Spori hod ka Evropi

Koliko je daleko ulazak zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju? Da li idemo unazad, tapkamo u mestu ili se ipak, veoma polako, krećemo? Koliko se unutar zemalja regiona koje nisu članice EU (ne) poštuju evropske vrednosti, vladavina prava, nezavisnost institucija, iako su političkim vođama puna usta proevropskih parola? Do koje mere vlade zemalja Zapadnog Balkana poštuju obaveze postavljene Berlinskim procesom? Kakav je doprinos Berlinskog procesa i šta se događa nakon samita u Parizu (jun 2016) – u kojim se oblastima zakočilo, a gde je postignut uspeh?

Na ove teme razgovarali su učesnici konferencije „Proširenje EU na Zapadni Balkan u vreme neizvesnosti“, o kojoj je „Vreme“ već pisalo u prošlom broju (br. 1355). Sama konferencija bila je podeljena u dva panela: „Kako ponovo oživeti demokratizaciju i evropske projekte na Balkanu“ i, drugi, „Berlinski proces posle samita u Parizu“. Organizatori su bili Evropski fond za Balkan, Grupa za razvojnu politiku (GDP) i stručna organizacija BIEPAG (Balkans in Europe Policy Advisory Group).

REANIMACIJA DEMOKRATIJE: Prvi panel, na kojem su učesnici bili Florijan Biber, koordinator BiEPAG-a i direktor Centra za studije Jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu, Andre de Munter, politički analitičar za Zapadni Balkan i Tursku i predstavnik evropskog parlamenta za spoljnu politiku EU, kao i Ervan Fuere, istraživač Centra za studije evropskih politika iz Brisela, dok je razgovor moderirao Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika „Vreme“, a započeo je pitanjem: da li je, metaforički rečeno, proces proširenja EU u nekoj vrsti dubokog sna, pa čak i moždane smrti?

Florijan Biber je istakao da bi se pre moglo reći da je proces na auto-pilotu, koraci i pokreti postoje, a druga je stvar da li su oni rezultat koordinisane akcije ili refleksa. Dodao je potom da je neizvesnost sveprisutna, počevši od Bregzita, dolaska Donalda Trampa na čelo SAD, porasta populističkih partija koje su evroskeptične, problema sa izbeglicama i migrantima, što sve ukupno rezultuje i u uzmicanju od „ambicioznijih EU politika“ kada je reč o proširenju. Takođe, u takvoj atmosferi, na listi prioriteta uspostavljanje pluralnog, multikulturalnog demokratskog društva na Balkanu ustupilo je mesto geopolitičkim razmatranjima. S druge strane, i zemlje Zapadnog Balkana su postale manje demokratične, odnosno autoritarnije. „Ako pričate sa kolegama u Briselu, oni će kazati da proširenje dobro ide, postoji strategija, izveštaji, poglavlja se otvaraju i zatvaraju… Proces formalno ide napred, ali se nesvesno podriva“, kaže Biber.

Razgovarajući o tome da li postoji način da se Parlament EU više angažuje u procesu proširenja, Andre de Munter je kazao da uopšte uzev Parlament podržava proširenje, ali da se došlo do tačke kada bi trebalo da se javno govori šta se loše radi („naming and shaming“), a ne da se kritika isključivo (ne) čuje iza zatvorenih vrata. Munter je naglasio da ne govori u ime Evropskog parlamenta, već isključivo u svoje. Uz to, smatra Munter, trebalo bi da bude više ad hoc reakcija od strane evropskih parlamentaraca i Evropske komisije, jer stalne izjave kako su uznemireni i zabrinuti nemaju baš preterano svrhe. Tako je, na primer, kao jedno od problematičnih mesta, Andre de Munter istakao izostanak slučaja Savamale iz izveštaja Evropske komisije, iako se u tom slučaju radi o jasnom nepoštovanju vladavine prava i otvara pitanje nezavisnosti institucija (moderator tribine Dejan Anastasijević je primetio da se baš po izostanku Savamale vidi koliko je važno srpskim vlastima šta stoji u izveštajima. Naime, postojao je vrlo koncentrisan napor od strane srpskih diplomatskih predstavnika, i to ne samo u Briselu, da se uradi sve što se može da bi se Evropska komisija ubedila da izostavi slučaj Savamale). Takođe, Munter je spomenuo i uvrede koje je trpeo ombudsman Saša Janković, koji je na zvaničnom sajtu vladajuće partije nazivan šibicarem i prevarantom, kao i da niko na to nije reagovao: „Evropski parlament i pojedinačni članovi mogli bi da igraju važnu ulogu ovde… oni bi u ovakvim slučajevima trebalo da pošalju poruku ‘to što radite nije prihvatljivo’.“ Ovakvi primeri nisu rezervisani samo za Srbiju, naprotiv. Tako je, recimo, u Makedoniji Johan Tarčulovski, jedini Makedonac optužen za ratne zločine, bio kandidat na izbornoj listi vladajuće stranke VMRO-DPMNE, ali se iz EU ne čuje ni reč kritike ili protesta.

Ervan Fuere je naglasio da je rad Evropske komisije ranije bio cenjen i prepoznat, da se u izveštajima situacija procenjivala kritički i objektivno, što sada nije slučaj. Takođe, proširenje EU je na dnu liste prioriteta. Retko će se danas naći političar unutar država EU, ističe Fuere, koji će otvoreno govoriti o uspehu strategije proširenja jer je, bez obzira na prethodne uspehe, sada ova stavka učvorena u otrovnu debatu oko imigranata, izbegličke krize… „I kao da to nije dovoljno, uz to imate i rast autoritarnih tendencija u nekima od zemalja EU, preispitivanje osnovnih vrednosti na kojima je Evropska unija zasnovana, kao što je to slučaj u Mađarskoj, gde su reakcije evropskih institucija bile ili veoma slabe ili ih uopšte nije bilo, što takođe utiče na njihov kapacitet i reputaciju.“ Konačno, kada je reč o zemljama kandidatima EU, u porukama koje upućuju evropski zvaničnici naglašava se važnost jake vlade, koja će moći da se nosi sa sigurnosnim izazovima, mnogo više nego što se ističe važnost vladavine zakona, funkcionisanje institucija… Kako Fuere dalje ističe, proširenje EU se vidi kao investicija za sigurnosnu perspektivu, što ona svakako jeste, ali se stalnim naglašavanjem te dimenzije umanjuje važnost drugih pitanja sa kojima se zemlje suočavaju vezano za vladavinu zakona, borbu protiv korupcije, poštovanje ljudskih prava, medijske slobode…

„Potrebno je više odlučnosti, konzistentnosti i kreativnog pristupa od strane EU, inače će situacija biti sve gora“, dodao je Fuere, naglasivši i da se od država Zapadnog Balkana mora zahtevati da sarađuju sa organizacijama civilnog društva.

ČUDNA TRKA: Govoreći o tome kako dogodine nećemo imati godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije, sagovornici su se bavili mogućim posledicama ovakve odluke. Florijan Biber je naglasio da postoji svojevrsna opsednutost izveštajima, kao što postoji i opsesija tom mehanikom procesa otvaranja i zatvaranja poglavlja, ali da je suština negde drugde i da se mnogo toga dešava izvan samih izveštaja. Međutim, oni su jedini vidljivi dokumenti, i zato su toliko važni. Stvar bi bila znatno bolja kada bi postojala i neka druga forma komunikacije koja bi se, recimo, fokusirala na konkretan problem. Ali u nedostatku toga, zabrinjava mogućnost da će izostanak pomenutog izveštaja značiti i manju mogućnost da se makar preispituju napori vlada.

Andre de Munter i Ervan Fuere su se složili da se opasnost krije u tome što će vlast u mnogim zemljama ovo videti kao šansu da još opuštenije nastave „da odrađuju poslove“ („business as usual“), te da bi bilo dobro da postoje međuizveštaji.

Konačno, pošto je postalo jasno da je, kada je reč o proširenju, situacija podosta sumorna, postavilo se i pitanje da li je odluka EU da prema zemljama regiona ne preduzme „regionalni pristup“ bila ispravna (države Zapadnog Balkana su u različitim fazama procesa pristupanja, iako se do sada EU širila u krugovima, odnosno primala je nekoliko zemalja odjednom pa su te države podržavale jedna drugu, ali se na neki način i takmičile tokom pristupnih pregovora). Ovde se često koristi metafora da nije reč o konvoju koji ide ka evropskoj obali već o regati gde se svako kreće svojom brzinom.

Florijan Biber smatra da je to bio ispravan pristup Evropske komisije jer zemlje koje su brže ne treba da čekaju najsporijeg u grupi, ali da nema dovoljno takmičenja između zemalja: „Mi nemamo regatu, već neki brodovi stoje i ne plove uopšte. Mehanizam takmičenja na radi. Makedonija je zaglavljena, Kosovo takođe, za Bosnu i Hercegovinu bi se moglo reći da nije zaglavljena… To nije regata, već čudna trka.“ A problem u toj trci je i što se napredak ponekad ne meri pravim merilima, pa onaj koji je prvi baš i nije to zaista. Naime, malo se govori o demokratijama unutar zemalja, o stanju tih demokratija, i prenebregavaju se problemi jer nisu institucionalni – zakoni i institucije dobro izgledaju, ali je „na terenu“ situacija nešto drugačija. Otuda se šuma ne vidi od drveća, a vlade u regionu su se izveštile da ispunjavaju individualne institucionalne kriterijume, dok je stanje unutar zemlje lošije nego što deluje, odnosno zvuči.

BERLINSKI PROCES: Sagovornici na drugom panelu „Berlinski proces posle samita u Parizu“ bili su Jovan Nicić (Grupa za razvojne politike iz Beograda), Selma Mameledžija (Fondacija „Nova politika“ iz Sarajeva) i Zoran Nenčev (Institut za demokratiju „Societas Civilis“ iz Skoplja), a moderatorka je bila Jovana Gligorijević, novinarka „Vremena“. Oni su predstavili policy brief studiju „Berlinski proces i regionalna saradnja na Zapadnom Balkanu: Kako pregovore učiniti efektivnijim i efikasnijim?“, u kojoj se istražuje do koje mere su vlade triju zemalja, Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije, (bile) posvećene implementaciji deklaracija koje su potpisali 2015. godine – Deklaraciji o bilateralnim pitanjima i Zajedničkoj deklaraciji kojom se predviđa osnivanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih (Regional Youth Cooperation Office – RYCO).

Kako je objasnio Jovan Nicić, Berlinski proces je veoma bitan jer, u periodu kada se oseća znatno slabljenje entuzijazma u vezi sa EU proširenjem, on može dovesti za isti sto lidere EU i Zapadnog Balkana.

Inače, Berlinski proces je počeo 2014. godine i učesnici su se složili da uspostave četvorogodišnji okvir delovanja. Nakon Berlina, samit se održao u Beču (2015), a zatim u Parizu (2016).

Jovan Nicić je objasnio da je najvažniji rezultat proteklog trogodišnjeg perioda Berlinskog procesa odluka o osnivanju Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO), koja treba da počne sa radom u martu 2017. godine i treba da doprinese pomirenju i evropskoj budućnosti regiona kroz jačanje saradnje i mobilnosti mladih.

Kao pozitivnu poruku sa samita u Parizu, Nicić je naveo potvrdu da budućnost Zapadnog Balkana leži u evropskim integracijama, kao i da je taj proces usporen, ali nije odbačen. Zatim, došlo je do novih dogovora kada je reč o ekonomskoj saradnji u oblasti saobraćaja, energetskog sektora… Međutim, glavni problem u implementaciji Berlinskog procesa su odnosi između zemalja Zapadnog Balkana, kao i odnosi zemalja Zapadnog Balkana i susednih zemalja, članica EU, što je slučaj sa Srbijom i Hrvatskom.

Selma Mameledžija je istakla je da su u studiji bilateralni sporovi, inače većinom nastali raspadom bivše Jugoslavije, podeljeni u sledeće kategorije: nedostatak precizne demarkacije i granice između država; pitanje statusa nacionalnih manjina; pitanje nestalih osoba, izbeglica, repatrijacije, pitanje ratnih zločina; zatim, restitucije i nasleđivanja imovine bivših jugoslovenskih zemalja i, konačno, problemi povezani sa unutrašnjim izazovima. Selma Mameledžija je dodala da je na Pariskom samitu bilo dosta predstavnika civilnih organizacija, posebno onih koji uključuju mlade, ali su se kao problem u pojedinim zemljama, posebno u Bosni i Hercegovini, javile transparentnost i legitimnost procesa kojim su izabirani ti predstavnici. U Makedoniji i Srbiji opet organizacije civilnog društva nisu bile zadovoljne razvojem i implementacijom ove ideje.

Kada je reč o situaciji proširenja EU danas, Zoran Nenčev je naglasio da je proces proširenja mnogo više političko pitanje nego što je to bilo ranije: „Evropska unija je u nezahvalnom položaju dok igra ulogu pomiritelja između zemalja članica. Sa druge strane, države Zapadnog Balkana su suočene sa različitim odgovorima zemalja članica na ista pitanja… Opet, lideri ovih zemalja koriste sivu zonu za svoje interese.“ Nenčev kaže da je baš u ovom periodu nesigurnosti potrebno nastaviti Berlinski proces i nakon prvobitno dogovorenog vremenskog okvira jer je to jedini dijalog na visokom nivou, jedina platforma gde lideri Zapadnog Balkana direktno sede sa liderima EU.

GDE JE CIVILNO DRUŠTVO?: Kao slaba tačka ističe se problem uključivanja nevladinih organizacija u Berlinski proces a, kako je naglasio Nicić, njihov zaključak je da je to uključivanje sporadično i nekonzistentno. Sagovornici su takođe istakli da je uloga ovih organizacija, kao izuzetno bitnih za evropske integracije, manje istaknuta u Parizu nego što je to bio slučaj u Beču godinu dana pre. Dok je u Beču postojala direktna diskusija između predstavnika civilnog društva i političkih predstavnika, u Parizu su oni bili odvojeni. Kako prepričava Zoran Nenčev, austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc je došao u ime članova Evropske unije da čuje glasove i preporuke civilnog sektora, te da ih prenese liderima Zapadnog Balkana. „Ako nam treba austrijski ministar da nam omogući dijalog, jasno je kakva je saradnja i komunikacija između civilnog društva i političara na Zapadnom Balkanu“, zaključuje Nenčev. On dalje ističe da je potrebna strukturna uključenost civilnog sektora, kao i da taj sektor mora biti „desna ruka“ u nadgledanju onoga što se dešava u svakoj individualnoj oblasti Berlinskog procesa. Konačno, Nenčev se osvrnuo i na to da je potrebno suziti prostor zemalja domaćina kada je reč o odlukama o temama i vremenu samita. Naime, Francuzi su poslednji samit pomerili sa avgusta na početak jula, datum između britanskog referenduma, španskih izbora i finala Evropskog prvenstva u fudbalu koje se takođe održavalo u Francuskoj. Drugim rečima, imajući u vidu da proširenje ne služi za skupljanje političkih poena tamošnjih lidera, već je na „lošem glasu“, verovatno da je postojala potreba da se samit održi „ispod radara“. Ipak, da ne bude sve u sumornom tonu, ohrabruje činjenica da je samit održan, što dokazuje izvesnu posvećenost.

A kada je reč o uključenosti civilnog sektora, dosta govori i činjenica da je osnovan Zapadnobalkanski fond, po ugledu na Višegradski fond, gde bi civilni sektor aplicirao za sredstva za projekte, ali sam civilni sektor nije ni u jednom momentu upitan o mogućim prioritetima samog Fonda, niti je bilo ikakvog dijaloga u vezi s tim.

REŠENJA I NADANJA: Kao jedan od problema pomenute Deklaracija o bilateralnim pitanjima, gde se zaista nije daleko stiglo, Jovan Nicić pominje da je ona preširoka: „Naše mišljenje je da bi mogla da bude specifičnija, usmerenija. Drugi problem je što nemamo konkretne korake za zemlje Zapadnog Balkana… Jedna od naših preporuka bila bi da zemlje regiona prihvate i sprovode specifične bilateralne dogovore koji ne bi bili samo simbolični već bi zahtevali konkretne korake.“

Konačno, kao i obično postavilo se pitanje raskoraka između stanja na papiru i onoga na terenu. Naime, Florijan Biber je na početku prvog okruglog stola primetio da je Zapadni Balkan manje demokratski nego što je bio pre nekoliko godina. To jeste jedan opšti osećaj, ali kako to meriti? Koji bi bili pokazatelji?

Jovan Nicić ističe da se često čuje kako su nevladine organizacije veoma važne za napredak regiona, saradnju, pomirenje, ali da postoji ozbiljan manjak „dokaza“ kada je reč o inkluziji nevladinog sektora u pomenutim procesima. Drugim rečima, deklarativne izjave koje dolaze od zvaničnika su jedno, a prava saradnja i volja, odnosno manjak volje za saradnjom je ono što se događa u praksi. Kako je naglasila Jovana Gligorijević, ova vrsta jaza je „tradicionalan problem“ kada je reč o procesu pristupanja Evropskoj uniji i odnosima zemalja Zapadnog Balkana i EU. Zoran Nenčev dodaje da su pojedini političari, poput onih u Makedoniji, deklarativno za vrednosti Evropske unije te su naučili šta treba da kažu, ali to ostaje na poželjnim rečima i izostaje u delima. Zvuči poznato svima u regionu.

Teši ipak osnivanje Kancelarije za mlade. Otuda će valjda generacije koje dolaze biti pametnije od onih koje sada mahom kroje ovdašnje politike.