Spremni na sve

Nedostatak slobode kretanja, loša ekonomska situacija i nezaposlenost predstavljaju ključne elemente za donošenje konačne odluke o odlasku. Strah uliva i propali dogovor o novim opštinama koje bi za Srbe predstavljale oblik administrativne nezavisnosti, ali ih dodatno brine i suštinsko neslaganje pregovaračkih timova oko bitnih ekonomskih pitanja.

Tradicionalno razočarani u politiku Beograda prema Kosovu i bezrezervno nepoverljivi prema politici albanskih lidera, Srbi s Kosova danas manje nego ikada veruju da im predstoji svetla budućnost.

„Opet se na nama lome koplja i ovo više ne mogu da podnesem. Ja sam već dve godine u stanju pripravnosti. Spakovane su mi osnovne stvari, nemam nikakvu odstupnicu u Srbiji, ali ću otići s Kosova ako postane nezavisno“, kaže Branko Krstojević iz okoline Gračanice. „Bez posla sam i bez ikakve perspektive i ne mislim da bi mi na nezavisnom Kosovu bilo bolje.“

Krstojević objašnjava da s nestrpljenjem očekuje odluku o konačnom statusu. On se, ipak, potajno nada da Kosovo neće biti nezavisno ali, kako sam kaže, polako prestaje da veruje u čuda. „Ne mogu više da slušam političare koji ponavljaju da je jedino važno da nama bude dobro. Tu postoji neki problem jer je nama sve gore. Mislim da su svi postali svesni realne situacije, ali se još uvek niko ne usuđuje da nam to i saopšti.“

Srbi ostali na Kosovu žive skoro isključivo u selima i retko odlaze do gradova koji su, u nekim slučajevima, udaljeni samo nekoliko kilometara. Izuzetak je severni deo Kosovske Mitrovice, koji predstavlja jedinu urbanu sredinu za kosovske Srbe.

Sloboda kretanja i nešto bolja ekonomska situacija utiču na to da stanovnici ovog grada ređe razmišljaju o odlasku. „Ovde imam kuću, redovno dobijam platu i meni i mojoj porodici je ovde dobro. Ako se ništa ne promeni, ja bih ovde ostala, bilo da Kosovo postane nezavisno ili ne“, kaže Milanka Jeftić, koja se pre dve godine doselila u ovaj grad.

S druge strane, u glavnom gradu Kosova danas živi tek nešto više od stotinu Srba. Reč je uglavnom o penzionerima koji dobijaju penzije iz Srbije, ali i manjem broju mlađih ljudi koju su uglavnom – nezaposleni. Oni najugroženiji dobijaju novčanu pomoć iz kosovskog budžeta – oko 50 evra mesečno. Iako zvanično žive u gradu, ovi preostali Prištevci koje danas mnogi nezvanično smatraju kolateralnom štetom, potpuno su vezani za obližnju Gračanicu do koje im prištevske vlasti svakodnevno obezbeđuju prevoz.

„Nekada sam u Gračanicu išao po mleko i jaja, a danas je Gračanica centar mog sveta. Ne vidim kako možemo da opstanemo ovde bez gradova, fabrika, škola, bolnica i posla“, kaže Svetislav Acić, zanatlija iz Prištine. „Kako nas troje možemo da živimo sa 40 evra mesečno? Za sada sam ovde, ali tu odluku stalno preispitujem“, dodaje Svetislav.

Mirko Rašković sa svojom petočlanom porodicom živi u Prištini od 1999. godine. Raškovići su nedavno po drugi put izbačeni iz stana u kom su živeli, jer je pravi vlasnik odlučio da proda svoju imovinu. Oni su rešenje pronašli u adaptaciji poslovnog prostora u prizemlju zgrade.

„Bilo kako bilo, ja bih pokušao da ostanem jer mislim da je sada kasno za novi početak. Ne znam šta bih sa sobom van Kosova. Ovde je loše, ali bih u Srbiji bio prosjak“, kaže Mirko.

Oni nešto mlađi nerado govore o svojim planovima jer, kako kažu, nemoguće je imati plan i razmišljati o budućnosti kada je sve ovako neizvesno. Ipak, najčešće poručuju da će i oni otići s Kosova.

„Stanje je sada malo bolje, ali ko mi može garantovati da ja neću biti sledeća žrtva?“, pita se Dalibor Veljković, student elektrotehnike iz okoline Gnjilana. „Da li možete da zamislite kako izgleda kada stalno živite u strahu? Pa, naravno da ću otići ako Kosovo bude nezavisno. Šta još da čekam? Ako nam je ovako sada, kako će nam biti kada postane nezavisno?“

S druge strane, Saša Petrović, profesor engleskog u Goraždevcu – najvećoj srpskoj enklavi u Metohiji – kaže da mu pristojni uslovi za život i rad znače više od kosovskog statusa. Bar za sada. „Bitno je imati pristojno plaćen posao i uslove za normalan život, a to može da bude i na Kosovu i u Holandiji i u Mađarskoj, bilo gde. Ali, ako drugačiji status Kosova pogorša uslove života i ako postane nepodnošljivo, sigurno ću izaći iz ove priče koja već predugo traje.“

Prema rečima Dejana Antića iz Gračanice, teško je pouzdano tvrditi koliko ljudi bi zapravo ostalo ili otišlo s Kosova. Ovo je, kako on kaže, period kockanja i opipavanja pulsa. Prećutkuju se činjenice o prodaji imovine i odlasku, a ćutnjom se bori protiv defetizma. „Ako bih ja rekao da odlazim, to bi razočaralo moje rođake i komšije. Verujem da veliki broj ljudi razmišlja na ovaj način, u suprotnom, kako biste objasnili činjenicu da je sve manje Srba na Kosovu, da je njihova imovina na rasprodaji i da je svako ko je mogao kupio sebi stan, kuću ili imanje u Srbiji.“

Za većinu Srba na Kosovu trenutno stanje je potpuno neodrživo. Na kraju dana svi se, ipak, slažu da kompromisom treba doći do rešenja, ali je problem u tome što se taj kompromis suštinski drugačije definiše. Dok albanski političari poručuju da je nezavisnost jedino rešenje, a srpski da jedino nezavisnost ne dolazi u obzir – oni o čijoj se budućnosti odlučuje, nastavljaju da traže svoja rešenja za opšti problem.