Slučaj prisluškivanja Vuka Cvijića

Negde u rano leto 2001. godine, u junu mesecu, baš kad se ni u policiji, ni u tužilaštvu, ni kod istražnih sudija više nije mogla izbegavati istraga o četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, neko se u tadašnjem Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije setio da bi iz nekog razloga bilo korisno oslušnuti da s kim i o čemu razgovara mladi novinar „Danasa“ Vuk Z. Cvijić. To je jedna verzija: kolega Cvijić počeo je da njuška malo previše po toj stvari; dobio je izvesne podatke o tome, pa je postao „interesantan“.

Druga verzija zasniva se na malo banalnijim premisama: po toj verziji, Vuk Cvijić upao je u rutinsku kontrolu telefona „unutrašnjih neprijatelja“ iz Srpskog pokreta obnove, jer je tih dana bio dobio nagradu SPO-a „Dragiša Kašiković“ za svoj novinarski istraživački rad u vezi s Ibarskom magistralom.

Po podacima do kojih je „Vreme“ došlo, ova druga verzija otpada, dok prva ostaje kao skoro sasvim izvesna. Naime, u RDB-u je tada napravljen zahtev za kontrolu telefona (običnog i mobilnog) na ime Vuka Cvijića. Pojavio se i mali problem: kako opravdati takav zahtev? Čovek je ipak novinar; vremena su, doduše, još haotična i postoktobarska, ali ipak… Trebalo je naći neki izgovor za tu „meru“ koja je – kako će se pokazati – prilično klizava, najblaže rečeno. Po crti rutine i inercije nađen je uobičajen izgovor: proglasićemo mladog Cvijića za lice interesantno po nekoj kontraobaveštajnoj liniji – u ovom slučaju američkoj. Kao: sumnjiv nam je zbog „veza“ i to. Glavni inspektor u nadležnom odeljenju RDB-a, međutim, odbio je tada da potpiše taj zahtev, jer za to nije bilo nikakvog osnova: Cvijić se ni sa kakvim Amerikancima i njima bliskima nije družio. Ništa zato: našao se neko drugi da potpiše. Zahtev je došao do ministra Dušana Mihajlovića; nije, međutim, jasno da li ga je on potpisao; ili ga nije potpisao; ili ga je potpisao delimično (samo ime, bez prezimena), što se događalo u to vreme… Tih zahteva je, uostalom, bilo na njegovom stolu mnogo; neki su čekali jako dugo. Bilo kako bilo, komunikacije Vuka Z. Cvijića bile su presretane u jednom izvesnom vremenskom periodu čija dužina ostaje nepoznata. Moguće je i da je zahtev bio upućen za retroaktivnu dozvolu već započete kontrole (što je moguće uz poštovanje određenih rokova), pa da ta dozvola nije dobijena, čime je prisluškivanje obustavljeno; i to se događalo. Tako pribavljeni materijal, međutim, ostao je u arhivama Službe, da bi pre jedno mesec dana našao svoj put do redakcije dnevnog lista „Danas“. Stigao je u obliku kompjuterske diskete sa skenirane tri stranice dokumenata: prepisi dva razgovora i listing kontakata. Sadržaj tih dokumenata je, naravno, savršeno irelevantan s bilo koje tačke gledišta, ali to ovde nije važno; ovde je važna činjenica da je novinar bio prisluškivan pod jevtinim izgovorom, rutinski upotrebljenom u nedostatku boljeg. Od toga što je izgovor bio jevtin Vuku Cvijiću neće biti ništa lakše, jer je uguran u „bezbednosno interesantna“ lica ni kriv ni dužan, čime je otvorena mogućnost da ga se i ubuduće sluša kad nekom padne na pamet da bi trebalo. Dovoljno je pozvati se na to da on „prolazi kroz evidenciju“ kao „sumnjiv po američkoj liniji“.

Da se razumemo odmah: niti je Vuk Z. Cvijić jedini kome se to desilo niti je to, pak, mnogo važno, jer je reč o bezobzirnoj rutinskoj budalaštini udbaških birokrata. Važnije je to što je neko osetio potrebu da baš sada izvadi baš ta tri papirića, skenira ih i dostavi redakciji „Danasa“. Upravo taj segment izazvao je zanimanje u krugovima „obaveštajno-bezbednosne zajednice“: a zašto to i zašto sada? Takvih slučajova ima na desetine i svaki bi poslužio u svrhu. Izabran je, međutim, baš ovaj sa Vukom Cvijićem: jer je čovek izvan svake sumnje; jer je ugledan u svom (sudsko-policijskom) sektoru; jer radi za novine koje se nikako ne mogu dovesti u vezu sa bilo kakvim „bezbednosno interesantnim“ krugovima – ako u to ne računamo liberalno-demokratske, nevladine i slične pojave iz civilnog društva, koje neki inače računaju kao sumnjive. Slučaj, dakle, idealan da se od njega napravi uverljiv i debelo zasluženi skandal koji će se onda uknjižiti na zajednički račun tadašnjeg ministra Dušana Mihajlovića, tadašnjeg načelnika RDB-a Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića, već poznatog po sklonosti da se bavi takvim rizičnim aktivnostima u vezi s medijima.

Zaključak izvesnih krugova iz „obaveštajno-bezbednosne zajednice“ jeste da je ovaj skandal – legitiman, autentičan i zabrinjavajući kakav jeste – ciljano, namerno izazvan; da su ubijene dve muve jednim udarcem: em smo očepili Dušana i Gorana, em smo pokazali kako nešto radimo i štitimo slobodu medija itd… kad već nismo uradili ništa važnije. Ovaj zaključak poduprt je veoma osnovanom sumnjom da Služba sedi na stotinama takvih sumnjivih – ili izravno ilegalnih – prepisa kojekakvih i svačijih telefonskih razgovora, pa će ih po potrebi i nekom svom dnevnom redu vaditi i plasirati, sve vodeći računa da tako iskompromituje prethodna načelstva, jer ih to jedino i zanima.

E, tu je glavni problem: u zloupotrebi metoda i načina rada Službi i u zloupotrebi čak i legitimnih proizvoda rada Službi. Ima tu i jedna značajna razlika: jedno je kad neko pusti u javnost dokument od epohalnog značaja kakav je bio izveštaj „Ćuran“ (o praćenju Slavka Ćuruvije), a drugo je kad neko pusti u javnost sasvim nevažan sadržaj bezazlenih telefonskih razgovora Vuka Cvijića. U prvom slučaju ukazano je na elemente krivičnog dela jednog odvratnog zločina; u drugom slučaju bezazleni čovek zloupotrebljen je u nečijim sitničavim obračunima, a od toga ni Vuku Cvijiću ni nama ostalima nije nimalo lakše. Jedini lek je da se u Službe uvedu poštenje, pridržavanje zakona „kao pijan plota“ (daj to napismeno, druže) i da se obave neophodni procesi depolitizacije, dekriminalizacije i – dekretenizacije.