Kako "Vreme" saznaje, Gordana Đinđić je po prijemu u Valjevsku bolnicu tvrdila da je ubodena u nadlakticu, ali da nije sigurna da li joj je nešto ubrizgano. Inače, porodici sestre ubijenog premijera pretilo se telefonom i na te pozive uglavnom se "javljao" suprug Milomir. Kažu da je i prethodnih godina imala problema zato što je bila sestra Zorana Đinđića
U subotu pred veče, u porodičnoj kući supruga Milomira napadnuta je sestra ubijenog premijera Zorana Đinđića, Gordana Đinđić-Filipović. Kako su policija i istražni sudija Okružnog suda u Valjevu Dragan Obradović saopštili, u predgrađu Valjeva, u selu Beloševac, dva muškarca, u tamnim uniformama, sličnim kombinezonu – jedan je imao motociklističku kacigu sa spuštenim vizirom, a na grudima žuti elipsasti grb sa natpisom „policija“ – ušli su u porodičnu kuću. Kako je izjavila gospođa Đinđić-Filipović, tražili su spisak, o kojem ona ništa ne zna, i pitali za ime nekog ministra, čijeg imena ona ne može da se seti. Posle toga osetila je ubod u predelu leve nadlaktice, izgubila je svest, i od tada se ničega ne seća. Suprugu je, posle devet uveče, našao suprug Milomir. Prebacio je u Zdravstveni centar Valjevo, odakle je, posle anamneze, na zahtev direktora Ilije Tripkovića, zbog osetljivosti slučaja prebačena na Vojnomedicinsku akademiju Beograd.
Kako se u prvim medijskim izveštajima o ovom događaju pojavila informacija da su napadači zapretili Gordani Đinđić da ništa ne prijavljuje policiji, te da će, ako Milorad Ulemek Legija bude osuđen, pobiti sve članove porodice Đinđić, sve je dobilo dodatni zamajac. Na napad su reagovali svi politički faktori, izvodeći svoj vektor iz svega, slučaj je postao prvorazredan, načelnik VMA Zoran Stanković je, u udarnom državnom TV Dnevniku, informisao javnost da je napadnuta gospođa Đinđić-Filipović primljena pred ponoć, da ima masnicu na levoj podlaktici i trag na koži koji podseća na injekcijski ubod. Analize krvi i urina pokazale su da je pacijentkinja „tretirana“ sredstvima za umirenje i kafom. Načelnik VMA je saopštio da je stanje pacijentkinje, koja je u šoku, stabilno, ali da će, zbog iznimnosti situacije, biti dalje hospitalizovana.
Kako je, zbog pretnji članovima porodice Đinđić, premijer Koštunica obećao svu zaštitu, napadom na sestru ubijenog premijera otvorilo se pitanje zašto ona nije bila pod zaštitom. Istražni sudija Obradović je saopštio da je porodica sestre bivšeg premijera to odbila, ali su se pojavila tumačenja da je policija bila obavezna na to, bez obzira na odbijanje. Nakon događaja policija obezbeđuje kuću u Beloševcu, a, sudskim rečnikom rečeno, po izjavi istražnog sudije Obradovića, prilikom uviđaja u kući i dvorištu nisu uočeni vidljivi znakovi premetačine, pa je očigledno da je Đinđićeva sestra bila meta napada. Sudija Obradović je saopštio i da se ovo delo kvalifikuje kao pokušaj ubistva.
Inače, Gordana Đinđić (1951), kasnije Filipović, doselila se u Valjevo krajem sedamdesetih, radila je kao lekar u seoskoj ambulanti u obližnjoj Kamenici, da bi se zaposlila u Medicini rada vojne fabrike Krušik, kao specijalista medicine rada. Tu je radila do kraja devedesetih, kada je otvorila privatnu praksu. Zna se da su u njenoj ordinaciji gostovali lekari za kardiovaskularne bolesti VMA. Pošto je imala problema sa kičmom, pre nekoliko godina napušta privatnu praksu i odlazi u penziju.
Kako „Vreme“ saznaje, Gordana Đinđić je po prijemu u Valjevsku bolnicu tvrdila da je ubodena u nadlakticu, ali da nije sigurna da li joj je nešto ubrizgano. Inače, porodici sestre ubijenog premijera pretilo se telefonom i na te pozive uglavnom se „javljao“ suprug Milomir. Kažu da je i prethodnih godina imala problema zato što je bila sestra Zorana Đinđića. Inače, oni važe za „normalnu“ porodicu, imaju troje dece, od kojih dvoje na fakultetu. Suprug Milomir je odbornik u SO Valjevo i član opštinske vlade, kažu da se, ako se tako može reći, politički angažovao na nagovor supruge. Po struci je mašinski inženjer, takođe je radio u Krušiku, a sada je privatnik.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Godinama su kritičari vlasti mogli da rade šta hoće – vlast to nije dodirivalo. Sad vlast može da radi šta hoće – pobunu to ne dodiruje i ona se širi. Vučićev legitimitet je konačno otišao dođavola i nema nazad
Zahtev studenata je opet bio jednostavan i najnormalniji: aman ljudi, urednici, novinari, radite svoj posao profesionalno, ne zamajavajte više narod
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
