"Sebe vidim u zatvoru, s obzirom na sva ta njihova pravila...", odogovor je slučajnog prolaznika na pitanje "Vremena" kako vidi sebe kao građanina Evropske unije
Od 1. januara 2007. u Evropskoj uniji biće još dve članice – Rumunija i Bugarska. Ovime se obruč EU oko Srbije sve više steže, a ono što se nama još čini kao nedostižni san, postalo je stvarnost za dve zemlje koje su, u očima građana Srbije, dugo važile za zaostale, nerazvijene i siromašne. Bez obzira na to što ovdašnje stanovništvo voli da se hvali time da je nekada bilo moguće letovati u Bugarskoj za kesicu „vegete“ i što ni Bugarska ni Rumunija nisu do kraja zalečile rane od kojih pate sve zemlje nekadašnjeg „istočnog bloka“, ove države uspele su u nečemu za šta Srbija još ne zna da li će i kada.
Prema istraživanjima javnog mnjenja, stav građana Srbije prema Evropskoj uniji nije se bitno menjao u poslednjih petnaestak godina. Podaci govore da između dve trećine i tri petine građana ima pozitivan odnos prema evropskim integracijama. Rezultati istraživanja koje je u aprilu ove godine uradio CeSID pokazuju da se 64 odsto građana Srbije slaže i zalaže za to da naša zemlja bude u EU, za razliku od stava o NATO, prema kome afinitet gaji 31 odsto ispitanika. Izričito protiv i EU i NATO izjasnilo se svega 18 procenata građana obuhvaćenih istraživanjem. Kako Srbi vide Evropu i šta očekuju od ulaska u Evropsku uniju? Anketa „Vremena“ sprovedena na beogradskim ulicama pokazuje skepticizam kada je reč o mogućnosti da se Srbija nađe među 27 odabranih, koliko će ih od 1. januara biti u EU. Ipak, kada govore o tome kako vide sebe, ako do prijema dođe, građani su nešto optimističniji: „Očekujem da ću moći da putujem gde god hoću samo sa ličnom kartom, bez vize, pasoša i čekanja u redovima“, „Očekujem, pre svega, veću šansu za zaposlenje“, „Očekujem boljitak za našu decu. Da najzad dobiju šansu za pristojan i dostojanstven život, da se bolje obrazuju, da imaju slobodu kretanja. E, sad, promena navika… Evo, naučili smo da se vezujemo dok vozimo, mada ja i dalje telefoniram dok sam za volanom“.
LAMPEK I RAŽANJ: Promene koje su poslednjih godina nastupile u domaćem zakonodavstvu i koje od građana zahtevaju da se revnosnije pridržavaju propisa, političari najčešće pravdaju potrebom da se prilagodimo evropskim standardima. Ovo opravdanje dovelo je do toga da o famoznim evropskim propisima Srbijom kruže svakojaki mitovi: „Evropska unija zabraniće nam pečenje rakije, klanje prasadi i proizvodnju domaćeg sira, kajmaka i ajvara.“ Iz razgovora sa pijačnim prodavcima, izveštači „Vremena“ došli su do podatka da jedan deo srpskih seljaka veruje da će po ulasku u EU, policija krenuti po selima i uništiti sve lampeke, ražnjeve i kace za kupus. „Sebe vidim u zatvoru, s obzirom na sva ta njihova pravila…“, požalio se prodavac krompira sa Cvetkove pijace u Beogradu. Njegov kolega sa susedne tezge dodao je da „u tu famu o prasićima“ ne veruje: „Moj deda je klao na veliko, moj otac isto, pa ne vidim ko će mene da spreči. Na moje meso se niko nije žalio. Jeste probali vi nekad mlado prasence?“
Komentarišući ovakve stavove, direktorka vladine Kancelarije za pridruživanje Tanja Miščević objašnjava da članstvo u EU nije razlog da se u potpunosti promenimo: „Naprotiv, Unija je onoliko bogata koliko svaka od njenih članica zadržava od sopstvene autentičnosti. Osnovni postulat u EU jeste ‘jednakost u različitosti’. Tako i u našem slučaju – jezik, kultura, umetnost, vera, brendovi, obeležja Srbije postaće ono što će i EU štititi kao svoje bogatstvo.“ Miščevićeva dodaje da niko neće zabraniti proizvodnju i prodaju kajmaka i rakije iz domaće radinosti, već da će ti artikli morati da zadovolje određene standarde, kojima će kupcima biti garantovano da se neće zaraziti trihinelom iz mesa ili bakterijama iz kajmaka. Sa ovim se slaže i Ksenija Milivojević, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji. Podsećajući na čuveni „slučaj Zozovača“, kada je nekoliko ljudi preminulo od posledica trovanja metil-alkoholom jer je na tržište distribuirana rakija koja nije prošla kontrolu, Milivojevićeva ističe da postoje tradicionalne navike koje moraju da se menjaju, jer negativno utiču na život i zdravlje ljudi: „S druge strane, priče da nećemo više moći da pišemo ćirilicom, da ćemo morati da se odreknemo pravoslavne vere i svoje kulture i tradicije apsolutno su netačne i imaju za cilj da izazovu strah prema integraciji u EU.“
Sagovornice „Vremena“ saglasne su u oceni da ni preterani optimizam nije opravdan. One smatraju da će do poboljšanja životnog standarda svakako doći, ali ne po ulasku u EU, već u toku samog procesa pridruživanja. Tanja Miščević kaže da promene koje „obični“ građani osećaju moraju nastati pre ulaska u Uniju i da je povećanje životnog standarda moguće u završnim fazama tranzicije, kada se kreira zona slobodne trgovine sa Evropom. I Ksenija Milivojević smatra da nam ulaskom u EU neće automatski „procvetati ruže“: „Ruže bi trebalo da cvetaju tokom procesa pridruživanja, s tim što je reč o procesu koji traje onoliko dugo koliko je država u stanju da brzo sprovodi reforme. Drugim rečima, promene nabolje bi trebalo da se osećaju postepeno, dok je ulazak u EU događaj koji sam po sebi ne donosi dramatične promene.“ Ona ocenjuje da bi, u trenutku ulaska u EU, životni standard u Srbiji trebalo da bude na nivou sadašnjeg mađarskog ili slovačkog, socijalna i zdravstvena zaštita znatno poboljšane, a ekonomija tržišna, sa jakim uticajem malog i srednjeg preduzetništva. Uz sve ovo Milivojevićeva navodi da nam neće biti potrebne vize za putovanja po Uniji i da će mogućnosti za obrazovanje i usavršavanje na teritoriji EU biti potpuno otvorene za naše građane.
Kako pokazuju istraživanja, stav građana prema ulasku u Evropsku uniju značajno se razlikuje u zavisnosti od socijalnog sloja i političkog opredeljenja ispitanih. Tako, na primer, ispitanici koji su na dnu društvene hijerarhije izražavaju antievropski stav, dok su oni u sredini i iznad proseka, po pravilu, proevropski orijentisani. U pomenutom CeSID-ovom istraživanju, ispitivači su, u nameri da isprovociraju stav prema EU, ispitanicima ponudili i nekoliko tvrdnji sa kojima je trebalo da izraze slaganje ili neslaganje. Jedna od takvih je i teza: „Evropa je izmislila ljudska prava i prava manjina da bi dovela u pitanje nacionalno biće Srbije“, koja je proizašla iz odgovora dobijenih u istraživanjima sprovedenim ranijih godina. Ispostavilo se da se 45 odsto ispitanika izričito nije složilo sa ovom tvrdnjom, što je, paradoksalno, dvadesetak procenata manje od broja građana koji se zalaže za pridruživanje Srbije EU. Tvrdnju je, kao potpuno tačnu, prihvatilo 25 odsto anketiranih, za koje se ispostavilo da pripadaju mahom antievropski orijentisanim političkim strankama, premda je tu, u nezanemarljivom procentu (jedna petina onih koji su saglasni sa tezom), bilo i pristalica liberalno-demokratskih partija. Još jedan paradoks koji je ovo istraživanje pokazalo je da 41 odsto simpatizera socijalnacionalističkih stranaka – podržava članstvo Srbije u EU.
ŠTA ĆEMO IM: Među protivnicima ulaska Srbije u EU rasprostranjeno je mišljenje da Evropa nema nikakav interes da nas primi u svoje društvo. Ksenija Milivojević smatra da je interes EU u tome da integriše ceo zapadni Balkan zbog stabilizacije regiona. „Zemlje zapadnog Balkana smatraju se delom Evrope u civilizacijskom, kulturnom i političkom smislu. U tom kontekstu, Srbija je najveća zemlja sa velikim ekonomskim i tržišnim potencijalom i ne postoji interes da ona ostane van procesa integracije“, kaže Milivojevićeva, dodajući da Evropa ima i bezbednosni interes, s obzirom na ulogu Srbije u sukobima tokom devedesetih. Na ovo se nadovezuje Tanja Miščević koja kaže da će od 2007. godine, kada Rumunija i Bugarska uđu u Uniju, naš region postati „ostrvo okruženo EU „, pa bez uključivanja zapadnog Balkana Unija neće biti prirodna i cela. Miščevićeva dodaje da je kreiranjem posebne politike za zapadni Balkan krajem devedesetih, Unija kao svoj postulat uzela činjenicu da je jeftinije sarađivati nego ratovati: „Stabilnost Balkana je zato ključna stvar za sam region i čitavu Uniju.“
San o Evropskoj uniji jednoga dana mogao bi da postane stvarnost. Koja su prava, a koje obaveze koje stičemo članstvom u EU? Kako objašnjava Ksenija Milivojević, obaveze se odnose na prihvatanje odluka donetih na nivou EU i prilagođavanje političkog i pravnog sistema tim odlukama, pošto svaka država članica prenosi deo svog suvereniteta na Uniju. U nadležnost EU u najvećoj meri prelazi ekonomija, u smislu učešća u zajedničkom tržištu i prihvatanju pravila ekonomske politike zasnovane na tržišnoj ekonomiji i nesmetanoj konkurenciji. Zemlje članice najviše suvereniteta zadržavaju u oblasti spoljne politike. Govoreći o pravima koja nam članstvom sleduju, Milivojevićeva kaže da ona podrazumevaju učešće u donošenju svih odluka Unije, predstavljanje u institucijama i četiri osnovne slobode na kojima se EU zasniva – sloboda kretanja ljudi, roba, kapitala i usluga. „Ove slobode zapravo su privilegije koje proizlaze iz članstva, mada se u poslednje vreme ograničavaju za nove članice poput Bugarske i Rumunije“, zaključuje Milivojevićeva.
Ono što Srbiji sigurno sleduje, ulaskom u EU, jeste bolji kvalitet života, viši životni standard, putovanja bez viza, veće mogućnosti obrazovanja i usavršavanja, bolji pristup informacijama u globalnom smislu i veća pravna i opšta sigurnost. „Biramo budućnost za Srbiju“, kaže Tanja Miščević: „Kada to kažem nijednog momenta ne mislim da je EU bez ikakvih mana. Ima ih, i to mnogo: veliki broj institucionalno neuređenih država, barem u ovom momentu dok se ne donese novi ustavni ugovor. Tu je i ogroman broj pravnih pravila koja su suviše komplikovana i teška za sprovođenje. Kao najvažniji nedostatak tu je nepostojanje jasne vizije država članica.“ Ipak, Miščevićeva smatra da je Srbija suviše mala i nerazvijena da bi u uslovima globalizacije tržišta mogla samostalno da ima veći uspeh. Ako je za utehu, to ne mogu ni Švajcarska i Norveška koje, iako nisu članice EU, i te kako harmonizuju svoje standarde sa onima koji postoje u Uniji.
Sudeći po rezultatima istraživanja javnog mnjenja, raspoloženje građana prema priključenju EU je pozitivno. Ostaje nam da sačekamo rezultate parlamentarnih izbora i vidimo da li će buduća vlada ispuniti očekivanja 64 odsto građana koji žele u Evropu. Pored toga, još jedna prepreka javlja se u vidu Sporazuma iz Nice, koji zakonski omogućava delovanje Unije sa najviše 27 članica, koliko će ih biti od 1. januara 2007. posle prijema Bugarske i Rumunije. Među evropskom dvadesetpetoricom u toku je temeljita rasprava o preuređenju EU do 2009, što je nužno učiniti pošto je Predlog ustava EU osmišljen da omogući više od 27 članica, odbačen na referendumu u Francuskoj i Holandiji prošle godine.
Da ni Evropska unija nije bez mana pokazuju dva ispitivanja javnog mnjenja objavljena prošle nedelje. Ova istraživanja dala su vrlo oprečne rezultate kada je reč o predrasudama i diskriminaciji unutar Evropske unije. Istraživanje „Evrobarometra“, objavljeno u londonskom „Fajnenšel tajmsu“, pokazalo je da građani EU smatraju da religija ne treba da bude prepreka priključenju u EU. Shodno tome, ispitanici smatraju da je argument protiv prijema Turske u EU zato što je pretežno muslimanska zemlja – beznačajan. Takvi rezultati dobijeni su uprkos tome što je, kako piše „Fajnenšel tajms“, podrška daljem proširenju Unije opala u Britaniji i Španiji u proteklih šest meseci, što pokazuje da politika širenja Unije gubi podršku u javnosti. Istovremeno, podrška usvajanju Evropskog ustava u zemljama koje su ga odbacile, porasla je za šest procenata od proleća 2006. godine i sada iznosi 53 odsto.
Međutim, kada je reč o stavu prema muslimanima u EU, u izveštaju Evropske agencije za praćenje rasizma i ksenofobije (EUMC) u Beču, koji je objavljen prošle nedelje, ukazano je na „nedostatak zvaničnih prijava i dokumenata o značaju i prirodi diskriminatorskih pojava i islamofobije“ u EU. Prema ovom izveštaju, muslimani koji žive u zemljama Evropske unije diskriminisani su na poslu, u obrazovanju i kada pokušavaju da reše stambeno pitanje, i žrtve su „islamofobije“. EUMC preporučuje „mere za što efikasniju borbu protiv diskriminacije i rasizma“ kako ne bi u potpunosti „uništili osećaj pripadnosti muslimana Evropskoj uniji“. Prema rečima direktorke EUMC-a Beate Vinkler, „treba mnogo da se učini kako bi evropski muslimani imali jednaka prava i isti kvalitet života kao i ostali Evropljani“. Oni su „žrtve različitih oblika diskriminacije što smanjuje njihove šanse da pronađu zaposlenje, ali (kada je reč o mladima) i utiče na uspeh u školi“, navodi se u izveštaju u kojem su nabrojani fizički napadi na muslimane i podmetnuti požari.
CEFTA: Srednjoevropska zona slobodne trgovine, osnovana 1992. godine. Ima za cilj da ostvari ekonomsku saradnju, postepeno ukine carine i stvori zajedničko tržište država članica.
Evropski simboli: Simboli olakšavaju identifikovanje ljudi sa političkim sistemima, i u pozitivnim slučajevima, omogućavaju uspostavljanje bliskih kontakata sa građanima. Počev od 1968. godine, EZ/EU koristi plavu zastavu, preuzetu od Saveta Evrope, na kojoj se nalazi dvanaest kružno postavljenih zlatnih zvezdica. Savet Evrope i Evropska unija kao svoju himnu koriste Odu radosti iz Betovenove Devete simfonije. Ostali evropski simboli su godišnja dodela evropskih nagrada, postavljanje evropskih umesto carinskih znakova na unutrašnjim granicama, evropski pasoš, zajednička vozačka dozvola, kao i 9. maj, koji se obeležava kao Dan Evrope. Značajan simbol je, svakako, i zajednička valuta, sa kojom se, počev od 2002. godine, građani Evrope susreću i na čijim se novčanicama i kovanicama nalaze evropski simboli.
Evropska vozačka dozvola: Počev od 1999. godine, države članice mogu da izdaju Evropske vozačke dozvole, koje imaju format kreditnih kartica. Novinu, između ostalog, predstavljaju podela na kategorije (A – motocikli; B – putnička vozila, C – teretna vozila, D – autobusi, E – prikolice preko 750 kilograma nosivosti), kao i redovni lekarski pregledi na osnovu kojih se utvrđuje zdravstvena sposobnost vozača C i D kategorije. Prilikom selidbe u neku drugu državu članicu, vozači EU više ne moraju da vade novu vozačku dozvolu. Obaveza zamene starih vozačkih dozvola, međutim, ne postoji.
Sloboda kretanja: Radnici i lica koja samostalno privređuju, a potiču iz zemalja Evropske unije, imaju pravo da zasnuju radni odnos u svakoj državi članici EU, i to pod istim uslovima, kao i domaća radna snaga, ne podležući pritom bilo kakvim ograničenjima zbog svoje nacionalne pripadnosti. Nadalje, oni imaju pravo da se stalno nastane u nekoj od država EU, te da koriste sve postojeće socijalne povlastice u svom mestu boravka.
Šengenski sporazum: Međudržavni sporazum koji je 1985. godine sklopljen u Šengenu (Luksemburg) predviđa postepeno ukidanje kontrola na unutrašnjim granicama država članica EU. Dodatni sporazum reguliše tretiranje zahteva za priznavanje statusa azilanata i prekograničnu saradnju policijskih organa. Prvobitno utvrđeni termin za otvaranje granica za putnički saobraćaj (1990) morao je u više navrata da bude pomeren. Nakon ustanovljavanja Šengenskog informacionog sistema (ŠIS), kojim je olakšana međunarodna borba protiv kriminala, 26. marta 1995. godine na snagu je stupio Sporazum o realizaciji Šengenskog ugovora. Ovaj sporazum predviđa potpuno ukidanje kontrola na granicama Belgije, Nemačke, Francuske, Luksemburga, Holandije, Španije i Portugala. Italija i Austrija su 1998. godine naknadno pristupile sporazumu, dok je Grčka to učinila 2000. godine. Danska i Finska su 1996. godine potpisale protokole o pristupanju Šengenskom sporazumu, a zajedno sa pridruženim članicama Islandom i Norveškom primenjuju ga počev od 2001. godine. Velika Britanija i Irska nisu, međutim, pristupile ovom sporazumu. Ugovorom iz Amsterdama (1999) uveden je takozvani Šengenski acquis u pravni okvir EZ-a (čl. 61–69 Ugovora o osnivanju EZ-a, Protokol ugovora o osnivanju EU; Politika azila, imigracije i viza).
(Podaci su preuzeti iz knjige Vernera Vajdenfelda i Volfganga Veselsa Evropa od A do Š, Beograd, 2003)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
