Sram te bilo, Milomire Mariću

Ako jednog dana Srbija postane normalna zemlja, Milomir Marić ostaće – između ostalog – poznat i po tome što je široj javnosti otkrio profesora Danijela Sinanija. Iako poznat u stručnim krugovima, iako zaslužan za činjenicu da su slave, kolo i pevanje uz gusle uvrštene u UNESCO listu nematerijalne kulturne baštine; iako se kao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu bavi narodnom religijom Srba i antropologijom religije – iako je, dakle, ozbiljan čovek i naučnik, za Sinanija se jednostavno nije dovoljno znalo. Čak ni pošto se pojavio kao gost u Utisku nedelje, nije mu bila garantovana medijska slava: smiren ton kojim govori, jasni argumenti kojima je prstom upro u aktuelnu državnu i gradsku vlast, pali su nekako u senku ozbiljne političke teme.

RETORIKA…

No, kada je Milomir Marić u jutarnjem programu televizije Hepi izgovorio gomilu skarednih stvari na njegov račun, profesor Sinani (sasvim nevoljno) postao je prava zvezda – njegovim se slučajem već sedam dana bave grupe univerzitetskih profesora, nevladine organizacije, medijski eksperti, političke stranke. Svi su oni upozorili na opasnost od govora mržnje i diskriminacije, konstatovali kako nas je mržnja i dovela u bezdan u kojem se nalazimo, kako je to užasno i strašno, itd.

I zaista jeste. Jer, neopisivo je i nezamislivo bilo kome reći da ima „sumnjivo prezime“, da „predaje roke mandoljine“, da on ne može da bude moralni sudija jer bi „Tači i Haradinaj Srbina koji bi to pokušali streljali“, pa se i zapitao „šta su mu rekli“ kosovski predsednik i premijer.

Slučaj je još svež, pa će se tek videti koja će institucija i kako da reaguje, ali je sva prilika da će ovaj put medijska buka uroditi plodom. Srpskom telegrafu je u Višem javnom tužilaštvu rečeno da će „po službenoj dužnosti preduzeti sve radnje u okviru svojih ovlašćenja“, da je postupak pokrenut i da su „preduzete sve mere iz nadležnosti“ i da će „po okončanju istrage obavestiti javnost o svim detaljima“.

Naime, ono što je izgovorio Milomir Marić nije samo kršenje medijskih, već i drugih zakona Republike Srbije. Pre svega, to je kršenje člana 21 Ustava, kojim se garantuje da su „pred Ustavom i zakonom svi jednaki“, da „svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije“, odnosno da je zabranjena svaka diskriminacija bez obzira po bilo kom osnovu (što uključuje nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje).

Osim toga, zabranu diskriminatornog ponašanja i govora predviđaju Zakon o zabrani diskriminacije, kao i Krivični zakonik Srbije – gde se propisuje zatvorska kazna od šest meseci do pet godina za raspirivanje i izazivanje nacionalne mržnje ili netrpeljivosti.

Što se tiče medija, oglasili su se svi direktno nadležni. Regulatorno telo za elektronske medije već je pokrenulo postupak, a po svoj prilici, odlučivaće verovatno na osnovu članova 50 i 51 Zakona o elektronskim medijima koji obavezuju emitere da poštuju ljudska prava, ljudsko dostojanstvo i zabranjuju govor mržnje. Osim toga, Pravilnik REM-a o zaštiti ljudskih prava takođe se bavi tom problematikom i u više članova propisuje zabranu diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti, povrede dostojanstva, časti i ugleda, kao i obavezu istinitog i potpunog informisanja.

Teško je, naravno, očekivati da će ovo telo izreći više od puke opomene TV Hepi – pre svega zato što je i do sada brižno čuvalo televizijske medijske stubove aktuelnog režima (a TV Hepi to jeste, što je mnogo puta dokazano), dozvoljavajući im bukvalno sve.

U tom smislu, pravo je čudo što je ovaj slučaj uopšte dospeo na njihov dnevni red. (Inače, Savet REM-a je 7. oktobra zaista podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv televizije Hepi, ali ne zbog Marića, već zbog, kako se navodi, „210 prekršaja Zakona o oglašavanju u mesecu julu 2019. godine“)

Ono što je iz usta izbacio Marić, takođe je regulisano u tački 75 Zakona o javnom informisanju i medijima u kojem se doslovce navodi: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima, ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Imajući u vidu da je ono što je Marić izgovorio školski primer kršenja ove tačke, reagovalo je (inače vrlo tiho i neprimetno) Ministarstvo kulture i informisanja.

Pritom, pohvalno je što je ovaj put ministarstvo bilo daleko konkretnije nego obično i osvrnulo se ne samo na pojedinačni slučaj, već i na tendenciju: „U vezi sa sve češćom pojačanom neprimerenom retorikom u sredstvima javnog informisanja, Ministarstvo kulture i informisanja smatra neprihvatljivim stavljanje bilo koje ličnosti sa javne scene u pejorativan, netačan i inkriminišući kontekst“, navodi se u saopštenju.

Naravno, sad bi se moglo primetiti da je ministarstvo bilo nadležno i u mnogim drugima sličnim situacijama kada su ljudi nemilice razvlačeni po medijskom blatu zbog drugih aspekata istaknutih u članu 75, a u kojima je ostalo nemo; da je tom svojom tišinom možda čak i pospešilo medijske hajke, ali opet bi – kao i u odnosu na REM – trebalo prihvatiti da je ovo i ovakvo saopštenje nesumnjivo ogroman i hvale vredan napredak u odnosu na ranije poruke.

KONTEKST

Koliko god bilo poražavajuće to što je izgovorio čovek koji se predstavlja kao novinar i urednik TV Hepi, veći atak na mozak bilo je ono što je za „Srpski telegraf“ izjavio kada su ga pitali. E, tu je Marić pokazao s kakvim se i kojim zapravo problemom mi ovde suočavamo. Pre svega, rekao je da se našalio, da će ga ta šala koštati, ali i da je „ravnodušan“ prema tome što mu sledi. Šala je, dakle, reći da ti Tači i Haradinaj naređuju? Šala je reći da nemaš pravo da sudiš o nečijem moralu pošto imaš sumnjivo prezime? Šala je kad slažeš da profesor narodne religije Srba predaje albanski jezik? Duhovito je zaista, evo, smejemo se naglas.

„Napravio sam šalu i nisam širio mržnju. Ponosan sam na Beograd u kome se ne broje krvna zrnca, posebno ne uglednim ličnostima. Pokretanje pretkrivičnog postupka doživljavam kao takmičenje u dodvoravanju demonstrantima, tako da sam ja potpuno ravnodušan prema tom postupku. Drugo, uopšte me ne interesuje šta misle urbani prostaci i glupaci, koji sebe smatraju srpskom elitom“, izgovorio je Marić i time nekako zaokružio stvar.

Da zlo bude gore, na istom mestu oglasio se i advokat Svetozar Vujačić, koji je kazao da „hajka na Marića predstavlja pogodbu sa navodnim zaštitnicima lika i dela profesora Sinanija“. Pokretanje postupka označio je kao „sramotu“, da bi briljirao u završnici: „To je potvrda da su tužioci pod pritiskom dela mnenja koje presira da se reaguje protiv reči koje legendi poput Marića treba da budu shvaćene kao šala i oproštene.“

Imali smo, dakle, otvoreni govor mržnje, otvorenu diskriminaciju i poziv na međunacionalnu netrpeljivost – sve izrečeno kao usput, uz uobičajeno mumlanje i sufliranje sagovorniku.

Kad je ono malo preostalih ljudi i medija upozorilo da je u pitanju kršenje Ustava, zakona i elementarne pristojnosti – bilo je „šalio sam se“. Bilo je da se u Beogradu ne broje krvna zrnca, „posebno ne uglednim ličnostima“ (što valjda znači da je s „neuglednim“ ličnostima to bar delimično dopustivo). Bilo je da se kritičari „dodvoravaju demonstrantima“ i da su svi oni „urbani prostaci i glupaci“.

Konačno, kad su reagovali i tužilaštvo i REM, bilo je da je sve što je Marić rekao valjda u svrhu zabavnog programa, i da treba „da mu se oprosti“ zato što je „legenda“ (?!).

Na ovom mestu, posle prepričavanja slučaja i nabrajanja prekršenih zakona i pravila, sad bi trebalo malo zarežati i viknuti kako je sve to nedopustivo, kako je sve to jezivo i, posle ratova i međunacionalnog klanja, vrlo opasno – ne samo za profesora Sinanija, već za svakog ko se usudio da ima „sumnjivo prezime“, a zlehuda mu je sudba da bude građanin države Srbije.

Svega toga, međutim, neće biti. Kao ponosna nositeljka jednog takođe sumnjivog prezimena, kao „kopile iz mešovitog braka“, kao „ustaškinja“ i „četnikuša“ (u zavisnosti od toga u kojoj se državi nalazim), odbijam da ulazim u dubioze. Jer, iz pozicije sumnjivog i nepoželjnog porekla, ovo je jedna vrlo jednostavna stvar, kojoj je ovoliki tekst potpuno nepotreban i koja zaslužuje jedan vrlo kratak komentar.

Sram te bilo, Milomire Mariću. Sram te bilo,“legendo“. Pa, neka ti i oproste.