kad sve isto izgleda: jedini orijentiri su taj stub i poneko usamljeno drvo, žbun. Upućuju na Mesnu zajednicu. „Ima tamo nešto što će vas zanimati“, zagonetni su.
Ispred zgrade Pošte u kojoj je i Mesna zajednica Dolovo, na travnjaku između trotoara i kolovoza – vetro-generator, maketa doduše: postavljena je u vreme kad je projekat tek najavljivan. Velika je euforija bila tad, pričalo se o novim radnim mestima, procvatu Dolova, ne samo Dolova, nego i svih okolnih mesta, svetloj budućnosti odmah tu i samo što nije. Elisu nije pokretao vetar koji tu povazdan duva, već mali elektromotor. Propeler odavno miruje: neko je odneo motor.
