Sloboda i jedinstvo za sve

Najveći grad Raškog upravnog okruga ili Sandžaka bio je domaćin petog studentskog protesta u nizu, kao grad u kome se nalazi jedan od pet državnih univerziteta koji su u blokadi i koji i dalje istrajavaju u zahtevima postavljenim pre skoro pet meseci.

Posle Novog Sada, Kragujevca, Niša i Beograda, Novi Pazar je ugostio studente i građane koji su o svom trošku pristizali od petka popodne, 11. aprila, pa sve do ranog popodneva u subotu, na centralni plato ispred Gradske kuće u Pazaru.

To nije bio skup tolikih razmera po masovnosti, ali je po simboličkom značaju jedan od najvažnijih događaja ovih protesta, pa i godina unazad u Srbiji. Naime, prvi put su skup organizovali i oni koji se mole i oni koji klanjaju – pod jednom zastavom Srbije. Događaj je bio takvo otelotvorenje jedinstva, solidarnosti i razumevanja, da je čak i nastup rep ansambla Beogradski sindikat izgledao kao nešto sasvim normalno, nešto što ne vređa nikoga, uprkos reputaciji ove grupe da su “teški nacionalisti”.

foto: samir delić

NOVI PAZAR ZA POČENIKE

Novi Pazar, položen u kotlini oko reke Raške, u novopazarskom polju, 300 kilometara od Beograda, okupio je na hiljade ljudi iz cele Srbije sa idejom da se da podrška studentima Državnog univerziteta koji, po ugledu na svoje kolege iz drugih univerzitetskih centara, održavaju blokadu i protest na najmanjoj i najmlađoj visokoškolskoj ustanovi u Srbiji.

Vaš reporter je bio na svim pomenutim događajima i bio je čest gost Novopazaraca, ali izgleda da je većina drugih bila u Sandžaku prvi put i, čini se, kao da su konačno mogli da razbiju predrasude prema delu Srbije koji većinski nastanjuje bošnjačko stanovništvo, ali gde srpska zajednica ima svoje važno mesto, a srpska srednjovekovna zaostavština možda i najvažnije kada su u pitanju počeci dinastije Nemanjića. Jer, pre nego što se krenulo sa zidanjem po Kosovu, koje će docnije dobiti i odrednicu Metohija u imenu zbog crkvenih poseda (metoha), srpski srednjovekovni vladari najpre su se pozicionirali na ovom terenu, sazidavši prestoni grad Ras, Petrovu crkvu, manastire Svete Trojice u Sopoćanima i Svetog Đorđa na brdu iznad Novog Pazara, koji je dobio ime Đurđevi stupovi po svojim monumentalnim zvonicima i mogu se porediti sa Notr Damom u Parizu.

Ovakav relativno mali grad, ali sa brojnim i mladim stanovništvom, dugo je bio simbol ilegalne trgovine, ali i dobre tekstilne industrije koja je u nekom prošlom vremenu, u doba sankcija, oblačila veći deo Srbije. I danas je pazarska pijaca prepuna lokalnih brendova i kopija poznatih svetskih marki, a grad je prepun najrazličitijih zanatskih radnji, brojnih majstorluka i veština – čini vam se da u nekoliko ulica u centru grada možete da kupite bukvalno sve što vam padne na pamet. Razume se, još jedna karakteristika grada i okoline je dobra hrana – nadaleko čuveni pazarski ćevapi, pite, mantije, baklave, lokumi – svega ima na čaršiji, i srebra i zlata u malim juvelirnicama.

Sve to nabrajamo ovde jer je za one koji su prvi put došli u Pazar – i siguran sam da će se vratiti ubrzo – bilo jednako važno kao i višečasovna šetnja po gradu tokom protesta. Kao i u Kragujevcu i Nišu, čitav centar grada bio je pretvoren u šetačku zonu, a lepo vreme pomoglo je da ljudi satima idu okolo, pozdravljaju se jedni sa drugima, istražuju grad, slikaju se i uživaju u brojnim pazarskim baštama.

foto: samir delić

Program je počeo 11. aprila uveče kada su u grad počele da pristižu različite kolone studenata pešaka iz raznih delova Srbije. Studente i građane koji ih prate na ovim šetačkim podvizima dočekali su kao najrođenije stanovnici Novog Pazara skupa s onima koji su došli dan ranije iz drugih mesta. Na bini pored šetališta uz reku pušten je i golub mira – simbolički gest dvoje studenata, kao verovatno najupečatljiviji gest razumevanja i poštovanja između bošnjačkog i srpskog naroda od završetka ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Kao da je tada, u tom gestu, u toj golubici koju su studenti doneli na svojim nogama u Pazar, odletela sva surevnjivost dve zajednice koje su tokom devedesetih živele jedna pored druge, pod strašnom senkom rata u Bosni i svih zločina koji su tamo počinjeni u ime bošnjačkog ili srpskog naroda. Opšti utisak ljudi bio je i u petak uveče i celu subotu da su se ljudi pomirili, a da su Bošnjaci ponovo – ili možda prvi put – mogli da kažu sa ponosom da su građani Republike Srbije: svi su slikali devojke obučene u tradicionalnu bošnjačku odeću koje nose srpske zastave – što je dosad nezabeleženo. Svi su videli kako su Pazarci za svoje goste pravoslavne vere spremili posnu trpezu i umesili čuvene mantije sa željenjem, a ne sa mesom…

Bilo je puno gestova tog karaktera i prepune su bile društvene mreže slika koje pokazuju ono što se godinama želi, ali se ne postiže u političkim dogovorima: Bošnjaci i Srbi poštuju jedni druge, razumeju se u svojim različitostima i time svoj odnos podižu na nivo kakav verovatno nikada nisu imali.

foto: lazar novaković / fonet

DVA SKUPA

Govoriti o gostoprimstvu ljudi u Pazaru je suvišno – to znaju svi koji su makar jednom bili u Sandžaku. Opet, i u svim drugim mestima u Srbiji, to su pokazale ove monumentalne studentske šetnje – narod je gostoljubiv, željan gostiju, željan da nekog ugosti sa svim što ima i da sa ljudima popriča. U Pazaru lako prepoznaju ko nije “njihov”, ko je sa strane, brzo vam prilaze i pitaju kako mogu da vam pomognu da se snađete u tom malom velikom mestu koje živi na četvoromeđi između Srbije, Kosova i Metohije, Crne Gore i BiH.

Grad je bio prepun. “Bilo je više ljudi nego kad je svirao Dino Merlin”, kažu Pazarci kada ih pitate da li je bilo većih skupova u njihovom gradu. Neki stariji kažu da je lepo vreme znak da je jedan od organizatora bio Sulejman Ugljanin – “jer kad on ima miting, nikad ne pada kiša”. Političara, razume se, nigde na ulicama nije bilo. Ugljanin odavno nije glavni faktor u Sandžaku, tamo se pita Rasim Ljajić i izgledalo je da je gradska uprava sa policijom učinila sve da ne bude nikakvih problema i da se svi osećaju kao da su došli na izlet – da se malo provedu, da dobro jedu i da požele da dođu ponovo.

Međutim, sukob sa policijom dogodio se onda kada se, iz sveg tog zanosa koji je doneo doček studenata i gostiju – biciklista, motorista – vratilo u realnost: u subotu ujutro. Studenti su tada pokušali da blokiraju izlazak autobusa koji je trebalo da vode ljude iz tog dela Srbije u Beograd na kontramiting koji je organizovao Aleksandar Vučić. One koji su posedali na asfalt odvukla je policija i uklonila sa puta. Posle toga su se studenti i građani pomerili prema stanici policije i ofarbali ulaz crvenom farbom. Nakon toga, događaji su išli onako kako je ranije bilo planirano – na dve bine montirane na dva kraja šetačke ulice.

Tako se Novi Pazar, već oko podneva u subotu, ispunio svetom kao nikada pre i postao neka vrsta kontrateže onome što se istovremeno dešavalo u Beogradu. Dve Srbije su se u subotu jasno mogle identifikovati i videti razliku: u Pazaru – pravi studenti i slobodni građani koji su se okupili na poziv studenata; u Beogradu – Vučić i oni koje je uspeo da dovede u ograđeni prostor u centru; u Pazaru – ljudi koji sami plaćaju svoje troškove; u Beogradu – sirotinja i zaposleni u javnom sektoru kojima se, u vreme Velikog posta, serviraju ćevapi, pljeskavice i suši, uz dnevnice; u Pazaru – studenti sa građanima čiste grad posle 11 sati uveče; u Beogradu – ostavljene tone smeća u centru zapišanog i usranog grada.

Poruke su takođe znak kako danas Srbija izgleda: u Pazaru se poziva na ispunjenje zahteva, na solidarnost, na zajedništvo, na Srbiju koja treba da bude drugačija i koja voli sve svoje različitosti koje se međusobno ne ugrožavaju; u Beogradu – paranoja i retorika na ivici fašizma. U Pazaru – poziv na ljubav i zajedništvo; u Beogradu – pretnje nasiljem.

foto: senad župljanin / fonet

SIMBOLIKA I OPTIMIZAM

U danima kada deluje da je studentski protest izgubio na snazi, skup u Novom Pazaru pokazao je da borba nije završena – samo je promenila oblik. Posle masovnih okupljanja u najvećim gradovima Srbije, upravo ovaj skup na jugozapadu zemlje pokazao je da protest ima duboki kulturološki značaj, možda čak važniji od političkog.

Odlaskom studenata u Novi Pazar, Srbija se simbolično spojila. Postala je celina u kojoj je logično i prirodno da u istoj državi postoje i Sombor i Novi Pazar – i da se na oba grada gleda sa istim poštovanjem i ponosom. Još važnije – ta veza nije politička već emotivna i kulturološka. Različitost je postala prednost, a ne prepreka. To je možda najvažniji rezultat studentskih sabora koji su prethodnih nedelja održani širom Srbije.

foto: senad župljanin / fonet

Nažalost, sliku kvari politička realnost. Režim, iako ozbiljno uzdrman, ne pokazuje preveliku zabrinutost. Čak ni koalicioni partneri vlasti iz redova manjinskih zajednica ne odustaju od podrške Aleksandru Vučiću. Protesti su pokazali i koliko su ljudi razočarani u politiku – ona im znači korupciju, prevaru, stranačku trgovinu. Ali postaje jasno da bez politike, bez organizovanih pokreta i partija, nema ni promene.

Događaj u Novom Pazaru pomogao je da se zaleče neke stare rane ili barem otvore vrata budućem poverenju. Pomogao je da građani iz tog dela Srbije ponovo, ili možda prvi put, dožive Srbiju kao svoju otadžbinu. A da ostatak Srbije konačno razume – Sandžak nije pretnja već bogatstvo. Njegova različitost ne ugrožava teritorijalni integritet zemlje, već ga čini smislenijim.

U vremenu kada svet klizi ka novim ratovima, kada je Izrael optužen za genocid u Gazi – što se u Pazaru ne može ignorisati jer ćete na svakom koraku videti palestinske zastave, a u nekim lokalima nećete moći da naručite koka-kolu – zagrljaj Bošnjakinje i Srpkinje, zajednički nastup studenata različitih vera ali istih vrednosti, predstavlja avangardu. To je nešto na šta Srbija može da bude ponosna. I nešto što je danas gotovo nemoguće videti – ne samo u Evropi, već i u celom svetu.

Ako to, naravno, još nekome sa strane išta znači.