Kako "Vreme" saznaje, Gordana Đinđić je po prijemu u Valjevsku bolnicu tvrdila da je ubodena u nadlakticu, ali da nije sigurna da li joj je nešto ubrizgano. Inače, porodici sestre ubijenog premijera pretilo se telefonom i na te pozive uglavnom se "javljao" suprug Milomir. Kažu da je i prethodnih godina imala problema zato što je bila sestra Zorana Đinđića
U subotu pred veče, u porodičnoj kući supruga Milomira napadnuta je sestra ubijenog premijera Zorana Đinđića, Gordana Đinđić-Filipović. Kako su policija i istražni sudija Okružnog suda u Valjevu Dragan Obradović saopštili, u predgrađu Valjeva, u selu Beloševac, dva muškarca, u tamnim uniformama, sličnim kombinezonu – jedan je imao motociklističku kacigu sa spuštenim vizirom, a na grudima žuti elipsasti grb sa natpisom „policija“ – ušli su u porodičnu kuću. Kako je izjavila gospođa Đinđić-Filipović, tražili su spisak, o kojem ona ništa ne zna, i pitali za ime nekog ministra, čijeg imena ona ne može da se seti. Posle toga osetila je ubod u predelu leve nadlaktice, izgubila je svest, i od tada se ničega ne seća. Suprugu je, posle devet uveče, našao suprug Milomir. Prebacio je u Zdravstveni centar Valjevo, odakle je, posle anamneze, na zahtev direktora Ilije Tripkovića, zbog osetljivosti slučaja prebačena na Vojnomedicinsku akademiju Beograd.
Kako se u prvim medijskim izveštajima o ovom događaju pojavila informacija da su napadači zapretili Gordani Đinđić da ništa ne prijavljuje policiji, te da će, ako Milorad Ulemek Legija bude osuđen, pobiti sve članove porodice Đinđić, sve je dobilo dodatni zamajac. Na napad su reagovali svi politički faktori, izvodeći svoj vektor iz svega, slučaj je postao prvorazredan, načelnik VMA Zoran Stanković je, u udarnom državnom TV Dnevniku, informisao javnost da je napadnuta gospođa Đinđić-Filipović primljena pred ponoć, da ima masnicu na levoj podlaktici i trag na koži koji podseća na injekcijski ubod. Analize krvi i urina pokazale su da je pacijentkinja „tretirana“ sredstvima za umirenje i kafom. Načelnik VMA je saopštio da je stanje pacijentkinje, koja je u šoku, stabilno, ali da će, zbog iznimnosti situacije, biti dalje hospitalizovana.
Kako je, zbog pretnji članovima porodice Đinđić, premijer Koštunica obećao svu zaštitu, napadom na sestru ubijenog premijera otvorilo se pitanje zašto ona nije bila pod zaštitom. Istražni sudija Obradović je saopštio da je porodica sestre bivšeg premijera to odbila, ali su se pojavila tumačenja da je policija bila obavezna na to, bez obzira na odbijanje. Nakon događaja policija obezbeđuje kuću u Beloševcu, a, sudskim rečnikom rečeno, po izjavi istražnog sudije Obradovića, prilikom uviđaja u kući i dvorištu nisu uočeni vidljivi znakovi premetačine, pa je očigledno da je Đinđićeva sestra bila meta napada. Sudija Obradović je saopštio i da se ovo delo kvalifikuje kao pokušaj ubistva.
Inače, Gordana Đinđić (1951), kasnije Filipović, doselila se u Valjevo krajem sedamdesetih, radila je kao lekar u seoskoj ambulanti u obližnjoj Kamenici, da bi se zaposlila u Medicini rada vojne fabrike Krušik, kao specijalista medicine rada. Tu je radila do kraja devedesetih, kada je otvorila privatnu praksu. Zna se da su u njenoj ordinaciji gostovali lekari za kardiovaskularne bolesti VMA. Pošto je imala problema sa kičmom, pre nekoliko godina napušta privatnu praksu i odlazi u penziju.
Kako „Vreme“ saznaje, Gordana Đinđić je po prijemu u Valjevsku bolnicu tvrdila da je ubodena u nadlakticu, ali da nije sigurna da li joj je nešto ubrizgano. Inače, porodici sestre ubijenog premijera pretilo se telefonom i na te pozive uglavnom se „javljao“ suprug Milomir. Kažu da je i prethodnih godina imala problema zato što je bila sestra Zorana Đinđića. Inače, oni važe za „normalnu“ porodicu, imaju troje dece, od kojih dvoje na fakultetu. Suprug Milomir je odbornik u SO Valjevo i član opštinske vlade, kažu da se, ako se tako može reći, politički angažovao na nagovor supruge. Po struci je mašinski inženjer, takođe je radio u Krušiku, a sada je privatnik.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
