Srbija u ogledalu tragedije

Događaji su nam poznati, ali na pitanja nemamo odgovore. U proteklih osam dana, društvo Srbije oporavlja se od jednog od najstrašnijih događaja u svojoj istoriji, dok istovremeno nema veštine da se izbori sa dubokom krizom u koju su je dve masovne pucnjave gurnule.

Sreda 3. maj… Sujeverni bi rekli, dan čudan od samog početka. Prvi radni dan posle prvomajskih praznika, proleće koje se nateže, hoće li ili neće konačno doći. Niti je sunčano, niti oblačno. Hladno, a omorina. Radni dan mnogima nije ni počeo, kada stiže vest, potpuno nezamisliva i do dana današnjeg – teško shvatljiva: učenik Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” na Vračaru usmrtio je čuvara škole i dvoje svojih vršnjaka. Kasnije će se ispostaviti da je ubijeno osmoro dece, ali prva informacija glasila je: čuvar i dvoje dece.

Televizijski reporteri okupljaju se na uglu ulica Njegoševe i Svetozara Markovića, pokušavaju da dođu do zvaničnih informacija, ali – prerano je. Poneti emocijama, zaboravljaju da je prerano. Tu i tamo poneko od njih pomene da je ispred škole ogroman broj policajaca i vozila hitne pomoći, ali čak ni oni koji su taj podatak izneli, kao da nisu shvatili nagoveštaj: strašnije je nego što znamo, čim je toliko policije unutar i oko škole, čim vozila hitne pomoći dolaze i odlaze. Najmanje su razumeli da nikome nisu prvi na listi prioriteta onih kojima treba reći šta se tačno desilo.

Sada kad znamo da je uz čuvara škole ubijeno i osmoro dece, a šestoro povređeno, da je policija baš u školi uhapsila dete-počinioca, te da je trebalo evakuisati drugu decu, obavestiti roditelje… pitanje je da li su mediji shvatili da nisu baš u svakoj situaciji oni koji treba prvi da saznaju šta se dogodilo. Porodice su prioritet, zbrinjavanje povređenih je prioritet, bezbedna evakuacija dece je prioritet. Sve je to preče od obaveštavanja najšire javnosti, koja nije direktno uključena u tragediju.

Pa ipak se dogodilo da nekoliko tabloida samo sat nakon tragedije objavi da je ubijeno osmoro dece. Informacija za koju se kasnije ispostavilo da je tačna, našla se u medijima isprva kao nezvanična. Prema informacijama do kojih je “Vreme” došlo, novinari tabloida dobili su je od svojih izvora iz Kliničkog centra Srbije. Tog jutra, u sredu 3. maja, ovo je bila prva naznaka u kom će pravcu ići diskurs u vezi sa prvom školskom masovnom pucnjavom u istoriji Srbije.



KATASTROFA I POSRNUĆE RAZUMA

Nekoliko minuta pre nego što je otkucalo podne stigla je zvanična potvrda MUP-a Srbije: učenik OŠ “Vladislav Ribnikar” usmrtio je devet, a ranio sedam osoba. Osmoro mrtve i sedmoro ranjene dece. Jasno je da imamo krizu kakvu nismo imali nikada: masovna pucnjava u školi, a počinilac je ni manje ni više nego – dete. Ovakav slučaj nezabeležen je čak i u zloglasnim masovnim pucnjavama u Sjedinjenim Američkim Državama: K.K. (13) najmlađi je počinilac masovnog ubistva otkako se ovaj tip zločina prati.

U trenutku zvanične potvrde još nije umrla svaka nada da će oni koji treba da ostanu smireni, ostati smireni: mediji, predstavnici vlasti i predstavnici opozicije. Ta nada nije bila sasvim nestala ni kad je jedan tabloid objavio puno ime i prezime deteta koje je pucalo. Autorka ovog teksta kontaktirala je sa uredništvom i zamolila da to ne rade, jer zakoni, kodeks, pretpostavka nevinosti… “Sklonićemo prezime”, glasio je odgovor.

Poslednja nada u poslednju mrvu zdravog razuma isparila je u popodnevnim satima kada su zajedničku konferenciju za novinare održali ministar prosvete Branko Ružić, ministarka zdravlja Danica Grujičić, ministar policije Bratislav Gašić i načelnik beogradske policije Veselin Milić.

Tada još uvek ministar, Branko Ružić dopustio je sebi nedopustivo – da daje jednostavne odgovore na komplikovana pitanja. Za masakr u “Ribnikaru” okrivio je zapadne vrednosti, bez objašnjenja na šta tačno misli. U svakom slučaju, Ružić, član proruske Socijalističke partije Srbije, utabao je put za zloupotrebu ove tragedije i guranje političke agende tamo gde joj nije mesto. Veselin Milić obnarodovao je identitet dečaka-počinioca. Nije tu stao: javnosti je dostavio spisak imena dece koju je ovaj dečak nameravao da ubije. Apsolutno sva deca sa tog spiska, kao i njihovi roditelji, tako su iz medija saznali da su bili na “listi za odstrel”. Kao da im je malo traume što su tog jutra pred kraj prvog časa gledali kako im drug iz razreda puca u profesorku istorije, u njih, te kako ubija petoro njihovih drugarica i drugova (K.K. je pre toga ubio dve dežurne učenice).

Ovde je pošteno staviti jednu ogradu: velika je verovatnoća da je sam Milić tog jutra učestvovao u policijskoj akciji u “Ribnikaru”, te da je imao prilike i da razgovara sa privedenim K.K. U ovakvoj situaciji niko nije imun na šok i jaku emotivnu reakciju, pa ni načelnik beogradske policije. Ali, ako je tako, onda niko ko je tog jutra učestvovao u policijskoj akciji ili imao kontakt sa K.K. nije smeo da se pojavi na onoj konferenciji za novinare, baš da bi se izbegli takvi ispadi. Uznemireni ljudi šire uznemirenje i to im ne treba nužno zameriti. Ali, treba umesto njih da se javnosti obrate oni koji su smireni i artikulisani i nisu bili direktno izloženi uznemirujućoj situaciji. Šta god da se desilo, kako god da je došlo do toga da načelnik policije Milić javno pokaže spisak imena dece, to nije smelo da se dogodi. Ako može da se odredi trenutak u vremenu kada su tabloidi, političari i javnost dobili signal da se sve sme, to je bio onaj trenutak u kom Milić pokazuje spisak i drži ga podignutog, da fotoreporteri mogu da ga slikaju.



NOĆ KAD JE PREDSEDNIK POGAZIO ZAKON I LJUDSKOST

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića u prvim satima nije bilo nigde. Neki od nas naivno su se nadali da će tako ostati, jer je reč o incidentu koji se teško može upotrebiti za političku propagandu. Prevarili smo se. U kasnim večernjim satima tog jezivog dana bez kraja, održao je konferenciju za novinare na kojoj je događaje iz “Ribnikara” prepričavao kao da im je prisustvovao. Kadar po kadar, frejm po frejm, detalje nije štedeo. Sreda 3. maj, pod teretom užasa koji se dogodio, čini se sada kao da je bila pre tri meseca. Zato mora da ostane zapisano: te večeri predsednik Srbije Aleksandar Vučić objavio je podatke iz zdravstvenog kartona K.K., ustanove u kojima je dete lečeno, zanimanje njegovog oca, visinu primanja, te praktično obelodanio identitet dečakove mlađe sestre i time joj ugrozio bezbednost.

I on se, kao i Branko Ružić, pravio da zna i razume zašto se dogodio masakr u školi “Vladislav Ribnikar”. Nije mogao, bar jednom, samo sada, u prilici koja je mučna, teška i neshvatljiva, da ćuti ili da jednostavno prizna kako ni on ne razume zašto se ovo desilo, kao što niko od građana Srbije ni sada ne razume zašto se ovo dogodilo. U narednim danima, sva sila psihologa i psihijatara prošla je kroz medije i niko se nije usudio da objasni zašto je dete poubijalo drugu decu. Tek nekolicina podelila je saznanja od kolega iz zemalja gde je ovo nešto češća pojava nego kod nas. Ipak, deca koja ubijaju nigde nisu česta pojava, pa su se čak i oni eksperti koji su komentarisali slučaj ograđivali i navodili da je ovo još uvek slabo istraženo polje.

Isti ti stručnjaci za mentalno zdravlje, kao i novinari kojima je stalo do medijske etike, upozoravali su na opasnost od kopiranja ako se situacija otrgne kontroli. Šta tačno znači izmicanje kontroli u situaciji koja je sličnija košmaru nego stvarnosti? Pa, ukratko, ako mediji i zvaničnici nastupaju usplahireno, ako daju previše detalja o samom činu i počiniocu, sva je prilika da će doći do kopiranja ili “zaraze masovnim pucnjavama”. Kopiranje ili “copycat” je ponavljanje incidenta u istim ili sličnim okolnostima.

Zaraza masovnim pucnjavama, na engleskom “mass shooting contagion”, termin je koji je 2015. godine skovala naučnica Šeri Tauers sa saradnicima. Grupa eksperata za analizu podataka analizirala je medijsko izveštavanje u tri velika školska masakra (vidi okvir “Zarazno pucanje”) i došla do zaključka da jedna masovna pucnjava, ako mediji od nje naprave spektakl, nosi rizik od 20 do 30 odsto da se još bar jedna dogodi u naredne tri nedelje.

Kod nas se dogodila sutradan. Okolina Mladenovca, Dubona i Malo Orašje, jedan počinilac, osam mrtvih, četrnaest ranjenih. Koliko nasilnih smrti može jedna zemlja da podnese u mirnodopskom trenutku? Detaljnije o ovom događaju za ovaj broj “Vremena” piše koleginica Jelena Zorić. Na ovom mestu reći ćemo samo da je glavna razlika između masakra u “Ribnikaru” i masakra kod Mladenovca u tome što je drugi mogao da bude sprečen, samo da od prvog nije napravljen krvavi rijaliti u tabloidima i nastupima političara.



LICEMERNI NASPRAM SMRTI

Aleksandar Vučić je u sredu uveče izašao sa predlogom mera od kojih je Vlada Srbije neke već usvojila. Kako se navodi u saopštenju Vlade, te mere podrazumevaju da Ministarstvo unutrašnjih poslova hitno pripremi izmene i dopune Zakona o oružju i municiji kojima bi se pooštrili uslovi za držanje i nošenje kratkog vatrenog oružja, a za one koji ne ispunjavaju pooštrene uslove biće predviđen obavezan otkup oružja. Akcija predaje ilegalno nabavljenog oružja već je počela, uz jedan ozbiljan kiks: tek u ponedeljak 9. maja, na dan kad je počela akcija predavanja oružja, MUP se setio da građani mogu njih da pozovu da dođu i uzmu oružje, umesto da građani nosaju ulicom puške, bombe, eksploziv i municiju.

Uglavnom, predložene mere su:

1. Uvođenje moratorijuma za izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja u sledeće dve godine.

2. Izvršiti reviziju svih izdatih dozvola za držanje oružja.

3. Izvršiti kontrolu načina na koji lica koja imaju dozvolu drže oružje. Posebno kontrolisati da li su ispunjeni zakonski uslovi za bezbedan smeštaj i čuvanje oružja. Obratiti pažnju da li se oružje čuva odvojeno od municije i da li je dostupno maloletnicima i drugim neovlašćenim licima.

4. Izvršiti kontrolu rada svih streljana. Doneti propise o uslovima i načinu korišćenja streljana uključujući zabranu pristupa maloletnim licima, licima lišenim poslovne sposobnosti, i osuđivanim licima.

(Kako je Vučić rekao, neke od ovih odredbi postoje, ali neke su nedovoljno jasne i sa nedovoljno jasnim sankcijama.)

5. Propisivanje krivične i pravne odgovornosti za lica koja omoguće maloletnim licima da dođu u posed vatrenog oružja i koja ih obučavaju da rukuju vatrenim oružjem.

6. Mogućnost snižavanja starosne granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina “uz poštovanje međunarodnih i evropskih standarda”.

7. Pooštravanje sankcija za nepoštovanje obaveza pružalaca medijskih usluga uključujući internet televiziju i druge elektronske medije i društvene mreže. Zabrana programskih sadržaja kojima se ističe i podržava nasilje, kriminalno i drugo nedozvoljeno ponašanje, emitovanje scena brutalnog nasilja i drugih sadržaja koji mogu da naškode zdravlju maloletnika.

8. Uvesti obavezne šestomesečne testove za narkotike u srednjim školama.

9. Organizovati posebne službe i mobilne timove za vršnjačko nasilje u okviru centara za socijalni rad koji bi reagovali na slučajeve vršnjačkog nasilja.

10. Razmotriti uvođenje zabrane pristupa sajtovima dark net i slično, koji sadrže savete kako da se izvrši ubistvo, nabavi droga ili vatreno oružje.

Da se razumemo: uvek je dobro oduzimati oružje, i oružja u privatnom vlasništvu treba da bude što manje. Problem je što ne misle svi ovako i što nijedna od ovih deset mera ne predviđa kontrolu crnog tržišta oružjem. Srbija se nikada nije do kraja “očistila” od oružja dovučenog sa ratišta u Bosni i na Kosovu. Smešno je zanositi se kako je to oružje i dalje u rukama onih koji su ga sa ratišta dovukli. Stasala su deca i unuci u čijim je podrumima i tavanima to danas posakrivano. Moratorijum na legalnu kupovinu oružja mogao bi, u najcrnjem scenariju, da dâ “biznis” ideje upravo takvima.

No, vratimo se i na druge mere. Ama svaki pravnik zemlje Srbije, osim par “oriđinala” koji su se pojavili na Pinku i Hepiju, protivi se snižavanju starosne granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina.

Dalje, kako je testiranje srednjoškolaca na opijate povezano sa masovnom pucnjavom u osnovnoj školi, pogotovo kada, zahvaljujući medijima koji se ne krste kad dele detalje, znamo da je toksikološki nalaz K.K. sasvim uredan i da ništa od nedozvoljenih supstanci nije imao u organizmu? Sve i da ta mera bude usvojena, a ne može, jer niko ne može maloletnicima ni da vadi krv ni da uzima briseve bez saglasnosti roditelja, šta će država sa tim podacima? Ali, zaista. Da nemamo možda resurse za ranu prevenciju bolesti zavisnosti? Ne, nemamo. U Srbiji se time bavi omraženi nevladin sektor uz minimum sredstava i maksimum entuzijazma.

KAKO DEDA ZAMIŠLJA INTERNET

Zabrana svih nasilnih sadržaja na televizijama takođe je nesprovodiva jer je predsednik Srbije lično na konferenciji za novinare prikazivao raskomadane leševe. Takođe, dan pre nastanka ovog teksta, u ponedeljak 8. maja, gostovao je u emisiji “Ćirilica” na TV Hepi, dakle na nacionalnoj frekvenciji, i pokazao video sa Tiktoka koji promoviše masovne pucnjave. Glavni producent i emiter nasilnih sadržaja u medijima sad kao hoće da ih zabrani.

Poslednja mera najviše govori o tome koliko oni koji su je smislili ne znaju ništa ni o čemu. “Zabrana sajtova poput dark net i sličnih” je, s oproštenjem, teška budalaština. Dark veb (ne net) nije nikakav sajt koji se može naći preko Gugla. Dark veb je najsakriveniji deo interneta koji je i inače ilegalan ama na celom svetu.

Čak mu se preko tradicionalnih internet pretraživača ne može ni pristupiti, međutim, prećutaćemo kako se tamo ide, da ne bismo nekom davali ideje. U svakom slučaju, reč je o čitavoj mreži servera kreiranih da budu teško pronalazivi, a služe za svašta, u rasponu od poverljive komunikacije novinara sa izvorima do (češće) onlajn trgovine drogom, ljudima, oružjem…

I opet, postavlja se pitanje: zašto? Zašto i kako da zabranimo već zabranjeno, bez ijednog dokaza da je doprinelo masovnim ubistvima u “Ribnikaru” i okolini Mladenovca?



VREDI LI SE PITATI ZAŠTO?

Zašto se masakr u školi “Vladislav Ribnikar” dogodio, možda nikada nećemo shvatiti. Deca koja ubijaju toliko su velika i retka psihosocijalna anomalija da psihijatrija i psihologija tek počinju da daju odgovore na ova pitanja. Ono što sigurno znamo jeste da se “Ribnikar” nije dogodio ni zbog Tiktoka ni zbog igrica, da nije nužno uzrokovan vršnjačkim nasiljem prema dečaku-počiniocu… Uzrok nije ni to što je dečakova majka naučnica, ni što su dobrostojeća porodica. To nisu ni rijaliti programi ni filmovi u kojima se prikazuje nasilje. Pogotovo nisu zapadne vrednosti, jer niko ne zna da objasni šta su zapadne vrednosti, kao uostalom ni istočne. Na koncu, razlog zašto nam se dogodio “Ribnikar” nije ni Aleksandar Vučić ni njegovih 11 godina vladavine vikom, drekom, rušenjima i verbalnim nasiljem. Sve navedeno jesu odgovori, ali ne na pitanje zašto nam se dogodio “Ribnikar”. To su odgovori na pitanje zašto se ovo društvo ne snalazi u situaciji u kojoj je trenutno, u kriznoj situaciji.

Umesto da vlast, opozicija, mediji, sindikati prosvetnih radnika ostanu smireni, mi smo već osam dana u stanju potpune paralize i panike, u kojoj svako prebacuje krivicu u dvorište onog drugog. Tabloidi optužuju opoziciju za nasilje, opozicija misli da se ogroman broj građana okupio u ponedeljak na protestima protiv nasilja jer podržava njih, a ne zato što ljudima prosto treba osećaj zajedništva u krizi. Predstavnici sindikata prosvetnih radnika traže gvozdenu disciplinu i okrivljuju učenike. Mediji manijače i žao nam je što ne postoji preciznija, pristojna reč. Vlast je ovo pretvorila u napad na sebe. Zapravo, ko god ima neku agendu uspeo ja da strahotu koja je zadesila, pre svih, decu iz škole “Vladislav Ribnikar” i njihove roditelje i nastavnike, pretvori u priču o sebi i da u ovo ugura tu svoju agendu.

A deca… Deca se sa svime nose kako umeju. Od straha da se ne nađu na meti naoružanog vršnjaka, do veličanja K.K. na Tiktoku. I opet ih odrasli ne razumeju, opet ih osuđuju, umesto da se zapitaju kroz šta to prolaze oni kojima je K.K. heroj.

Jedino je vosak miran. Vosak zapaljenih sveća za ubijenu decu, koji se već danima polako sliva niz vračarske ulice… Dok s prozora i terasa okolnih zgrada odzvanja glas predsednika koji ponavlja “dete-monstrum, dete-monstrum”…