“Nekad se znalo da je od deset oficira uvek osam ili devet onih koji su sposobni i svoju karijeru su vezali za Pravilo službe i nastavak vojnog školovanja. To se zvalo ‘predvidiva karijera’, ceo sistem je vodio računa o ljudima. Tada su jedan do dvojica od desetorice uspevali da se provuku preko raznih veza, rođačkih, kumovskih, zemljačkih i mogli su da preskoče jednu stepenicu u karijeri, a ne pet kao što je sad slučaj. Od dolaska SNS to se u potpunosti preokrenulo – od desetorice, jedan do dvojica napreduju karijerno, a osam do devet na osnovu stranačkih veza. Ukoliko neko od vaših najbližih ili vi niste u SNS, nemate čemu da se nadate u vojnoj karijeri”
“Kada se vojni i sistem odbrane ruši ovako kao što se radi poslednje decenije, jako sporo i teško se vraća u normalu. Vojska se zloupotrebljava u političke, marketinške i izborne svrhe, a rukovodeća mesta u Vojsci izgledaju kao da ih je Srpska napredna stranka Gajgerovim brojačem birala”, ocenio je za “Vreme” kapetan bojnog broda u penziji i vojni komentator, dugogodišnji načelnik Uprave za odnose sa javnošću Petar Bošković. On je 2012. i 2013. bio i na čelu Uprave za kadrove (J-1, u prevodu “Personalna služba”) i 15 godina prisustvovao je svim sednicama kolegijuma ministra, dok ih, kako ističe, Aleksandar Vulin nije ukinuo, a bio je i na kolegijumima načelnika Generalštaba.
“VREME”: Kako mislite da je Vulin ukinuo kolegijum ministra?
PETAR BOŠKOVIĆ: Tih kolegijuma se pridržavao i Aleksandar Vučić dok je bio ministar odbrane, a posle i “vrhovni komandant”, za šta ga je protivzakonito proglasio Vulin. Bilo je tu žestokih rasprava na profesionalne teme koje se tiču života i rada Vojske. Pamtim jednu između tadašnjeg ministra Zorana Đorđevića i načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića, gde su svi načelnici uprava čuli o stanju u vojsci. Onda dolazi Vulin i ukida sednice da ne bi svi rukovodioci znali šta se dešava u sistemu i istovremeno ih počeo dovoditi kod sebe “na kanabe” i pojedinačno “brifovati” tako da niko nije mogao da ima širu sliku. Sa tom praksom su nastavili sledeći ministri – Nebojša Stefanović i Miloš Vučević.
Do dolaska Vulina na mesto ministra bilo je redovno izveštavanje i vodili su se ozbiljni zapisnici sa tih sednica, koje su dobijali svi načelnici uprava, imali su oznaku tajnosti, ali su službeno zavedeni i u arhivama stoje i danas. Međutim, Vulin je, sve ono što je “muljao” na ranijim funkcijama, poput nepostojećeg video-nadzora na severu Kosova za koji je država dala skoro milion evra, počeo da preslikava i na vojsku. Evo banalnog primera – zabranio je da Uprava za odnose sa javnošću i sve ostale organizacione celine dobijaju nedeljnike “Vreme” i NIN. Do njegovog dolaska na tu funkciju, Uprava za odnose sa javnošću nije imala politička saopštenja u ime Vojske i Ministarstva, a danas su gotovo svakodnevna. I dok je Vučić bio ministar odbrane, nije nas zloupotrebljavao za politički obračun sa protivnicima i marketing. Svojevremeno sam se lično posvađao sa tadašnjim ministrom odbrane Prvoslavom Davinićem, koji je hteo da preko Uprave uđe u političku borbu sa Mlađanom Dinkićem. Nisam dozvolio.
A na šta vam danas liče odnosi sa javnošću Vojske i Ministarstva? Uprava za odnose sa javnošću svakodnevno zatrpava redakcije saopštenjima da je “održana redovna obuka”, a novinari na događaje i svečanosti dolaze samo ako ih tamo pozove Vučićev kabinet.
Jako mi je žao što su dobar imidž i saradnja sa medijima koje smo godinama gradili potpuno narušeni. Sad Ministarstvo sarađuje samo sa režimskim medijima, a saopštenja koja izdaju nekad su objavljivana na sajtovima brigada – to je deo normalnog života i rada Vojske. Ovo govori da je Uprava samo glasnogovornik SNS. Primer od pre desetak dana – Medija centar Odbrana dodeljuje godišnje nagrade za najbolje saradnike i novinarske priloge gde su pozvani samo “odabrani”. A mi smo nekad za godišnjicu “Odbrane” zvali ne samo novinare, nego i naknadno u Domu Vojske pravili druženje, na koje su dolazili i ministri i načelnici Generalštaba.
Navešću i jedan primer iz bivše JNA kada je o vojnoj štampi reč. Tada pukovnik Ljubodrag Stojadinović je imao svoju kolumnu u tim listovima i bio je vrlo, vrlo kritički nastrojen, ali ga niko nje cenzurisao. A sad, takvo nešto ne može da se pojavi jer su ulogu preuzeli savetnici ministra za medije, gori od onih “moralista” iz JNA. Pogledajte magazin “Odbrana”, koji u redakciji posle više od vek i po postojanja nema oficira. Sve ih je oterao Vulin. A tekstove iz tog magazina više niko ne prenosi jer se radi o udvoričkim hvalospevima. Nekad su tekstovi bili citirani po ostalim medijima, a novinare koji prate sektor odbrane zvali su glavni urednici “Odbrane” petkom oko 15 časova da dođu i uzmu primerak čim iziđe iz štamparije. Danas ih niko ne poziva, očigledno im nije stalo. Kada sam 2019. godine otišao u penziju, vojska je po poverenju građana bila na prvom mestu, sa rejtingom od 68 odsto. Posle stradanja gardista u Topčideru 2004. poverenje je bilo 25 odsto. Mukotrpno smo to radili i onda su ljudi poput Vulina i Vučića sve to srozali radikalskim parolama o “vraćanju Kosova”. I dalje ta kominternovsko-radikalska varijanta, socijalisti i u evropski frak presvučeni radikali pokušavaju da narod ubede da smo mi koji smo ratovali – a ne slažemo se sa vlašću – izdajnici, a da su oni koji su sve ratove izgubili – patriote. Mi, koji smo se borili za otadžbinu, nismo je izgubili, ali smo, zahvaljujući takvima, izgubili državu.
Kada je počelo to srozavanje Vojske?
I ranije je – posle Jugoslavenske narodne armije – postojao politički uticaj na vojsku i na policiju. To je za demokratsko društvo nedopustivo, ali ovo što je nastalo u vlasti SNS je neprevaziđeno, bahato i bestidno mešanje u vojsku.
Nekad se znalo se da je od deset oficira uvek osam ili devet onih koji su sposobni i svoju karijeru su vezali za Pravilo službe i nastavak vojnog školovanja. To se zvalo “predvidiva karijera”, ceo sistem je vodio računa o ljudima. Tada su jedan do dvojica od desetorice uspevali da se provuku preko raznih veza, rođačkih, kumovskih, zemljačkih i mogli su da preskoče jednu stepenicu u karijeri, a ne pet kao što je sad slučaj. Od dolaska SNS to se u potpunosti preokrenulo – od desetorice, jedan do dvojica napreduju karijerno, a osam do devet na osnovu stranačkih veza. Ukoliko neko od vaših ili vi niste najbližih u SNS, nemate čemu da se nadate u vojnoj karijeri.
Možete li dati neki primer?
Kako objasniti da pojedinci koji nikako nisu mogli proći bezbednosnu proveru pošto su imali ozbiljne krivične prijave za, naprimer, švercovanje vozila sa Kosova ili uzimanje mita za odlazak u mirovne operacije, postanu generali? Vojni sindikat, koji živi, radi i diše u Vojsci, ne bi tek tako iznosio poimenične primere nepotizma i zloupotreba službenog položaja. Stanje morala u vojsci nikad nije bilo niže i zato ljudi odlaze.
Prvi čovek Vojske, načelnik Generalštaba, priznao je da je za vreme njegovog komandovanja Vojsku napustilo 12.000 pripadnika. Pa, je li ga “vrhovni” pitao šta su učinili da to spreče i da li su ti ljudi uvedeni u ratni raspored ili kasnije pozivani na obuku? Niko živ nema ratni raspored, nije uređen ni sistem pozivara za obveznike u slučaju, ne daj Bože, rata. Oni su prezauzeti svojim ličnim standardom, poput zapošljavanja sinova, ćerki, supruga, svastika…
Nije to od juče, bilo je i ranije, ali u manjoj meri. Ali, od kad je SNS došla na vlast, načelnik Generalštaba Ljubiša Diković je sve ovo uveo na “velika vrata”. On je, u svom vodničkom maniru Srednje vojne škole iz Sarajeva, vratio reformu Vojske 30 godina unazad. Naime, bio je zagovornik prevaziđenog JNA sistema i nije sprovodio koncept aktivne rezerve. A nemoguće je uz toliko nabavljene tehnike da nema para da se plati obuka 2.000 aktivnih rezervista, što bi uticalo na popularnost vojske i podizanje njenog ugleda u javnosti. Ne postoji ni pasivna rezerva. I onda Vučić kuka kako imamo tehniku, a nemamo ljude. Ali ne kaže javnosti, u svojim stalnim obraćanjima, ko je kriv što je tako. Vojsku napuštaju i tek iškolovani oficiri. Jer čemu da se jedan potporučnik nada ili svi drugi mladi ljudi kad im se preko rijalitija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom šalje poruka kako treba da se živi i ko je “elita”.
Brojno stanje Vojske Srbije je sad tajna, nekad nije bilo?
Po svim međunarodnim konvencijama, i dalje nije tajna, osim za javnost u Srbiji. Zbog Dejtonskog sporazuma koji nas na to obavezuje, Hrvatska i Bosna i Hercegovina moraju da dobijaju podatke o brojnom stanju Vojske Srbije – naravno i NATO i Rusija – ali ne i građani Srbije. To je uveo Vulin onog trenutka kada mu je prvi general rekao “razumem, gospodine minister” i tad je počeo da zloupotrebljava vojsku i od nje pravi šaradu. A vojska sve manja i manja.
Dok sam 2012. i 2013. bio načelnik J-1, nije bio problem popune profesionalnim vojnicima – procenat je bio više od 90 odsto. Nedostajalo nam je nešto više od 800 profesionalnih vojnika, od planiranih 10.000. Imali smo 600 starešina spremnih za odlazak u penziju zbog starosnog doba i potrebe službe da bi se mladi potporučnici sa Vojne akademije mogli staviti na početne dužnosti. Plan je bio da 200 starešina ode godišnje u penziju da bi se mladim ljudim omogućilo napredovanje. Onda se desilo da vojska ostaje bez profesionalnih vojnika zbog naglog odliva kadrova. Ljudi su raskidali ugovor zbog propusta poslodavca – Ministarstva i nepostojanja kolektivnog ugovora sa sindikatom. Reč je o smanjenju dnevnica na 150 dinara, nemanja regresa i naknade za topli obrok, te neadekvatnog plaćanja prevoza, neplaćanja prekovremenog rada, odnosno, njegovim zamenjivanjem slobodnim danima. Tako je došlo i do paradoksa da pripadnici Vojske imaju i po više od 200 slobodnih dana u jednoj godini koje nisu mogli da iskoriste.
Kakva je perspektiva?
Srbija ima najstariju vojsku u Evropi. I o tome se nije razmišljalo na strateškom nivou pošto se za 11 godina izmenilo dosta ministara – nijedan se nije dugo zadržao na funkciji. Sad starešine rođene 1968–1974. stiču uslove za penziju. To je ogroman procenat ljudi i taj vakuum će biti katastrofalan.
Vas često napadaju oficiri u penziji, stalni gosti na režimskim televizijama. Tvrde da niste bili oficir nego novinar. Da li su vas sa tih televizija zvali da se čuje i drugu strana?
Naravno da nisu, gde to da im padne na pamet!? Što se ovih abonenata Pinka i Hepija tiče, moram da im uzvratim činjenicama. Kao vojni novinar sam tokom rata u Hrvatskoj i BiH “peglao” njihove propuste, koji su se ticali ljudskih života i sudbina njihovih porodica. Na primer, onaj general, “nosilac sakoa”, zaboravlja kako je u Sarajevu odveo u smrt pripadnike 72. Specijalne brigade VJ, osam ih je stradalo njegovom greškom tamo ispod brda Žuč (Kobilja glava i Orahova kosa, nap. D. L.). Stradali su zbog “vojnih veština” dotičnog. A ja sam omogućio zapošljavanje udovica nekih od njih. I da citiram jednog mog druga novinara, koji je javno pitao tog “da li ga plaše duhovi kapetana Gorana Galjka i Dragana Stojkovića”. O ovom drugom, nek se seti “afere Labrador” koja je unizila ne samo vojsku nego i Srbiju, a u tom antipropagandnom projektu je učestvao i naneo štetu zemlji i narodu.
Tačno je da nisam imao ašovčić i da se nisam ukopavao jer ja sam mornarički oficir, a mornarica je u svim zemljama sveta posebna i odvojena. Od 1976. godine sam u vojsci, kad sam upisao Vojnu gimnaziju i to kao jedan od retkih koji su rođeni u Beogradu. Posle završetka Mornaričke akademije bio sam oficir i komandant na minolovcima u Kardeljevu, rečnom tenkonoscu i potom komandant komandnog broda Rečne flotile “Kozara”. Kao novinar sam prošao sva ratišta od 1991. do 1996. u Krajini i Bosni, i kao ratni izveštač jako dobro znam i sećam se “uspešnih” akcija te gospode.Voleo bih da me neka od režimskih televizija pozove na duel uživo sa njima.
Kakve informacije imate o prodaji artiljerijskih granata, raketa i municije uopšte Srbije Ukrajini?
I ruski vrapci znaju da municiju i granate za haubice 152 milimetra proizvedene u Srbiji završavaju na ukrajinskoj strani. A potpuno je svejedno da li se to radi preko američkih ili firmi drugih država. Tu su i rakete za višecevni bacač raketa 128 milimetara. Uostalom, kako to da “poštovani bivši ministri, koji nemaju veze sa trgovinom naoružanjem” žive u vili procenjenoj na više miliona evra i sa poprilično vrednim voznim parkom, a plata im je manja od moje penzije. U SAD se dogovara posao.
Bili ste od 2014. do 2018. godine na čelu Nadzornog odbora fabrike namenske industrije “Milan Blagojević” u Lučanima, gde je prošle sedmice opet došlo do eksplozije i šest radnika je povređeno, a 2017. su dvojica poginula, što je slučaj koji je izazvao pažnju javnosti. Jeste li vi na tim sednicama pričali o bezbednosti?
Naravno da jesmo, uvek smo o tome razgovarali. Uz dužni pijetet prema porodicama poginulih i saosećanje sa stradalim, moram da kažem da je uloženo devet miliona evra u zaštitnu opremu, ali da tu postoji problem mentaliteta i izostanak discipline u primeni mera bezbednosti. Lučani su malo mesto, svak svakoga poznaje i neće da se zameri ili da ga kazni zbog nepoštovanja propisa. Radnici su imali 3-5 kompleta zaštitne opreme, ali su leti, zbog vrućine, radili u majicama. Onda smo uveli video-nadzor, posebno u tim osetljivim delovima fabrike, i stanje se popravilo.
U ovom poslednjem slučaju zapaljenja baruta, video-nadzor apsolutno može da pokaže šta se desilo. Dobra stvar je što su na sebi imali zaštitnu opremu. Inače, po tehničkom procesu i propisima za “gnjetalice” baruta, predviđeno je da može da dođe do paljenja tokom proizvodnje i zato su na dve strane otvorena vrata da udarni talas može da “izađe” bez većih posledica po radnike.
O pokojnom direktoru “Milana Blagojevića” Radošu Milovanoviću, koji je decenijama bio na toj funkciji, kao penzioner i do smrti, pričalo se i pisalo svašta. Kako ste ga vi doživeli?
Lučani su živeli od te kompanije, sve što su proizveli prodali su jer nijedna od većine fabrika namenske industrije ne može da pravi svoje proizvode bez baruta. On je znao da “igra” i da se prilagodi svakoj vlasti. Zato se osećao kao neko ko ima apsolutnu vlast u tom mestu, koje je mala sredina.
Kada je za vreme bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića uloženo pola milijarde evra u odbrambenu indistriju, deo fabrika se digao iz pepela, pa tako i ona u Lučanima. Nakon toga krenulo se sa rešavanjem discipline zaposlenih, jer je to bio najveći problem.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
