Spomenar Šotrinih glumaca

Mojih 500 glumaca Zdravka Šotre je velika knjiga u svakom pogledu. U njoj je 65 godina života i istorije naše kinematografije opisane pričama o glumcima sa kojima je sarađivao veliki reditelj Zdravko Šotra. Knjiga je svedok nezaboravnih veličina naše kinematografije, dirljivi omaž vremenu kad je kinematografija smatrana za uzvišenu umetnost. Knjiga je i baština i čuvanje od zaborava.

...

Prvih šest strana je gust spisak 500 Šotrinih glumaca. Poslednjih stotinak stranica su naslovi filmova, televizijskih serija, pozorišnih predstava i ostalog što je režirao Zdravko Šotra. Taman da je objavio knjigu sa samo te dve stavke, bila bi ovo dragocena, takozvana večna knjiga, dokument kakvog nema.

Ono što se nalazi između ta dva pomenuta odeljka je film pun anegdota, dobrog iskustva, kadrova sačuvanih u fotografiji.

Samo još jedan detalj o knjizi: Šotra čitaocu pripoveda o drugima i o sebi, razgovara sa njim, običnim, lepim jezikom, kao kad se priča o onom što ti je važno i blisko, sa nekim prisnim. I to je još nešto posebno što ovu knjigu čini velikom.

“Čitavog života sam se, i mimo rada, družio sa glumcima, što nije bilo uobičajeno za reditelja. Prosto osećam da smo od istog soja”, piše na početku odgovora na pitanje kojim Šotra počinje priču o sebi i glumcima – Kako sam se ja našao među njima?

Svemu je kriv Ljubiša Jovanović, pa je zato i prvi na spisku od 500 glumaca. Desilo se to 1948. pred malu maturu u Prvoj beogradskoj (tada muškoj) gimnaziji (to je današnji osmi razred osnovne), kad je stanovao kod brata u Francuskoj ulici, blizu Narodnog pozorišta. “Jedno veče, nešto me navede, te uđem u taj hram.” Predstava je bila Šuma Ostrovskog, a u njoj ga privuče “onaj što glumi Nesrećkovića, to jest glumac koji ga igra. Nekakav topao glas, plemeniti patos, suzdržani romantični naboj u njemu…Da ne dužim, kad sam izašao iz Narodnog pozorišta, više nisam bio baš isti onaj koji je ušao. (…) Verujem da je taj susret sa Ljubišom Jovanovićem i dalje usmerio moju sudbinu.”

Kad je maturirao, njegov brat je otišao iz Beograda i “nisam znao ni šta ću danju jesti ni gde ću noću konačiti”, priča Šotra dalje. Jedinu šansu da tada, u petnaestoj, preživi, bila je stipendija koje su u to vreme bile najčešće za tehničare. Upisao je Građevinsku srednju tehničku školu i sa diplomom te škole zaposlio se kao građevinski tehničar u Upravi za održavanje stambenih zgrada opštine Savski venac. Tada se družio sa Slobodanom Aligrudićem, išli su na utakmice i navijali za različite klubove. Alija se amaterski bavio glumom u društvu “Lola Ribar”. “Jednom, posle našeg gluvarenja, on me povede u ‘Lolu’ na probu. To će sudbonosno usmeriti moj dalji život”, kaže Šotra.

Glumu je vodio glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta Marjan Lovrić, junak našeg prvog filma Slavica. Šotra je hteo samo da gleda probu, ali ga je Lovrić pozvao da im se priključi – spremali su Šarana Zmaj Jove Jovanovića. “I sad sam građevinski tehničar i glumac. Pre podne čekam da se ko požali da mu prokišnjava krov, curi ve-ce kotlić i sl. pa da dam nalog da se to popravi. Onda u ‘Lolu’ na probu. Prisustvujući probama, počeo sam da osećam neko novo uzbuđenje i obuzima me magija nekog sveta u kojem treba da tražim svoje mesto. Sve više sam voleo da dolazim u tu oveću sobu u prizemlju zdanja u Resavskoj.”

Tog septembra, Šotra i Aligrudić primljeni su na Akademiju za pozorište i film, na režiju odnosno glumu.

foto: promo

Redosled po kome niže priče o glumcima manje-više sledi hronologiju života. Sa Batom Stojkovićem je počeo da se druži na početku prve godina studija. Opisujući zajedničke filmove, Šotra iskoristi priliku da pomene i ostale glumce – jasno je u koliko nivoa je to važno. “Završili smo dramom Veljka Radovića Milan–Dar. Bata, kao dr Milan Savić, inače otac Anice Savić Rebac, ženi Simu Matavulja udovicom iz Novog Sada. Tu su Petar Kralj, Vera Čukić, Irfan Mensur i Mira Banjac. Morali smo u tekstu menjati sve arhaizme i strane reči, koje Bati u tekstu nisu ‘išle’. Postoje i šale o tome – Bata tražio da ugase ventilator, a uzviknuo: ‘Ugasi depilator!’”

Devetsto šezdeset treće upoznao je Zorana Radmilovića. Režirao je tri priče Efraima Kišona na televiziji, i za treću je tražio partnera Bati Paskaljeviću. Bosiljka Boci mu je rekla: “Imam jednog pulena u pozorištu na Crvenom krstu. Niko ga još ne zna, a momak je odličan.” Tako je Zoran Radmilović kod Zdravka Šotre debitovao na televiziji.

Druženju sa Zoranom Radmilovićem Šotra je posvetio nekoliko priča. Iz Radmilović se ženi, možda najlepše, samo detalj s početka: Šotra režira televizijsku dramu Provod Mome Kapora, glavnu ulogu je dao Zoranu Radmiloviću, ali nikako da mu nađe partnerku. I Zoran mu je predložio:

“Uzmi onu Dinu Rutić.

– Zašto baš Dinu?

Odgovorio je rečenicom tipično radmilovićevskom:

– Zaljubljen sam u nju tri godine dana.”

foto: promo

O Ružici Sokić kaže da joj je gluma bila sve, da je bila gladna glume. “Ružica Sokić spada u one retke glumce koji su autentični i sasvim osobeni, oni što kad izađu na scenu ili samo uđu u kadar, gledalac smesta oseti da se nešto desilo. To je magija koja je data samo rođenom glumcu. Šire gledalište je, od svih uloga, najviše zna po filmu Žuta. A odigrala je zaista mnogo uloga, u svim medijima. Ukratko, Ružica Sokić je imala jednu od najplodnijih karijera među našim glumicama. Ali, kad je ušla u pozne godine, nikako nije mogla da se pomiri da je više ne zasipaju ulogama kao pre. Nije htela decu, gluma joj je bila sve, u ovim godinama, prirodno, glume je bilo sve manje. Kad god se sretnemo, dočekivala nas je, i mene i Nedu (prof. Neda Todorović) istim pitanjem:

– Šta se ovo dešava? Niko mi ne nudi ulogu!

S vremenom, pri svakom susretu, osećam da joj je to sve dramatičnije. Davao sam joj uloge i u tim godinama, od Zone, pa dalje u serijama. Ali, to nije moglo da utoli njenu glad za glumom.”

Borisu Dvorniku dao je ulogu u drami Jove Radulovića Vučari iz Gornje i Donje Polače. Tu je, uz Ivicu Vidovića, Mariju Kon i Stoleta Aranđelovića, kaže Šotra, Dvornik “sjajno odigrao krajiškog seljaka Markana”. U završnoj sceni, kad se vučari Gornje i vučari Donje Polače potuku oko plena, ta tuča nije ispala onako kako je Šotra hteo. Krepak starina, koji je trebalo da se potuče sa Dvornikom, nije mogao da ga udari zato što je “fin čojek”. I Šotra je morao da smisli neko lukavstvo: “On je ustaša! Zar ne znaš…”, rekao mu je.

“Krenemo scenu ponovo. On zgrabi Dvornika, podiže ga i obori na zemlju, stade mu kolenom na grkljan…

Stop! Stoop! Stop! – jedva sam ga zaustavio.”

Pripreme za film Boj na Kosovu prespojile su se sa radom na Gospođi ministarki Branislava Nušića. Uspomene vezane za ta dva naslova Šotra potanko opisuje. Sve se dešava u vreme Plenuma CK SKJ i raspada Jugoslavije.

foto: promo

“Danima se mučim kome treba dati Živku ministarku. Jedno veče u ‘Stupici’ (nekad čuvena kafana ispred Teatra “Bojan Stupica” koga takođe nema) zateknem za šankom Dragana Nikolića. Čuo je da radim Ministarku, pa pita pomišljam li na Milenu. Ja sam već pomišljao na nju, pa tu prekratih dilemu – Milena će igrati ministarku.” Pristala je. Zbog velike odgovornosti i zbog pritiska mišljenja da Ministarku može da igra samo Ljubinka Bobić, Milena je dva puta imala žučni napad.

Snimanje ključnih scena Boja na Kosovu opisuje dramatično i filmski. Na primer:

“Pokušavamo da lažiramo veliku bitku sa nešto malo konja i statista. Svi glumci, osim Lečića, padaju s konja. Lane Gutović (Toplica Milan) ne sme ni da im priđe. Stojim iza kamere – pred nama gori turska komora – a iz dubine pravo u vatru galopira Vuk Branković sa svojom vojskom. Vidim da Voja Brajović (Vuk) počinje da visi sa konja. Valjda popustio kolan pa dok se primiče vatri, sve više se izvrće. Brzo ulete kaskaderi, zaustave ga. Skinu s konja i polože na zemlju. Voja ubledeo i užuteo od bola, a dežurna lekarska ekipa ne zna šta će s njim. Javi se Bugarin, dekorater, iznajmljen od ‘Bojana filma’. Bugarče mu samo cimnu stopalo i reče: ‘Ripaj, more!’ Voja s nevericom ustade, ali stade normalno na nogu. Kao pojačanje našim kaskaderima iz Bugarske, dođoše momci vešti u padanju i obaranju konja u trku. Da ubrzamo, snimamo ih sa više kamera. Slika bojnog polja posle bitke urezana je u narodnu svest kroz poeziju i slikarstvo. Tu scenu bi čitav dan trebalo bogato opremati, a idućih dana pažljivo snimati. Nama je ta scen planirana kao poslednja, od brojnih koje smo snimali tog dana. O njoj već od jutra mislim i strepim zbog nje dok snimam druge scene.”

foto: promo

Knjigu završava poglavljem Glumci mog završnog dela. Napominje da je među glumcima sa kojima je počeo karijeru bilo i onih, kao recimo Dejan Dubajić, koji su rođeni krajem XIX veka, a da karijeru završava sa onima koji su rođeni početkom XXI veka. Poslednji glumac o kome Šotra priča u ovoj knjizi je Ljuba Bulajić, kralj Aleksandar u seriji Aleksandar od Jugoslavije, a pre toga je glumio u Nepobedivom srcu, Šeširu profesora Vujića i Santa Marija dela salute. Osim njega, u ovom poglavlju su i Vojin Ćetković, Nikola Đuričko, Nebojša Cile Ilić, Sloboda Boba Mićalović, Kartarina Radivojević, Nataša Ninković, Nela Mihailović, Ivan Bosiljčić i Tamara Aleksić.

Pričajući o njima, Zdravko Šotra kaže da je već 22 godine penzioner. “U tom periodu moj rad je bio intenzivniji nego u mojim najboljim godinama.”

Priču o svojih 500 glumaca Zdravko Šotra završava ovako:

“Na kraju izražavam zadovoljstvo što karijeru i ovaj spomenar sada završavam sa ovakvim glumcima i ovako divnim ljudima.”