Čemu se Srbi na Kosovu mogu nadati narednih meseci? Kako najave svih izbora – od američkih, preko onih za evropski parlament, do moguće kosovskih – utiču na njihov položaj? U kojoj meri su napadi na srpsku zajednicu deo predizborne kampanje Samoopredeljenja, a u kojoj pokušaj da se stanje na terenu izmeni do te mere da moguće promene geopolitičkih okolnosti i ne bi imale nikakav uticaj? Koje su sve nijanse u dešavanjima na KiM koje se iz Beograda mahom ne vide
“Istok, Osojane, Kosovska policija upala u poštu”; “Upali sa oružjem u prostorije zdravstvenog centra”; “Kosovska policija pleni socijalnu pomoć iz Srbije”; “Ministri sa kamerama idu i zatvaraju srpske institucije”; “Priština ukida dinar”; “Poštar priveden u subotu na putu da odnese socijalna davanja za oko 150 porodica u Goraždevcu”, ovakve vesti su stizale sa Kosova prethodnih dana.
Usledila je očekivana reakcija Beograda, oličena najpre u višesatnim obraćanjima predsednika Vučića u kojima počne sa situacijom na Kosovu, da nekoliko korisnih i važnih podataka, dođe ubrzo do obračuna sa opozicijom i kritički nastrojenim medijima kojima spočitava izdajničke i druge zloćudne namere, poveže podržavanje kosovske nezavisnosti sa utemeljenim optužbama o izbornoj krađi, a završi na zlatnom dobu i investicijama, najlepšem nacionalnom stadionu u Evropi i Ekspou. Naravno, usput se žali koliko mu je teško, obraća se sebi u trećem licu i viče na odsutne neprijatelje. Dosta toga je već viđeno, uključujući ono da se u logoreičnim obraćanjima, među svim tim spin-slojevima, pošalju i važne poruke.
Usledila je i reakcija međunarodne zajednice, Kvinte, ali i pojedinačnih aktera. Vlada SAD je izrazila, kako stoji u saopštenju, duboku zabrinutost zbog nedavnih postupaka vlasti Vlade Kosova – pa se navode upadi u srpske institucije u opštinama Dragaš, Peć, Istok i Klina, te nevladinu organizaciju Centar za mir i toleranciju, a potom oduzimanje novca za socijalna davanja koji je stigao iz Srbije – a koji nepotrebno podižu etničke tenzije i “ograničavaju opcije Sjedinjenih Američkih Država da deluju kao efikasan zagovornik Kosova u međunarodnoj areni”.
Usledio je i sastanak Aljbina Kurtija sa ambasadorima Kvinte, kao i dolazak nemačkog ministra Borisa Pistorijusa u Beograd i Prištinu.
LOV NA DINARE, KOFERI I BES
Onomad je, još 2015. godine, Marko Đurić govorio kako je u Briselu bilo 5:0 za Srbiju. Nažalost, godine koje su usledile pokazale su koliko je neutemeljena i daleka od realnosti bila ta izjava (uzgred, i neukusno je bilo da se viče “pogledajte semafor, vodimo”, a zalog u “utakmici” su ljudi). Sa svakom godinom položaj srpske zajednice je sve lošiji, ali je od 2021. to kretanje nizbrdo postalo i bukvalno urušavanje. Vučić je, kao po pravilu, prečesto pretio, a onda odmah potom, ako bi se šta desilo, govorio o miru. Ili bi se menjao njegov odnos prema određenim pitanjima na Kosovu – istu stvar je umeo prećutno da prihvati, onda da oštro odbija, a zatim da je proglašava pobedom.
Poslednji potez u nizu onih koji otežavaju položaj srpske zajednice bila je pomenuta odluka CBK o evru kao jedinoj valuti koja sme da se koristi za promet u gotovini. Jasno je da je to ogroman problem kako za pojedince, tako i za institucije koje su u srpskom sistemu. Oni ne bi mogli da otvore račune u kosovskim bankama jer te institucije i radne ugovore sklopljene sa njima Priština ne priznaje.
U ovom trenutku, u opticaju postoji određena količina dinara, jer je ona uneta na sever Kosova prošle godine i taj novac kruži, kao da je neko anticipirao šta će se dogoditi. Kako za “Vreme” kaže Dragutin Nenezić, pravnik i član radne grupe za poglavlje 35 Nacionalnog konventa o EU, problem je naravno ako bi prištinske vlasti taj novac krenule da otimaju – da se kažnjavaju radnje gde se on koristi, da se upada u pošte, da se presreću poštari, kao što je to skoro bio slučaj – kao i šta će se desiti kada se on potroši.
S druge strane, Milica Andrić Rakić, programska menadžerka NVO Društvena inicijativa iz Kosovske Mitrovice, smatra da je realnost na terenu takva da će Kurti biti primoran da popusti. Sagovornica “Vremena” objašnjava da je jedini razlog što je Kosovo multietničko taj što ga Srbija finansira. Jer Srbija pomaže i Rome i Gorance, uglavnom sve zajednice osim turske – koju pomaže njihova država – i bošnjačke na severu. A međunarodna zajednica, sa naglaskom na SAD, hoće da vidi multietničko Kosovo.
Inače, zanimljivo je i da je pomenuta odluka doneta pred sam kraj prošle godine, ali jednostavno kao da nije primećena donedavno. Iako je, recimo, Komercijalna banka najavila još ranije da napušta Kosovo negde u isto vreme kada je bilo predviđeno da uredba stupi na snagu. Dragutin Nenezić kaže da ne zna zašto nastaju ta odložena saznanja, kao i da je slično bilo sa tamošnjim Zakonom o eksproprijaciji, koji je, dok ga nije pronašao, stajao na sajtu prištinske Vlade mesecima neprimećen. “Pitanje je koliko ljudi uopšte prati koji se propisi objavljuju, ali činjenica je da su izgubljeni dani u kojima je nešto moglo da se učini, kao i da se radi o sistemskom problemu neprekidnog zakasnelog reagovanja.”
On dalje naglašava da je odluka CBK protivustavna i protivzakonita, ali i da međunarodna zajednica prelazi preko toga tražeći samo njeno odlaganje.
Nenezić je, takođe, stava da bi se ona mogla oboriti na prištinskom ustavnom sudu, ali da bi to morala da uradi neka partija na Kosovu, što otvara i pitanje političkih predstavnika Srba na Kosovu.
“Naš najveći problem kao zajednice”, kaže Milica Rakić Andrić, “jeste nedostatak legitimiteta naših političkih predstavnika.” Dodaje da je najveći teret političkog predstavljanja srpske zajednice pao na civilni sektor – od kojeg se previše očekuje s jedne strane, a s druge strane se suočavaju sa kampanjama delegitimizacije u režiji prištinske vlade – i nekoliko lokalnih političkih opcija.
Važno je dodati da se ta situacija ogleda i u tome što kada neki politički predstavnik Srba sa Kosova kaže da Kurti sprovodi destabilišuće akcije, niko mu ne veruje. “Ali kada to kaže Stejt department, sa tim saopštenjem se nešto ipak može uraditi”, objašnjava Milica Andrić Rakić.
I dok većina ljudi gleda na reakcije međunarodne zajednice, koje obično ostaju bez posledica, kao na licemerje ili saopštenje samo reda radi, ona kaže da bi moralo biti drugačije: “Javnost u Srbiji, svi oni koji imaju određeni kredibilitet trebalo bi da sa tim saopštenjem ide na sva ona mesta gde imaju kontakte, bilo da su to evroparlamentarci, bilo da su to službenici u pojedinačnim vladama. Jednostavno, ne izvlačimo maksimum iz minimuma”.
PREDIZBORNI OBRAČUNI
Kada je reč o atmosferi na KiM, ona je mučna. To je posebno slučaj od kada se dogodio oružani sukob u selu Banjska; na severu Kosova vlada strah, apatija i beznađe.
“Tome doprinosi i odsustvo jasnog odgovora države, sve je na obećanjima i uveravanjima”, kaže Dragutin Nenezić. “Godina je tek počela, a svi imaju osećaj da će biti još gore. Ljudi si svesni da mnogo toga lošeg može da im se desi, da svakome od njih može to da se desi…”
Milica Andrić Rakić strahuje i da je bezbednosna kriza realna. Od 2021. ljudi su pod neprestanim pritiskom, što rezultuje odlaskom ili radikalizacijom. Kada je reč o iseljavanju Srba, nisu poznate tačne brojke, ali ona ističe da je 2012. godine bilo 25.000 đaka u srpskim školama širom Kosova, “ove godine ih je 15.000. Drugim rečima, za sve godine dijaloga, 10.000 đaka manje.”
Kada se radi o radikalizaciji, posledice toga smo videli septembra prošle godine. “A ako bi se nešto poput toga dogodilo, to bi moglo da se završi potpunim nestankom srpske zajednice sa Kosova”, kaže Milica Andrić Rakić. Ona smatra da dobar deo međunarodne zajednice to vidi i pokušava da se suprotstavi određenim politikama Aljbina Kurtija, ali da to neće učiniti na način koji bi ugrozio kosovsku pregovaračku poziciju, što im ostavlja vrlo skučen manevarski prostor. Stoga i ona smatra da će položaj Srba na Kosovu biti još teži.
Razlog vidi i u izborima na Kosovu koji su zakazani najkasnije za početak sledeće godine, ali veruje da će biti organizovani ranije. I tu ponovo u igru ulazi ona politika koju smo u većini zemalja regiona imali prilike da vidimo, samo sada sa još većim i opasnijim ulozima.
“Ekonomski rezultati ove vlade su vrlo problematični, trgovinski deficit je 85 odsto, smanjen je izvoz za 100 miliona, 68 odsto stranih investicija je u nekretninama, pod velikim pritiskom su sada i ugostiteljski i sektor građevine jer mnogo radnika odlazi zbog vizne liberalizacije. Time se niko u Prištini ne bavi. Vlada je fokusirana na obračun sa Srbijom, koja je u njihovoj vizuri srpska zajednica na Kosovu, i tu je jedino gde i imaju rezultate”, objašnjava Milica Andrić Rakić. Inače, zbog odluke Vlade Kosova da blokira uvoz robe iz Srbije, prema prošlogodišnjem saopštenju Američke privredne komore u kome to telo traži od prištinske vlade da preispita odluku, “uvoz robe američkih kompanija opada alarmantnom brzinom”, u brojevima – 39 odsto u odnosu na 2022.
Prema Nenezićevim rečima, Priština će u narednim mesecima pokušati da reši što više stvari, kako bi, ukoliko dođe do nekog novog deljenja karata na američkim ili evropskim izborima, imali situaciju na terenu koja teško može da se promeni. Pa i ako bude ZSO-a, ljudi svejedno neće biti zaštićeni, smatra on.
Postoji i bojazan da je sledeći potez utapanje zdravstva i školstva u kosovski sistem. Za sagovornicu “Vremena”, to teško da je izvesno u narednom periodu. Jer bi to značilo zaposliti minimum polovinu od onih 30.000 ljudi iz srpskog sistema, što je veliki ekonomski izdatak koji bi se video u budžetu: “Takođe, ako bi se krenulo sa zdravstvom i školstvom, to bi moralo biti praćeno ozbiljnim nasiljem unutar Kosova, što bi im ipak stvorilo probleme”.
BIRAJ SVOJ SIMULAKRUM
U jednom nedavnom tekstu Nenezić je napisao da Srbi na Kosovu mogu samo da biraju jedan od tri simulakruma – Vučićev, Kurtijev ili onaj opozicije. Upitan sada o tome šta povezuje ove simulakrume, dodaje i četvrti – simulakrum međunarodne zajednice koja se trudi da održi privid kako je Kosovo “uređena država koja funkcioniše kao svaka druga, sa zaštitom pojedinaca i vladavinom prava, što, naravno, nije tako”. Šta im je zajedničko? Pa što nema brige o ljudima, već se, opisuje Nenezić, “sve posmatra kao trofejna teritorija. I u tom slepilu za ljude, ljudi odlaze. Odlaze na razne načine – da li će otputovati, preseliti se, završiti u zatvoru, na poternici, hoće li im biti srušena kuća ili zapaljena kola… O njima niko ne brine.”
Za sagovornike “Vremena” gusta tišina opozicionih stranaka u Srbiji previše govori. “Mi imamo artikulisanije stavove Stejt departmenta o ovoj odluci (vezanoj za dinar) nego bilo koje opozicione partije”, smatra Milica Andrić Rakić.
SVE ĆE TO NAROD POZLATITI
Inače, Brisel je, baš u danima kada je stupila na snagu odluka CBK, predložio i formalno da se obaveze iz Ohridskog sporazuma ubace u pregovarački okvir tj. postanu deo procesa pregovora o članstvu Srbije u EU, što je dogovoreno još onomad. Ali ionako, malo ko se u vlasti zaista brine zbog tog članstva – Vučić ponavlja, i verovatno da je iskren, da je “naš put ka EU”, da “ostajemo na evropskom putu”, ali pre deluje da je taj put i zamislio beketovski – da idemo, ali da nikad ne stižemo.
I kada je još ranije rekao kako su mu zapadne diplomate saopštile da će evropske investicije i integracije biti zaustavljene ukoliko ne prihvati evropski predlog, svakako mu je ovo prvo važnije.
Nekako je to sažeto, u jednom kratkom tvitu, objedinio ministar Vučević – tvit počinje o tome da se vrši teror nad Srbima na KiM, nastavlja sa, adekvatno, zahtevom za hitnu sednicu SB UN, a onda se kaže kako istovremeno ekonomski osnažujemo zemlju, proces izgradnje šipova za Ekspo je počeo, a za koji mesec kreće i izgradnja stadiona, nikad više nije bilo investicija, a krenule su upravo i uvećane isplate penzija.
Zvuči kao “Kosovo – za Ekspo”, iliti “sve će to narod pozlatiti”. A to se, znamo, i u onoj Lazarevićevoj pripovetki izvrne na “Sve će to tebi (onim nesretnim ljudima) Bog platiti”.
Drugo bi pitanje moglo biti ako je Kosovo neka vrsta uloga za različite zgoditke Vučićevog režima, koliko se i kako plaćaju razni “nestašluci” ove stabilokratije.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
