Srpski izbori i (ne)moć opozicije

„Zvanični rezultati potvrdili su ubedljivu pobedu kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva koji je, prema Centralnoj izbornoj komisiji, osvojio 97,7 odsto glasova na predsedničkim izborima“, javile su agencije krajem aprila prošle godine. Tom prilikom, Nazarbajev, kome je ovo inače peti mandat, izjavio je da takav rezultat pokazuje „jedinstvo naroda“ i obećao da će „opravdati poverenje“.

Prema podacima kazahstanske Centralne izborne komisije, izlaznost je bila rekordna i iznosila 95,22 odsto. Nazarbajev, koji vlada Kazahstanom od raspada Sovjetskog Saveza, ocenio je da je izlaskom na izbore narod njegove zemlje još jednom osvetlao obraz, pokazao jedinstvo i timski duh. „Još jednom smo to pokazali svetu i posmatračima“, rekao je Nazarbajev, podsećajući da je izbore pratilo gotovo 860 međunarodnih posmatrača i 170 stranih novinara.

Tako je bilo u Kazahstanu prošle godine. A pre nekoliko dana (20. marta) u Kazahstanu su održani – obratite pažnju – „prevremeni parlamentarni izbori“ na kojima je ponovo pobedila stranka predsednika Nursultana Nazarbajeva „Nur-Otan“ koja je osvojila 82 odsto glasova.

Ne znam ni sam zašto mi je Kazahstan pao na pamet, ali zaista nisam našao bolji i slikovitiji uvod u tekst o vanrednim parlamentarnim izborima koji čekaju Srbiju kroz nekoliko nedelja. Ne, neće Vučić ovaj put osvojiti baš toliko. Uostalom, on je na vlasti tek četiri godine, a Nazarbajev dvadeset i pet. A i Srbija je, k vragu, ipak malo odviše zapadno i previše je udaljena od kolevki „narodne demokratije“ centralnoazijskog tipa. Sem toga, postoji i neka – istina, tanušna – građanska tradicija i neki duh prkosa. Ukratko, nismo baš Kazahstan – ali nismo ni mnogo daleko.

A to da „nismo mnogo daleko“ moglo se videti i pre neki dan na zvezdarskoj pijaci kada su „žuti huligani“ (bivši ministar i par poslanika) u kampanji brutalno nasrnuli na mirne SNS–SRS trudbenike koji su u „preventivnoj samoodbrani“ na njih potegli letve i pivske flaše. Ili onomad ispred novosadske gradske kuće, kada su spontano okupljeni funkcioneri SNS-a, na čelu sa gradonačelnikovim ocem, rasturili uredno najavljenu konferenciju za medije opozicionih odbornika Demokratske stranke. Pa ono kada su gnevni „građani Surčina“ i slučajni prolaznici gotovo linčovali gradonačelnika Dragana Đilasa…

Da li iko ovde ima dilemu da bi Vučić raspisivao ove izbore („zbog reformi, stabilnosti i nove energije“) da nije bio apsolutno siguran da će na njima pobediti isto ili još ubedljivije nego 2014. godine? Politička klima i ankete na mesec dana pred izbore pokazuju da mu taj cilj uopšte nije nedostižan.

Ovo se zaista ne dešava „prvi put u istoriji“, ni svetskoj, a ni našoj. Bilo je naime toga i kod Miloševića, kao i – doduše, u blažoj formi – pod Tadićem, pa i DSS-om. Vlast je skoro uvek zloupotrebljavala resurse i pomalo demonizovala opoziciju. Ali se prosto mora konstatovati da nikada u novijoj srpskoj istoriji niko nije tako brutalno, tako bahato i tako cinično prodavao rog za sveću, tako neodgovorno demonstrirao silu nad političkim protivnicima i tako neobavezno lupetarao šta mu i kako padne na pamet.

Da li se iko od Vučićevih birača seća kako je pred prošle – takođe vanredne i takođe besmislene – izbore Vučić govorio o „punom mandatu“ koji je potreban za reforme? Da li se sećaju „boljeg života“ koji će se osetiti već do „kraja 2014, sredine 2015, početka 2016. godine“? Da li se iko seća „milijardu dolara vredne bolnice u jednoj afričkoj zemlji“, koju je još na samom početku mandata kao svršenu stvar obećao Prvi potpredsednik vlade i (tada) ministar odbrane Aleksandar Vučić? Sećate li se „Mubadaline“ investicije od tri (ili beše četiri?) milijarde dolara, „fabrike čipova“, fabrike avionskih delova za Boing i Erbas u Pančevu, proizvodnje motora za Mercedes u Ikarbusu, „Esmarka“, železare koja će biti stabilna već do sredine, a visokoprofitabilna do kraja prošle godine? Ko se, čak i među profesionalno upućenim na takve stvari i bisere, seća tlapnje kako će „do kraja 2015. biti izgrađeno sto hiljada jeftinih državnih stanova po ceni od 380 evra po kvadratnom metru“?

U tom svetlu i kontekstu gotovo da je besmisleno pričati o opoziciji, njenim predizbornim strategijama, greškama i zabludama. Umesto da se okupi u – ako ne baš jedan – ono makar u dva realna i logična stroja, nejaka srpska opozicija će, kako trenutno stoje stvari, na megdan Vučiću izaći u po pet „građansko-demokratskih“ i „patriotskih“ kolona. Dakle, DS (Pajtićev), Tadić i Čeda Jovanović, Čanak (koji će na Pokrajini ići bez ove dvojice), Radulović i Borko Stefanović, na jednoj, te DSS–Dveri, Radikali, Parović–Glišić, „Zavetnici“ i „Rodoljubi“ na drugoj strani. (Plus poneka „ruska stranka“ i koja grupa građana pride.)

Takvi i toliki, realno gledano, teško da bi Vučiću, sa svim resursima koji mu stoje na raspolaganju i kojima neštedimice raspolaže, „ručak zasolili“ čak i da su složniji i bolje organizovani. Ali to nije sve. Ne samo da idu u desetak kolona, nego su još i međusobno ljuto zavađeni. Šešelj od samog povratka u DSS-u i Sandi Rašković vidi glavnog neprijatelja i sa njima se obračunava na svoj stari i dobro poznati način (što će reći, brutalno i primitivno). A i skoro svi ostali na ovom patriotskom polu, bilo po Vučićevom nalogu, bilo zbog ljutnje što ih DSS–Dveri nisu uzeli u koaliciju, napadaju ovu grupaciju i pokušavaju da je po svaku cenu spuste ispod cenzusa.

Nije mnogo bolje stanje ni na „građanističkom frontu“, samo što su tu akteri malčice uljudniji, i sve se odvija malo finije i više u svilenim rukavicama. Ali je cilj uglavnom isti – zadaviti rivala iz opozicije, i to najpre onog koji ti je najbliži i sa kojim si do juče sedeo u istoj stranci i poslaničkoj klupi. Iz aviona se vidi da ovakav predizborni politički seting kakav su napravile demokrate i eks-demokrate (plus Radulović) ili nema nikakvog smisla, ili je jedini smisao da se pokaže sila u odnosu na opozicione rivale (odnosno da ovima „crkne krava“), pa i po cenu da se opozicija dodatno oslabi i bude što lakši plen Vučiću i SNS-u. Što će reći da su od borbe protiv Vučića, „odbrane Vojvodine“, demokratije, slobode i sličnih trica manje-više digli ruke. Tačnije, odložili su je u drugi-treći plan, dok se međusobno ne „izmere“ i ne vide ko je „glavni“ i ko će izaći na megdan Vučiću jednog lepog dana – koji verovatno nikad neće doći.

Teško je proceniti koliko u ovakvom raspletu ima sveprisutnih „Alekovih“ prstiju, a koliko se naprosto radi o igri sujete, gluposti i egoizma (pri čemu, naravno, jedno ne isključuje drugo), u koju on možda i nije morao previše da se meša već da samo povremeno malo „podloži“ ionako usijane opozicione glave. U svakom slučaju, efekat je isti i predvidivo poguban po opozicionu stvar. Stoga možda najveći Vučićev uspeh i njegova najveća pobeda na ovim izborima još pre njihovog održavanja nije to što je sprečio zajednički nastup čitave opozicije (to u ovom trenutku verovatno nije bilo realno, pa možda ni poželjno), već to što je dovoljno zamutio vodu da spreči u ovom trenutku jedino moguće i jedino logično opoziciono grupisanje – po liniji za i protiv Vučića. Tačnije rečeno, po liniji za i protiv autoritarizma, diktature, nekompetencije i medijskog ludila.

Osovinu tog okupljanja morali su činiti reformisani DS i DSS – uostalom oni su – tačnije, njihovi bivši lideri – svaki na svoj način, najodgovorniji za ono što nam se danas događa, to jest za aktuelni proces „kimilsungizacije“ srpske političke i društvene scene. Ali psihološki jaz je bio preveliki, a i režim je svim sredstvima radio protiv tog – u ovom trenutku – po njega jedino opasnog scenarija. Uzgred, oni koji kažu kako su „prevelike ideološke razlike“ („evroskepticizam“ jednih i „evrofilija“ drugih), neka se samo zapitaju koja je to „ideološka bliskost“ pod Vučićevu kapu sabrala jednog Vulina i Vuka Draškovića, Nenada Popovića, Rasima Ljajića, Marijana Rističevića i Bogoljuba Karića, Petra Lukovića, Vučelića, Vučićevića i Bebu Popovića.

Da je došlo do takvog grupisanja, ono verovatno ne bi bilo dovoljno za izbornu pobedu, ali bi svakako predstavljalo krupan korak u demaskiranju političke farse i manipulacije koju režim sprovodi. Pre svega, dovelo bi do diferenciranja na pravu i lažnu opoziciju, to jest razotkrilo bi Vučićeve spavače i „trojance“ u opozicionim redovima. Osim toga, što je još važnije, pokazale bi se hrabrost, ozbiljnost i kredibilnost, spremnost da se ostave po strani međusobne razmirice i režimu suprotstavi odlučno i bez kalkulacije. Ovako se, umesto toga, demonstriraju slabost, razjedinjenost i ziheraštvo.

Uz delimičan izuzetak DS-a i tadašnjih radikala, strategija većine (nominalno) opozicionih stranaka i sa tzv. „levice“ i „desnice“ na prošlim izborima (2014) bila je da postanu Vučićevi koalicioni partneri – a on je tu ambiciju, bez sumnje, kod svih naveliko podsticao i ohrabrivao. A završilo se tako da su skoro svi ostali ispod cenzusa, ili veoma blizu njega. Kao da ništa nisu naučili iz tog iskustva, cilj većine opozicionih kolona (plus SPS) na ovim izborima jeste još skromniji – naprosto da politički prežive i sačekaju „bolje dane“ (i, eventualno, da prođu manje loše od svojih opozicionih rivala). A to, pošteno govoreći, teško može biti baš preveliki magnet i mamac za narod da masovnije pohrli na birališta i spreči razvoj „kazahstanskog“ sindroma. No, to, naravno, nipošto ne sme biti razlog („beli listići“ i ostale gluposti) da se na izbore ne izađe i u okviru svojih građanskih mogućnosti učini ono što se učiniti može i mora.