Sreli smo se na Sretenje

Nešto se valja ulicama i drumovima Srbije, a tu ne mislimo samo na studente i studentkinje koji pešače. Otkako su ti mladi ljudi krenuli u pohod koji su sami nazvali “Marš na Kragujevac”, gledamo kako se čitav duh jednog društva iznova rađa.

fotografije: marija janković

“Gledao sam svoj grad kako se menja pred mojim očima”, sav uplakan rekao je jedan Kragujevčanin za TV Nova S, jutro nakon velikog protesta “Sretnimo se na Sretenje” koji su organizovali studenti u blokadi.

Neko je, nakon 1. marta i blokade triju mostova u Novom Sadu rekao kako je protest u Kragujevcu već najavljen, ali teško da će nadmašiti Novi Sad. Zvučalo je blago uvredljivo i prozivajuće, ali ispalo je tačno: Kragujevac nije nadmašio Novi Sad jer se nisu ni takmičili. Veliko sretenjsko okupljanje u Kragujevcu bilo je prirodni nastavak i naredna faza blokade mostova u Novom Sadu. Zajedno sa Slavijom, Autokomandom, Nišom koji nas sve tek čeka i ko zna čime što još sledi, ovi skupovi čine jednu veliku celinu. Celinu posle koje više ništa neće biti niti može da bude isto.

ČUJE SE ODJEK KORAKA…

Sad smemo da priznamo: na početku niko nije verovao da u Kragujevcu može da se dogodi nešto onako veliko i lepo. Ovih dana mnogi pričaju o ljudima, pa i čitavim gradovima koji se oslobađaju straha. Studenti idu pešice i zaista u svako mesto ulaze i bivaju dočekani kao oslobodioci. Oni to i jesu. I u Kragujevac su se slili pešice, na biciklima, trčeći, iz Novog Sada, Beograda, Kraljeva, Čačka, Užica, Niša i, posebno važno, Novog Pazara.

U Kragujevac su svi pešaci stigli veče pre Sretenja, u petak, 14. februara. Izletali su iz kolone, grlili nasumično ljude, ljudi su grlili njih… Noge u zavojima, nekima i u kesama, pa preko papuče, neki imaju dve različite patike, poneko na štakama… Ali svi su došli, protutnjali kroz grad i oslobodili ga.

Ali, ne samo od straha… Nećemo idealizovati: u svakom gradu, u svakom selu, ima uplašenih i ima onih čije su sudbine u rukama lokalnih šerifa, bez obzira na to da li je šerif predsednik opštine ili šef smene u fabrici kablova. Međutim, nije strah naš najveći problem. Beznađe, međutim, jeste. I tu je Kragujevac možda najbolji primer grada u kom se činilo da je izumrla svaka nada, a zavladali očaj i indiferentnost. Ljudi su se predali i odustali od mogućnosti da sami mogu nešto da promene. Lokalna vlast u Kragujevcu nije zastrašujuća ni kontrolišuća. Nešto se u tom gradu dogodilo pa se mirno predao i skoro do kraja januara – tiho gunđao. Jesu i tamo bile studentske blokade, jer je i Kragujevac univerzitetski centar, ali niti su bile masovne, niti su medijski propraćene kao u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

A onda je nešto prelomilo… Polovinom januara, studenti Fakulteta medicinskih nauka obavestili su javnost da trpe pritiske od zaposlenih na fakultetu. Ne od profesora, jer ih većina podržava, ne ni od dekana, nego od administrativnih i pomoćnih radnika koji su im pretili objavljivanjem identiteta i dostavljanjem njihovih ličnih podataka medijima. Na to su ljudi, izgleda, reagovali, pa su i svakodnevne tišine postale masovnije, a blokade ozbiljnije shvaćene. I tako je došlo do toga da se kragujevački studenti osokole i praktično niotkuda najave veliki protest u svom gradu. A najavili su ga tako što su u Novom Sadu nosili transparent na kom je pisalo “15. 2. u Kragujevcu”.

Za manje od nedelju dana sve se znalo: skup se zove “Sretnimo se na Sretenje”, iz drugih gradova studenti dolaze pešice, mora da bude u Kragujevcu jer je Dan državnosti i godišnjica Prvog srpskog ustanka i donošenja Sretenjskog ustava… Potrebni su dušeci, vreće, grejalice, hrana…

Već ta akcija prikupljanja stvari potrebnih za studente-pešake dovela je do buđenja Kragujevca iz beznađa u koje je upao pre malo više od decenije, kad su naprednjaci prvo nasilno preuzeli vlast, a onda je legitimisali na prvim narednim lokalnim izborima.

“Rasanica”, rekao je jedan mladi čovek kada ga je portal “Mašina” upitao da jednom rečju opiše protest u Kragujevcu.

Prirodni nastavak marširanja koje smo prvi put videli kad su beogradski studenti krenuli u Novi Sad, digao je na noge ceo Kragujevac i celu Šumadiju. Svuda se kuvalo, spremalo, dočekivalo, vidale se rane, nudilo prenoćište, prevoz, sve…

“Studenti prolaze kroz Jagodinu, narod samo što im ne prepiše i kuću i okućnicu”, glasio je tvit jedne Jagodinke koja je pratila kolonu iz Niša.

foto: marija janković

IZ PAZARA MOJI, ZNAŠ TI DOBRO KOJI

Pa dobro, reći će neko, šta se to toliko bitno dogodilo na Sretenje? Okupila se cela Srbija, igrali, pevali, otišli kući. Može i tako da se gleda. Ali, niti je lepo, niti je tačno. Protest u Kragujevcu možda jeste imao festivalsku atmosferu, ali nikako nije bez političkog značaja i težine.

Otkako su počele blokade na fakultetima, građanstvo naviklo na podele i priklanjanja pokušava da utvrdi je li ova studentarija levo ili desno, da li im je milija Rusija ili Evropska unija, a da nisu neki nacionalisti ili, ne daj bože, anarhisti… Jesu, sve su od toga i ništa od navedenog. Jer izgleda da ovoj generaciji to nešto nije mnogo važno, bar ne sada.

Mudriji komentatori već su primetili da su sve te naše stare podele pale u vodu onog dana kad je u blokadu stupio Državni univerzitet u Novom Pazaru. Novi Pazar je grad u kom mahom živi i ka njemu inklinira bošnjačko, muslimansko stanovništvo Srbije. I hajde da budemo jednom fer i kažemo da su Pazar, Tutin, Sjenica i mnoga druga većinski bošnjačka mesta uvek glasala za manje zlo od svih naših zala i uvek birala opciju koja je, pokazalo se, manje pogubna po sve nas.

Ali, isto tako, moramo da budemo pošteni i setimo se nečega što je već na društvenim mrežama mnogo puta pomenuto: studenti bošnjačke i albanske etničke pripadnosti nikada nisu bili lideri nijedne studentske pobune kod nas. Nije ih bilo 1991. ni 1992. Nijedno ime ovih ljudi ne znamo ni iz protesta 1996/97. Pa ni u Otporu, tom simbolu modernog, urbanog i kosmopolitskog bunta, koji je izrodio nekoliko prepoznatljivih lidera nijedan nije bio izvan beogradskog kruga, svi su se bezbedno prezivali na -ić, nije bilo nikoga iz Sandžaka.

I sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve.

“Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara. Nije on to rekao samo u svoje ime, nego u ime svih svojih predaka, kojima je ova zemlja vekovima matica i koja ih oduvek tretira kao građane drugog reda. A onda se pojavi generacija onih koji se i ne sećaju vremena bez veronauke u školama i svi zajedno okrvave stopala da bi stigli do Kragujevca pod zastavom Srbije, svi stajali mirno uz Bože pravde i zajedno se krstili i klanjali. Na Dan državnosti.

“Iz Pazara moji, znaš ti dobro koji”, transparent je u obliku srca koji je nosila jedna devojka sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

Dakle, ako mora da se izdvoji najbitnija posledica i tekovina protesta u Kragujevcu, a zasad možda i najveće postignuće studentskog protesta 2024/25, to je činjenica da su studenti iz Novog Pazara krenuli pešice ka Kragujevcu, usput se sreli sa studentima iz Kraljeva, Užica i Čačka i zajedno domarširali do Kragujevca, gde su zajedno, bez razlike, grlili i bili grljeni, i zajedno svi od olakšanja plakali i smejali se. I pumpali!

Ovi studenti i studentkinje idu Srbijom pešice od sela do sela, od grada do grada i leče traume. Ne samo traume nastale pod Aleksandrom Vučićem, nego višegeneracijske traume. I jeste, postoji i ta paralela sa 1300 kaplara, mladih, đaka, koji su povedeni u bitku da dignu moral starijima. Ove niko nije poveo, sami su krenuli, sami dižu moral, ali idu i dalje od toga. Oni leče, čiste vazduh, vraćaju volju za životom i gde god prođu, iza njih ostaje nada.

foto: marija janković

A KAKAV JE BIO PROTEST

Ovaj tekst nastaje u Kragujevcu, dva dana nakon velikog sretenjskog susreta. Grad je i dalje čist i, premda je oblačno i pada sneg, subjektivni osećaj je da je i dalje sunčano. I taj 15. februar bio je oblačan i hladan, ali u sećanju svih koji su makar minut proveli u Kragujevcu – on je sunčan i vedar.

Ruku na srce, malo je onih u Kragujevcu koji se nisu prepali kad su shvatili koliko ljudi dolazi. Jedino za šta se niko nije brinuo je hrana. U Šumadiji možeš da budeš siromašan, go i bos, dužan i ružan, ali gladan – teško. Ali, sve drugo bilo je briga: kako naći toliko dušeka za studente, gde ih smestiti, od čega iznajmiti kamione za prevoz posteljine, hrane, higijene, svega što je danima stizalo na fakultete…

I molimo čitaoce da zapamte jedno: Kragujevac odavno nije onaj izmučeni sivi grad u kom izumire “Zastava”, ali i dalje je grad koji se nikad nije oporavio od propasti fabrike automobila koja se dogodila početkom devedesetih. To se oseća i danas kad se broje novčane donacije: Kragujevčani su od početka blokada do protesta na Sretenje sakupili (samo među sobom, bez donacija građana drugih gradova) oko 800.000 dinara. Poređenja radi, toliko sakupi blok 21 na Novom Beogradu za četiri dana. Dakle, besparica je i dalje ozbiljan problem. To što prasiće i jagnjad, pa i junetinu za gulaš stvore niotkud, to je samo zato što u Šumadiji hrane uvek ima, čak i kad ničega drugog nema. A ovog puta bilo je pitanje ima li Kragujevac dovoljno ulica za sve koji su došli.

E, pa imao je… Svi snimci, fotografije i video-uradci koje su čitaoci do sada videli iz Kragujevca nastali su na samo jednom malom delu prostora: kod Zastavinog solitera, sa kog je spušten ogroman baner koji objašnjava zašto i otkud ovaj skup, preko puta kog je bila bina. U neposrednoj blizini je i Mali park u kom su bili grupisani punktovi sa hranom i drugim aktivnostima. Bilo je planirano da se protest održi duž skoro celog Lepeničkog bulevara, jednog od dva koje Kragujevac ima, a ujedno i najvećeg. Međutim, reke ljudi špartale su po čitavom širem centru grada. Čak i najiskusniji demonstranti tvrde da, iako su bili na silnim protestima, takvo čudo nisu videli.

A kakvo je čudo u pitanju kad je organizacija bila minimalna, program gotovo nepostojeći bar do 18 sati kad su nastupili horovi, pročitano pismo studenata, glumački monolozi i sve to uz ozvučenje koje se, poput onog u Novom Sadu, jedva čulo?

Prvo, ljudi su došli radosni, motivisani studentima koji su iz svih krajeva zemlje došli pešice. Ta se radost proširila na gotovo sve centralne kragujevačke ulice. Kolone su se sve vreme mimoilazile, malo-malo pa bi neka grupa zapevala, ljudi koji se međusobno ne poznaju skakali su zajedno i skandirali “pumpaj, pumpaj!”

U kafanama i kafićima atmosfera je takođe bila neobična: niko se nije zadržavao predugo jer bar još nekoliko ekipa čeka na sto, a svi treba da se zgreju i odmore od hodanja. Ali, ako bi neko od gostiju dunuo u vuvuzelu, sačekao bi ga hor pištaljki. Svi strpljivi, jedni prema drugima ljubazni, kao da nismo mi.

A čemu se svi ti dobri ljudi raduju? Pa budućnosti, bre, budućnost je došla u naš grad, došla je pešice, pomalo umorna, ima rane na stopalima i kolena joj malo klecaju od hodanja. Ali je lepa i obećava.