Postoji epizoda u Tukididovom Peloponeskom ratu u kojoj stranac dolazi u Atinu iscrpljenu ratom protiv Sparte i prilično oronulu, ali prvo na šta naiđe jeste pozorišna predstava u punom zamahu. Stranac je zapanjen i pita Atinjane otkud sad to, kako je moguće da se, usred rata, organizuju pozorišne predstave i nije li normalnije posvetiti se nekim drugim, praktičnijim aktivnostima. Nimalo uznemiren Atinjanin će odgovoriti strancu da je upravo to, pozorišne predstave – a mislio je i mnogo šire, naime mislio je na sve ono što je Atinu činilo Atinom – ono za šta se bore, te da ako odustanu od onoga što ih čini Atinjanima, dakle slobodnim ljudima, ne bi se imalo rašta boriti.
Srbija je jednako iscrpljena i oronula kao nekada Atina usred rata sa Spartom, iako, koliko znamo, nije u ratu. Ili jeste? Godinama već režim Aleksandra Vučića vodi rat protiv građana Srbije, da bi se, posle obrušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i smrti šesnaestoro građana zbog korumpiranog i nespobnog režima, režim ustremio i na samu srž jedne zajednice, na njenu kulturu. I do tog 1. novembra 2024. godine, kada je smrt direktno pogledala građane Srbije i došapnula im da, pod Vučićevim režimom, nisu nigde i nikada sigurni, režim jeste zadirao u kulturu, pravio ozbiljnu štetu. Reč je o gotovo ubijenoj kulturnoj sceni u provinciji, kretenskoj ideji o ćirilizaciji javnog prostora, nameštenim otkupima knjiga, stvaranju partijskih organizacija kulture da bi se, za račun SNS-a, ispumpavale pare iz budžeta i čemu sve ne čega se hulje mogu dosetiti, a što građanima ne bi palo na pamet.
Ali nisu ipak zaustavljena sva sredstva za kulturu, a oni žilaviji nekako su preživljavali. Reč je o Bitefu, Festu, Slobodnoj Zoni, Fafu, izdavačkim kućama, muzičkim festivalima… Oronuli, iscrpljeni, pokradeni, ali živeli su za slobodu. A onda je došla smrt i režim je odlučio da ugasi svetlo i u kulturi (kako se, valjda, leševi ne bi videli). U stvari, vrlo je verovatno da u svom endemskom primitivizmu režim nije ni shvatio šta značu kultura, te je bio iznenađen otporom upravo kulture (u širem smislu, dakle i obrazovanja, umetnosti…). Jedna od ravni paralelne stvarnosti koju režim godinama brižljivo neguje i učvršćuje jeste falsifikovanje ideja i projekata, te na mestu razorenih slobodnih institucija niču partijski festivali, na kojima se kultura shvata po meri SNS-a, dakle neukusa i prostaštva.
OBLICI PROTESTA
U jeku građanskih protesta imali smo talase pobune nastavnika i srednjoškolskih profesora, univerzitetskih profesora, ali i glumaca, umetnika. Zapravo, čitava se kulturna scena pobunila, s tim što je način pobune doveo do dilema: kako da se pobuni pozorišni svet, kako pisci ili slikari? Da li je odustajanje od onoga čime se bave – glumci da ne izlaze na pozorišne daske, pisci da ne pišu, slikari da ne slikaju – učinkovit način borbe proiv pomahnitalog, uz to primitivnog režima koji se plaši kulture jer je ne poznaje?
U isto vreme, ali na nešto drugačiji način, postavlja se pitanje da li ima smisla učestvovati u bilo kojoj organizaciji ili bilo kom telu koje režim kontroliše, a režim kontroliše doslovno sve. U Remu, na primer, ili Skupštini Srbije? Naime, nikada u tim institucijama i tim telima nije prošlo ništa što sam režim nije zasmislio. Dakle, kakvog smisla ima učestvovati u nečemu što će, po definiciji, po pravilnosti za koju ne postoji izuzetak, režim unerediti, ili okrenuti u sopstvenu korist, a ne u korist zajednice? (Vučićev režim ne predstavlja nikoga doli samog sebe.) Da li je, naime, ukoliko se učestvuje u tim institucijama, nekakva vidjivost dovoljan razlog da se u njima i bude? Događanja oko Bitefa, odnosno rušenje Bitefa, najsnažnije su odjeknula i najdirektnije ogolila da li treba igrati i pod kojim uslovima. Čak i ako je, strogo uzev, malo glasova za neigranje, ostaje dilema do koje granice je moguća saradnja s režimom koji ne ume, niti to želi, da sarađuje.
GRANICE SARADNJE
U intervjuu za “Vreme” (“Rekvijem za umetnike koji menjaju svet”, 12. avgust 2026), glumac Svetozar Cvetković eksplicitno je rekao da se predstave moraju igrati, te da je to način na koji se ovom i ovakvom režimu pruža najdelotvorniji otpor. Taj razgovor pokrenuo je veliki broj reakcija.
Jelena Knežević sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u razgovoru za “Vreme” reaguje direktno na Cvetkovićev intervju: “U ovom intervjuu ima mnogo zanimljivih teza, razmišljanja i provokacija, ali i dosta opštih mesta, relativizovanja i svojevrsne demagogije. Problem nije u tome što Cvetković iznosi drugačije viđenje, već što se konkretni događaji interpretiraju selektivno, izostavljajući važne informacije, tako da se odgovornost za te događaje relativizuje. Recimo, deo koji se odnosi na Bitef. Cvetković govori o tome da je napravljena ‘greška u koracima’ sa ovogodišnjim Bitefom, pri čemu zanemaruje sopstvenu odgovornost kao prošlogodišnjeg predsednika Odbora Bitefa. Posebno je problematičan argument da to što je predstava Mila Raua ipak izvedena u okviru Ne:Bitefa predstavlja dokaz da nema cenzure. Upravo suprotno – činjenica da je predstava, nakon što je Odbor Bitefa odbio da je uvrsti u program bez obrazloženja, mogla da bude izvedena samo van Bitefa, zahvaljujući građanskoj i umetničkoj inicijativi, upravo pokazuje da slobode unutar institucije nema.”
ESTETIKA I ETIKA
Marina Mađarev, pozorišna kritičarka “Vremena” i univerzitetska profesorka, nema dileme da li treba igrati ili ne, te kaže da “postoji samo jedna vrsta pozorišta u kome nikada ne treba igrati predstave i od koga uvek treba bežati što dalje. To je pozorište koje je nevažno samim teatarskim umetnicima. Takvo pozorište se lako prepoznaje. U njemu može da igra bilo ko, može da se igra bilo šta i može da ga vodi ko god, jer ono uvek izgleda isto – nebitno i neinteresantno. U pozorištu koje samom sebi nije važno lako se prave etički i estetski kompromisi. Zbog toga se ‘spontano’ nameće pitanje da li (ne) treba igrati društveno-angažovanu predstavu. Društveni angažman se ukida u ime čistote umetnosti. Umetničko pozorište se takođe ukida jer za pozorište koje samo sebi nije važno ni umetnost nije bitna. Ono što zbunjuje uposlenike nebitnog pozorišta jeste činjenica da kod njih ni zabavljačko pozorište ne opstaje. Ne razumeju zašto publiku ne mogu da zabave predstavom koja njima samima nije zabavna. Takvo pozorište bi najradije ukinulo kritiku jer ga ona smara svojim pitanjima i primedbama. Kritičari ne odustaju lako od nebitnog pozorišta, ali se zato publika spontano povlači”.
BITEF PONOVO
“Ove godine imamo, međutim, još ozbiljniju situaciju”, kaže Jelena Knežević.” Spasoje Milovanović, novi predsednik Odbora Bitefa, nastavio je da uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda pravi selekciju i nakon što su sve međunarodne trupe, jedna za drugom, odbile da učestvuju na Festivalu. I sada imamo situaciju u kojoj javnosti nepoznat, praktično tajni tim organizuje Bitef dok nova selekcija ostaje tajna čak i 10 dana pred najavljeni početak Festivala. Zato mi je danas posebno problematično kada Cvetković, zajedno sa Spasojem Milovanovićem, govori o tome da jedni žele da unište Bitef, dok ga oni navodno institucionalno spasavaju. Ako međunarodne predstave odbijaju da dođu, ako se postojeća selekcija raspada, a zatim se naknadno pronalaze programi kojima treba popuniti prazna mesta, onda pitanje više nije da li je Bitef ‘preživeo’. Pitanje je: šta je od Bitefa preživelo?”
Na pitanje ko onda snosi najveću odgovornost, Knežević odgovara: “Po mom mišljenju, podjednaku odgovornost i sramotu za ovogodišnje urušavanje Bitefa, zajedno sa Odborom, snose svi koji učestvuju u njegovoj realizaciji i pristaju da budu deo procesa – od programskih i organizacionih odluka do tehničke realizacije, uređivanja kataloga, PR-a i protokolarnih aktivnosti.”
NEBITNO POZORIŠTE
“Iako nije baš prijatno igrati pred (polu)praznom salom”, kaže Marina Mađarev, “nebitno pozorište se bolje snalazi bez publike. To je zato što se publika u nebitnom pozorištu smeje na pogrešnim mestima, spava, kašlje, škripi stolicama, gleda na sat, uključuje telefon da bi proverila statuse… Izvesnu neprijatnost za uposlenike predstavljaju mladi, ambiciozni umetnici – suviše ih podsećaju na ono što su nekada bili i što su mogli da budu da život nisu vezali za teatar koji im nije važan. Zato se uprava brzo i lako lišava mladih. U nebitnom pozorištu svaki razlog da se ne igra dobar je razlog. Predstava se ne igra jer neko ima prečeg posla, jer je državni ili crkveni praznik, ili dan žalosti, ili je na TV-u Liga šampiona. Iako je u nebitnom teatru mnogo toga nevažno, na jednom se insistira – bitna je udobnost. Zato ovo pozorište odbija da igra predstavu u neudobnim uslovima, naročito ne napolju, ambijentalno, ako pada kiša ili duva vetar. Razloga za nerad u nebitnom pozorištu ima na pretek. Ne treba stvarati pozorište zato što nema savremenog domaćeg teksta ili zato što nema ko da igra Šekspira. Od repertoara se odustaje jer nema para. Nebitno pozorište mora da igra svoje nebitne predstave jedino kada su napolju građanski nemiri i kada se poziva na promenu. Nebitno pozorište se plaši promena. Zato ono kukavički brani svoju poziciju skrivajući se iza predstava, proba i nepristrasnog profesionalizma. Jedino tada za njih je pozorište važno.”
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
