Srebrni pehar vodonoše Spiridona Luisa, prvog maratonca

Kada je osnivački Olimpijski kongres na Sorboni 1894. odlučio da se prve Igre prirede dve godine kasnije u Atini, profesor na Kolež d’ Frans Mišel Žil Alfred Breal (1832–1915), francuski uporedni filolog i istraživač antike, napisao je 15. septembra svom prijatelju baronu Pjeru de Kubertenu pismo: “Kad odete u Atinu, pogledajte da li se može organizovati trka od Maratona do Pniksa (brda u Atini na kome su se građani Atine okupljali na demokratskim skupštinama). To bi imalo antički karakter… ja bih se obavezao da pobedniku maratona poklonim Maratonski pehar”.

foto: wikipedia.org

MARATON – TA MAGIČNA REČ

Trka koju je Breal zamislio bila je zasnovana na simbolički snažnoj legendi – o čijoj su istorijskoj tačnosti vođene debate – da je 490. pre nove ere Filipid trčao oko 42 kilometra od Maratona do Atine da bi poslednjim atomima snage povikao: “Nenikēkamen!” (pobedili smo) – i umro od iscrpljenosti.

Mnogo pre nego što je Breal predložio ideju o olimpijskoj maratonskoj trci, u evropskim intelektualnim i umetničkim delima slavljena je slobodarska simbolika bitke na Maratonu.

Britanski filozof Džon Stjuart Mil je verovao da je Maratonska bitka važnija za britansku istoriju od bitke kod Hejstingsa, koja je dovela do normanskog osvajanja Engleske 1066.

Lord Bajron, romantični pesnik koji je, kao učesnik grčkog rata za oslobođenje, umro u gradu Misolongi u Korintskom zalivu od malarije 19. aprila 1824, smatrao je da je Maraton magična reč povezana sa idejom slobode.

Od druge polovine 18. veka, evropska inteligencija je bila fascinirana antičkom umetnošću i klasičnom civilizacijom uopšte, pa i njenim sportskim duhom.

Već u doba renesanse, objavljivanje Pausanijevog Opisa Grčke i Pindarovih pobedničkih oda široko je pobudilo interesovanje za drevne igre. Grčki rat za nezavisnost 1821. podstakao je nemačke i britanske istoričare da sistematski istražuju sve aspekte istorije antičke Grčke. Ovaj interes za antičke igre je dodatno pojačan početkom 1870-ih kada je Nemački arheološki institut započeo iskopavanja u Olimpiji.

“BRITANSKA ŠKOLA”, DE KUBERTEN, TURNFERAJN I RIGA OD FERE

U Britaniji, dovitljivi pravnik, ugostitelj i pisac Robert Dover je još 1612. improvizovao i, sve do početka škotsko-irsko-engleskog građanskog rata 1642. održavao “englesku verziju Olimpijskih igara” u Glosterširu, koje su uključivale kartaške igre, šah i ples, trčanje, skakanje, bacanje kladiva, bacanje šipke, rvanje i trke konja. Baron od Berengera je organizovao Olimpijski festival na stadionu Čelsi u Londonu 1832. i još jedan 1838. u znak sećanja na krunisanje kraljice Viktorije.

Na mladog proroka savremenog sporta, francuskog barona Pjera de Kubertena najdirektnije je uticao Vilijam “Peni” Bruk, doživotni borac za fizičko vaspitanje, koji je 1861. organizovao Olimpijsko udruženje Šropšira. To je dovelo do osnivanja Nacionalne olimpijske asocijacije četiri godine kasnije.

Kada je 1890. posetio Bruka, Kuberten je bio impresioniran shvatanjem sporta na ostrvu na kome se formiraju fudbal, ragbi, kriket, veslanje, atletika, boks…

Sportski i novinarski pedagog profesor Sergije Lukač je u tekstu “Izbrisati Berlin 1936.” (NIN 1972, knjiga Odrazi vremena, 2007) pisao kako je na Univerzitetu u Ragbiju Tomas Arnold (umro 1842) polazio od pretpostavke da u telesnom vežbanju sve mora da bude slobodno: takmičenje, igra po pravilima – uz fer-plej.

To je, piše Lukač, antipod na kontinentu gde vlada gimnastičko vojnički sistem “telovežbe”.

Pokret gimnastičkih društava Turnferajn (Turnverein), nastao u Nemačkoj 1811. u atmosferi pruskog romantičnog i agresivnog buđenja posle poraza od Napoleona u Jeni 1906, negovao je shvatanje fizičkog vaspitanja kao sredstva za zaštitu nacije.

A i Kuberten, rođen 1863. i odrastao u senci razornog poraza svoje zemlje u francusko-pruskom ratu 1870/71, smatrao je da je Francuska izgubila rat zbog fizičke i duhovne mlohavosti uzrokovane prvenstveno lošim obrazovnim metodama. Lukač, međutim, podseća da je tokom vojničkog školovanja Kuberten razvio sopstveni antimilitaristički duh.

A i Šveđanin Ling modifikuje nemačku ideju fizičkog vežbanja: ideal nije vojnik, nego zdrav čovek, piše Lukač.

Pokret Turnferajn je u drugoj polovini 19. veka uticao i na formiranje Sokolskog pokreta u Češkoj, koji je bio popularan u slovenskim nacijama. Na sokolskim sletovima promovisana je ideja masovnog bavljenja sportom i – nacionalnog buđenja.

Rana generacija grčkih instruktora fizičkog vaspitanja bila je obučena u nemačko-švajcarskom, a zatim u švedskom sistemu sporta, pod čijim su bili uticajem.

Kristina Kuluri sa atinskog Univerziteta društvenih nauka Pandio (Panteion) u članku “Od antike do olimpijskog preporoda: sport i grčka nacionalna istoriografija” piše da je prihvatanje ideala antičke Grčke u samoj Grčkoj u 19. veku dolazilo “preko Evrope”.

Jedan od prenosilaca te ideje bio je i Rigas Velestinlis, Riga od Fere, zagovornik panbalkanskog ustanka protiv Osmanlija, koga su Turci zadavili u Nebojšinoj kuli u Beogradu 1798. On je, između ostalog, objavio, štampao i rasturao prevod pozorišnog komada Olimpija italijanskog pesnika Pjetra Metastazija, delo koje je za temu imalo upravo olimpijske igre i aludiralo na slavu antičke Grčke.

Grčki profesor istorije Spiridon Lambros (1851–1919) je vek kasnije konstatovao: “Rigas je smatrao da je drama o olimpijskim igrama doprinela usponu nacije ništa manje od vojnih priprema”.

foto: wikipedia.org

POSLE BANKROTA, MARATON

Predsednik grčkog olimpijskog komiteta Demetrijus Vikelas je shvatao simbolički značaj predloga o obnovi Olimpijskih igara u Atini 1896, ali grčka vlada u prvi mah nije bila srećna zbog toga. Tadašnji premijer Karilaos Trikupis je 1893. saopštio: “Nažalost, bankrotirali smo”.

Tanos Vermis, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Atini, piše da je do bankrota došlo zbog preteških kredita za izgradnju železnice.

Otpor prema obnovi olimpijskih igara u Grčkoj je prestao kada je Jorgos Averof, grčki trgovac i brodovlasnik iz Aleksandrije, koji se obogatio trgujući na Nilu, donirao 920.000 zlatnih drahmi da se u Atini na temelju antičkog stadiona izgradi olimpijski stadion Panatenaiko, nazivan takođe Kalimarmaro (Lepi mermerni), jer je u izgradnji korišćen i beli mermer sa planine Pentelion kojim je svojevremeno građen Partenon na Akropolisu.

Trebalo je rešiti i mnoge logističke probleme jer maratonska trka je bila novi sport. Najduža trkačka disciplina na igrama u Olimpiji bila je dolihos (24 stadija, nešto više od 4,6 kilometara).

Ni Breal ni ostali predlagači nisu tačno znali koliko je rastojanje između Maratona i Atine; u to vreme ono je procenjivano od 42 do 44 kilometra. Dužina maratonske staze fiksirana je na 42.195 kilometara tek na Olimpijskim igrama u Londonu 1908. godine. Da je trka na toj udaljenosti izvodljiva, dokazano je u februaru 1876. kada je Georgios Gregoriu, trkač Etnikos atletika, započeo probnu trku na grobnoj humci na mestu bitke i završio na stadionu Panatenaiko.

Vlada grčkog kralja Džordža I je angažovala pukovnika Papadijamantopulosa, ljubitelja atletskih takmičenja, da kao oficir na odsustvu sastavi tim grčkih takmičara koji su sposobni da osvoje medalju.

Mada je u Igrama 1896. učestvovalo 230 grčkih sportista u poređenju sa samo 83 iz 13 drugih zemalja, Papadijamantopulosu je bilo jasno da grčki tim ne može da postigne značajan uspeh protiv sportista koji su trenirali na najprestižnijim institucijama u Sjedinjenim Državama, Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Mađarskoj ili Australiji.

Zato je sve napore usmerio na maraton, događaj bez presedana, a samim tim i plodno tle za iznenađenja.

ELIKSIR – KONJAK I POMORANDŽA IZ DEVOJAČKE RUKE

Grci su preplavili Organizacioni komitet zahtevima za učešće u trci. Jedan je uputio Spiridon Luis, za prijatelje Spiros, rođen 12. januara 1873. u siromašnoj porodici na periferiji Marusija, sela severno od Atine.

On nikada ranije nije učestvovao ni na jednom zvaničnom takmičenju. “Nije imao trenera, nije imao program obuke, nije imao specijalnu ishranu i nikada nije trenirao, osim što je svakodnevno trčao 30 kilometara ulicama Atine noseći i prodajući balone s mineralnom vodom koje je njegov otac punio na izvorima Marusija”, piše stručnjak za sportske performanse Rodžer Robinson.

Na stadionu Panatenaiko 6. aprila 1896. domaćini Olimpijskih igara Grci su poraženi u “svojim antičkim disciplinama”: u sprintu, u trkama i u troskoku. A pravo nacionalno razočaranje je zavladalo nakon što je student sa američkog univerziteta Prinston Robert Geret pobedio dva Grka u bacanju diska, “najklasičnijem od svih grčkih sportova”.

Posle tog poraza, maraton je u Atini dobio značaj sportskog Maratona i Termopila zajedno. Ljudi su pred trku masovno išli u crkve da se mole za pobedu.

Poslednjeg dana Igara, tačno u dva popodne na uskršnji ponedeljak 10. aprila 1896, na startnoj liniji prvog olimpijskog maratona u istoriji bilo je ukupno 17 učesnika – 13 Grka i četiri takmičara drugih nacionalnosti.

Prvih 15 kilometara ravnice Spiridon Luis je trčao ravnomernim tempom i zaostajao. Na oko 11 kilometara od cilja, u predgrađu Kipermi, zastao je radi osveženja. Legenda kaže da je ušao u kafanu da zatraži čašu crnog vina, ali grčki mediji složno tvrde da mu je njegova devojka Jelena dala polovinu pomorandže, a budući tast – čašu konjaka (ili je, možda, reč, o metaksi?).

Bilo kako bilo, osvežen pomorandžom iz devojačke ruke i čašom pića iz ruku budućeg tasta, pregledao je uski put koji se među maslinama uspinje preko brda od 200 metara, pa ide nizbrdicom, pa sledi uspon od 50 metara kroz atinska predgrađa.

Eleni mu je dovikivala da požuri. Bio je na osmom mestu, a konkurenti su daleko odmakli ispred njega. Rekao je da će ih brzo “uhvatiti”. Poznavao je kao svoj džep ta brda preko kojih je nosio vodu očevim mušterijama.

Francuz Albin Lermusijak napustio je trku na 32. kilometru.

U poslednjoj etapi, Luis je bio na trećem mestu, iza Australijanca Edvina Fleka i favorita pre trke atinskog studenta prava Karilaosa Vasilakosa, koji je počeo da se onesvešćuje na sledećem usponu.

Dva kilometra kasnije, vodonoša Spiros je prošao i Australijanca Edvina Fleka, koji je već pobedio u trkama na 800 i 1500 metara, a i u prethodnih osam kilometara maratona bio u vođstvu.

Pošto do tada nije trčao na tako dugoj stazi, Flek na 36. kilometru nije mogao da savlada napad hipoglikemije, koji danas poznajemo kao “maratonski zid”. Konačno se srušio na 37. kilometru. Morali su da ga “oživljavaju” mešavinom jaja i konjaka.

A na ulicama Atine masa ljudi je klicala momku s tankim ušiljenim mustaćima, koji je nosio broj 3 na svom belom prsluku – bio je to vodonoša Spiros, koji je grabio napred svojim naizgled sporim, ujednačenim tempom.

foto: wikipedia. org

DAN KAD JE KRALJ POCEPAO KAPU

Nešto pre pet popodne, dok su ljudi nervozno gledali u časovnike, jedan major je dojahao do stadiona i raportirao kralju Đorđu I.

“Šta kaže, šta kaže?”, pitali su ljudi u blizini.

Neko je viknuo: “Grk! Grk!”

Čitav stadion je počeo da skandira Ελληνικά! Ελληνικά!

Jedan top je objavio da trkač ulazi u poslednji kilometar. Kada je vodonoša Spiridon Luis, za prijatelje Spiros, utrčao na stadion Panatenaiko, 60.000 ljudi je skakalo gore-dole, pa se, kako je pisao “Indipendent”, činilo da je čitavo brdo u pokretu. Hiljade šešira je bilo u vazduhu. Ljudi su iz džepova izvlačili male grčke zastavice, ljubili ih, mahali njima toliko da su odletale u nebo. Sa gornjih slojeva pljuštale su maslinove grančice i cveće. A u kraljevskoj loži, figura u uniformi mahala je vojničkom kapom toliko da je šilt u ruci otpao. Bio je to kralj, koji se pretvorio u deo lude, vesele, srećne mase.

Prestolonaslednik Konstantin i princ Đorđe su skočili na stazu i u uniformama, s kapama i monoklima, noseći ukrasne sablje, trčali su oko Luisa u finalnom krugu poslednjih nekoliko metara i ispratili ga preko ciljne linije.

Završio je trku za 2 sata, 58 minuta i 50 sekundi, sedam minuta ispred favorita Harilaosa Vasilakosa, koji je u kvalifikacionoj trci pre Igara put od Maratona do Atine pretrčao za tri sata i 18 minuta. Od 17 takmičara u maratonu, samo devetoro je prošlo kroz cilj.

Princ Konstantin i princ Đorđe uhvatili su Luisa u naručje da ga odnesu u kraljevsku ložu, gde ga je kralj pozdravio držeći oštećenu kapu u ruci.

DALEKOSEŽNI ZNAČAJ JEDNE TRKE

Džon Mekalun, profesor Univerziteta u Čikagu, Kubertenov biograf i autoritet za olimpijske igre, sugerisao je: “Bez Spiridona Luisa, Atinske igre ne bi imale epskog heroja, ni glavni simbol koji bi sažimao i izražavao tako bogato toliko ideoloških, socioloških i istorijskih tema. Kuberten je pronašao svog najmoćnijeg saveznika u seljaku iz Marusija. Zaista, za Luisa se može pošteno reći da je stvorio moderne Olimpijske igre, više od bilo kog čoveka osim Kubertena”.

Po mišljenju španskog istoričara Fernandeza Penje, koji istražuje kako funkcioniše olimpijski sistem vrednosti u aktuelnom društvenom kontekstu, u slučaju Spiridona Luisa se pokazuje “potencijal sporta da generiše savremene mitologije, da pojača patriotski ponos i da na taj način ojača nacionalni brend, ali, pre svega, da služi kao društveni lift za ljude veoma skromnog porekla”.

Neki istoričari tvrde da je 1892. tokom kongresa predstavnika 11 nacija, raznih prinčeva i grofova na Sorboni, Kuberten taktički koristio amaterski uslov samo kao mamac za višu viktorijansku klasu, da bi brže ostvario svoj stvarni cilj – ponovno uvođenje Olimpijskih igara, u veri da sport treba internacionalizovati kako bi se razvijao.

MOK je 1894. izglasao da učešće na olimpijskim igrama treba dozvoliti samo amaterima. Učešće profesionalnih sportista doživljavano je kao pretnja olimpijskim idealima pravičnosti i jednakih mogućnosti iako je, u praksi, ova mera samo pogoršala nepravednost i društvenu nejednakost viktorijanskog perioda pošto su samo bogatija gospoda mogla da priušte sebi slobodno vreme i troškove za učešće na Igrama.

foto: wikipedia.org

RESTITUCIONA MASAŽA?
HVALA, ŽURIM, ČEKA ME DEVOJKA…

Mišel Breal je Spiridonu Luisu uručio obećani omanji, 15 centimetara visoki srebrni pehar. Kao pobedniku prvog maratona na prvim Olimpijskim igara 1896, Luisu je dodeljena srebrna medalja (zlatne su uvedene kasnije). Posudu sa antičkim motivom dobio je od sudije.

Kralj Đorđe I je na svečanom zatvaranju Igara 15. aprila 1896. rekao Luisu da sam odluči šta bi želeo kao nagradu. Odlučio se za konja i kola za prevoz vode. Odbio je mnoge druge ponude, pa i onu da postane “ambasador” poznate atinske berbernice u zamenu za besplatno brijanje do kraja života.

Španski pisac Havijer Moro u svojoj legendi o vodonoši Spiridonu Luisu za “Pais” opisuje scenu, prošaranu magičnim realizmom, u kojoj je Luis odmah posle trke prihvatio “okrepljujuću masažu”, mada mu nije bilo sasvim jasno šta takve reči podrazumevaju. Čim mu je maser dodirnuo noge, Luis je skočio, ustao i saopštio da mora da ide. Njegova devojka i njeni prijatelji čekali su ga na drugoj strani brda da proslave uspeh. I otrčao je putem kojim je došao.

Dosoljeno ili ne, verovatno je najpoželjniji poklon za Luisa bilo to što su roditelji Jelene Kontoi dali saglasnost da se oženi njihovom ćerkom.

Nastavio je da živi u Marusiju, kao vodonoša, a potom i kao seoski policajac.

Godine 1926. dopao je skoro godinu dana zatvora zbog falsifikovanja vojnih isprava radi naplate penzije na koju nije imao pravo. Nisu mu pomogli masovni zahtevi da bude pomilovan.

MASLINOVA GRANČICA U BERLINU 1936.

Od njega se očekivalo učešće na olimpijskom maratonu na Igrama u Parizu 1900. i u Sent Luisu 1904, ali se nije takmičio ni na jednoj od njih, a ni u bilo kojem novom maratonu.

MOK se 1934. sastao u Atini i pristao, na predlog nemačkog istoričara i sekretara svih sportskih organizacija Trećeg rajha Karla Dima (Diem) da se organizuje nošenje štafete od Olimpije do Berlina. Ali, brzo postalo jasno da nakon 3200 km od maslinove grančice mira ne bi ostalo ništa, pa je dogovoreno da se grančica transportuje vazdušnim putem, a da na svetom mestu posvećenom Zevsu, Altisu u Olimpiji upali plamen i bakljama prenese u Berlin.

Luis je trebalo da bude prvi nosilac baklje, ali on sa svoje 63 godine više nije bio sposoban da trči na velikim udaljenostima sa bakljom u ruci.

Ipak, kao počasni gost nemačkog organizacionog komiteta, u Berlin je otišao vozom – što mu je bilo najduže putovanje u životu. Bio je počasni gost na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Berlinu 1936. o kojima Sergije Lukač, i sam očevidac tog događaja, u testu “Izbrisati Berlin” (NIN, 1972) piše da su sa “plimom kukastih krstova i crnih uniformi bile bledo predskazanje užasa koje je nacizam posejao Evropom”.

Obučen u novu fustanelu, tradicionalnu grčku narodnu nošnju nalik na suknju, Spiridon Luis je umarširao na stadion na čelu grčkog olimpijskog tima, dok je, kako se kasnije sećao, “kiša cveća padala sa neba”, a gledaoci i sportisti uzvikivali njegovo ime.

Nacističkom fireru Adolfu Hitleru uručio je maslinovu grančicu, simbol mira svojih predaka. Dao je nekoliko kurtoaznih intervjua, obišao Berlin u sivom građanskom odelu kako ne bi privlačio pažnju svojom narodnom nošnjom – i vratio se kući. Nekoliko nedelja pre nego što su italijanske trupe upale u Grčku, pobednik prvog maratona Spiridon Luis je u Marusiju, marta 1940, umro u 67. godini od srčanog udara.

Tokom Drugog svetskog rata, srebrni pehar prvog pobednika olimpijskog maratona njegova porodica je sakrila u bašti paradajza kako ne bi bio opljačkan ili rekviriran, a posle rata ga je čuvala pored dedine slike, isključivo kao sentimentalnu vrednost.

Međutim, nekoliko meseci pre Olimpijskih igara 2012. u Londonu, pehar je na aukciji u londonskoj kući Christie’s prodat za 541.250 funti (958.423 dolara), što je u to vreme bila svetski rekordna aukcijska cena olimpijskih memorabilija. Pehar je otkupila fondacija grčkog milijardera Stavrosa Niarhosa, konkurenta Aristotela Onazisa, i izložila ga u posebnom delu Akropoljskog muzeja u Atini.

Uspomena na Spiridona Luisa čuva se i u savremenom grčkom jeziku: neki lingvisti vele da se za nekoga ko može brzo da trči kaže: εγινε Λουης (egine Luis), postao je Luis…