Smrtonosna buka

...

Zima je upravo počela. U svetu pre klimatskih promena, sve je u ovo doba godine bilo tiho i belo, van gradova čak i prazno (a gradovi su, u istorijskom smislu, sasvim nova pojava). Predstojeća tri meseca biće veliki izazov za izdržljivost i zdravlje, čak i za one koji nisu postili šest nedelja pre Božića. Ljudska potreba da se pobegne iz zamalo pa smrtonosnog zagrljaja zime odlično se vidi u tome da ona počinje praznicima i nesnosnom bukom, te u insistiranju na praznicima koji to ili nisu ili su pogrešno shvaćeni ili su nasilno smešteni u pogrešan trenutak.

Praznovanje Nove godine i njeno “dočekivanje” ima dublje implikacije od izbora vina i pravljenja ruske salate. Ideja da se godina u nekom trenutku završava i onda počne nova potiče iz pradavnih epoha i sastavni je deo razumevanja vremena kao cikličnog, kao ogromnog, možda beskrajnog, niza univerzuma, života i godina koji nastaju, traju i završavaju se, samo da bi ponovo počeli sa određenom pauzom ili bez nje. Učenja o reinkarnacijama tipičan su primer neproverljivih oblika ovog verovanja. Ali i bez ikakve sklonosti teologiji ili kosmogoniji, ljudi su rano morali primetiti da se godišnja doba ciklično smenjuju po obrascu koji je tada imao veoma male varijacije. Planirali su, pripremali se, nadali se zahvaljujući iskustvu o pravilnoj smeni obrazaca vremena (uključujući plavljenja Nila), pre nego što im je bilo jasno da se zemlja kreće oko Sunca i da joj putanja nije pravilna kružnica.

Fundamentalna nelogičnost ovog procesa odmah je jasna. Ako ovako gledate na svet, početak godine morao bi biti na početku obnove prirode, dakle u proleće, pa bi Novu godinu trebalo slaviti nekog od poslednjih dana marta ili čak u aprilu – kako god da se dogovorimo. Zanimljivo je da latinski nazivi za mesece pokazuju da je nekada bilo upravo tako, pošto “septembar” naprosto znači sedmi mesec (mada je sada deveti), oktobar je osmi, novembar deveti, decembar deseti. U romanskim jezicima (pa i mnogima drugima), nazivi i redosled su zadržani, samo je početak pomeren. Šta se desilo?

Desio se Julije Cezar. Kada je odlučio da reformiše kalendar, Cezar je procenio da bi početak godine trebalo pomeriti. Izabrao je početak januara ne iz astronomskih razloga, već zato što je taj mesec dobio ime po bogu Janusu, dvoličnom božanstvu sa još jednim licem na potiljku, bogu koji je Rimljanima simbolizavao istovremeni završetak i novi početak. Cezar je ubijen već sledeće godine i to baš u martu, ali nema dokaza da su zaverenici bili članovi neke staro-staro-kalendarske sekte. Običaj se onda proširio svetom i sad ga svi pratimo, ne pitajući se otkud potiče i koji mu je smisao.

Proslava u decembru nije mali izazov. Kako je sveže hrane vrlo malo, morate biti kreativni i, na primer, ispeći hleb sa osušenim voćem; pošto je u prirodi sve jednobojno, u svaki kutak kuće stavljate raznobojne dekoracije, unosite granje ili čitava stabla koja okitite različitim ukrasima (ovome izvorno jevrejskom običaju takođe su zaboravljeni koreni); kad je sve u prirodi utihnulo, ljudi počnu da prave buku. U novije vreme, širom sveta se prave posebno neobični, šareni i bučni vatrometi, potroše se milioni petardi, a u nekim krajevima, uključujući Srbiju, puca se i iz vatrenog oružja. Sve je ovo besmisleno, a potencijalno i opasno, čak i ako uzmete u obzir to da se posedovanje oružja vekovima doživljavalo kao pokazatelj slobode i odbrambene moći.

S Božićem je sve komplikovanije, a s njegovim proslavama apsurdnije. Prema nekim tumačenjima, Božić je najvažniji hrišćanski praznik (pošto bez Božića ne može biti Uskrsa). On slavi rođenje dečaka čija je majka Jevrejka i koji je obrezan i uveden u hram – ponekad je bio gladan, ljutio se i trpeo bolove. Ali ovaj dečak je, hrišćani veruju, postao Spasitelj, zato što on zapravo predstavlja otelovljenje Boga Logosa, one “reči” sa samog početka “Knjige postanja”. Bog, za koga se verovalo da obitava u zonama ljudskom umu nedostupnim, sada se pojavljuje među ljudima, u svoje dve prirode i sa dve ličnosti, kao bogočovek.

Ne brinite što ne razumete i ne možete da zamislite ništa od svega ovoga. (Neki čak misle da je poenta upravo u tome da ljudima ovo ostaje nedokučivo). Za temu ovog teksta bitno je jedino to da Božić slavi trenutak kad je hrišćanski Bog, koji je početak i kraj svega, uzeo na sebe zemaljsko, smrtno, obličje da bi ponovo uspostavio smisao i mir među ljudima i u čitavom svemiru. Božić je, otud, pre svega praznik mira, pomirenja i opraštanja. Ovo se eksplicitno pominje u tradicionalnom pozdravu, za koji se u srpskom koristi i izraz “mirobožiti (se)”.

Pitanje je sad sasvim očigledno: kad se proslavlja praznik svemirskog mira, čemu pucnjava? Kako se pištolji i petarde uklapaju u taj mir? Zar nije odmah jasno da ga narušavaju i odaju utisak pokušaja sabotaže praznika koji se, navodno, slavi; zar ne bi takav dan trebalo provesti u miru i tišini, molitvi i kontemplaciji, mireći se i opraštajući? Možda čak i u čitanju knjiga koje objašnjavaju smisao Božića?

Ima još protivrečnosti u vezi s ovim praznicima, pre svega u tome što mnogi ljudi slave oba, a njihove su koncepcije fundamentalno drugačije (hrišćansko razumevanje vremena je linearno, ne ciklično; hrišćanstvo nije usmereno na prirodu, već na veru u natprirodno prevazilaženje prirode). Ali poenta ovog teksta je u nečem drugom i potencijalno veoma opasnom. Naime, najveće zagađenje na planeti, uprkos smrtonosnim klimatskim promenama, donosi buka, sada sve prisutnija i neizbežnija u našim svakodnevnim životima. Buka je veliki neprijatelj našeg zdravlja o kome jedva da ikad mislimo, a praznici na početku zime dovode je do vrhunca.

Objašenjenje razloga za ovo je, očekivano, isto kao i uvek. Tokom evolucije ljudske vrste, buka je bila signal opasnosti i ljudi su se s njom sretali vrlo retko. Čuli su se zvuci prirode, ali su među njima retki bili izrazito glasni – poput grmljavine, rike opasnih zveri, rušenja drveća. Oni su svi, po pravilu, vodili strahu, a za neke su smišljeni i religijski rituali.

Ovakvo stanje trajalo je jako dugo. Zvuci prirode bili su harmonični i predvidljivi, ljudi je bilo malo, kasnije su se tu i tamo čula zvona. Prve žalbe da se buka s ulice čuje u kućama potiču iz američkih gradova s početka dvadesetog veka. To u suštini znači da je broj automobila porastao dovoljno da ih ljudi čuju više puta u toku dana ili gotovo sve vreme. Ovo počinje da utiče na koncentraciju i doživljaj intimnosti, na granice privatnog prostora, ali i dalje nije akutni problem.

Sve se pogoršava s dolaskom telefona, televizije i različitih uređaja za slušanje muzike. Buka raste spolja, jer je broj vozila neumitno sve veći, ali ona sada raste i unutar naših domova. Ne čuju se samo mehanički zvuci mašina, već i glasovi brojnih osoba koje ne poznajemo, a tišina nestaje. Za mnoge, situacija je ista čak i noću, kad (bi trebalo da) spavaju.

Opasnost nije odmah potpuno očigledna. Kad je buka iznenadna, reakcija je jaka, ali obično kratkotrajna. Bebe i mala deca plaču na jak zvuk za koji je odraslima jasno da ne nosi nikakvu opasnost (u prvom delu dugometražnog crtanog filma U mojoj glavi, Tuga objašnjava Radosti da su u nesvesnom pohranjeni najveći strahovi i prvo što njih dve sreću, kad kroče u nesvesno, jesu “šuma” brokolija i zvuk bakinog usisivača), ali to obično prestaje čim se buka završi. Slično je sa životinjama, čiji su nervni sistemi pobudljiviji od našeg, pa one reagiraju burno na sam iznenadni zvuk i kad opasnosti objektivno nema. Posebno su na petarde, pucnjeve i drugu buku osetljiva deca sa autizmom i njihovi roditelji; ta vrsta buke može da dovede do srčanih udara i drugih smrtonosnih posledica.

Ovo, međutim, bude i mine. Veći su problemi s repetitivnom, dugotrajnom bukom. Razlog za to je u kapacitetu našeg nervnog sistema da se adaptira i “isključi” draži koje se ponavljaju, pa se nama čini da one ne utiču na nas. Ako ste ikad zaspali u avionu, sigurno znate na šta mislim. A ako vam to deluje kao ekstreman primer, probajte bilo koju od mnogo besplatnih aplikacija koje pokazuju kolika je buka (izražena u decibelima) oko vas i videćete kako lako ta igla ulazi u crvenu zonu, koja je opasna po naše zdravlje.

Poenta cele ove priče u tome je da naš nervni sistem može da “isključi” buku, ali kardiovaskularni ne može. Ljudi koji rade za velikim mašinama, na aerodromima, u metroima, uspeju da se skoncentrišu i obave svoje zadatke. Cena koju plaćaju je ogromna napetost, bolesti srca, opšta iscrpljenost, ozbiljni poremećaji sna. Ako se još niste uplašili, evo i par brojeva: osobe stalno izložene buci koja potiče od saobraćaja imaju čak za 72 odsto viši rizik od srčanog udara, a procenjuje se i da buka stoji iza tri odsto smrti od kardiovaskularnih bolesti, što u Evropi odgovara broju od preko dvesta hiljada smrtnih slučajeva godišnje.

Broj ljudi koji o ovome govore i pišu izrazito je mali, a opasnost sve više raste. Povrh svega, čak i kad nismo izloženi buci, retko ko se na duže vreme posvećuje ćutanju i tišini. Upoznavanje sopstvenog unutrašnjeg glasa bez upliva tuđeg pevanja, knjiga ili intervjua jako je ograničeno. Izražavanje sebe bez korišćenja reči još je ređe. A kad ste u tišini, kad ne radite ništa, vaš mozak, kako pokazuju nove neuronaučne studije, izrazito aktivno obrađuje utiske iz socijalne interakcije koje niste imali prilike da ranije obradite, što je izuzetno važno za vaše dalje lično i društveno funkcionisanje.

Zato treba koristiti svaki trenutak, uključujući zimske praznike i odmore, za odlaske u prirodu, uživanje u tišini, upoznavanje sebe i važnih drugih. A što se baruta tiče, sve obrnuto – što manje, to bolje.

Autor je psiholog