"Vreme" analizira doslednost države u naplati poreza, intervjuiše Aleksandra Radovića, šefa Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi, psihološki portretiše novobogataški sloj i podseća na "mrtve duše" akcionarske u aferi "Dijamant"
Otkako je krenula kampanja naplate poreza na ekstraprofit BK televizija često ima sasvim ekskluzivne finansijske vesti – koje ne možete pronaći na drugim tv i radio stanicama ili po novinama. Osim serije informacija o navodno sve urednijem radu Astra banke, uprkos pritiska štediša i depozitara da povuku svoje uloge koji su izazvale vesti o „zaduženju“ ove Karićeve banke za 67,8 miliona nemačkih maraka po osnovu poreza na ekstraprofit, ova tv-stanica je u protekli utorak iz sata u sat objavljivala i informaciju da je dr Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, izjavio da je „Upravi javnih prihoda prilikom primene Zakona o ekstraprofitu važno da naplati utvrđeni iznos od dužnika, a ne da nekome zatvori firmu primenom prinudne naplate“. Premijer je prema toj informaciji još dodao da se „preduzećima omogućava da u pristojnom roku plate dug jer su u većini slučajeva dugovanja veća od stvarne vrednosti dobara dužnika koja bi mogla da se upotrebe u naplati“.
Nije čudo što je ova službena izjava dr Đinđića, prepuna značenja, privukla pažnju uredništva BK televizije, koja se i sama nalazi u lancu BK grupe, a koja je, opet, preko svoje Astra banke daleko najveći dužnik poreza na ekstraprofit (veće je čudo što tu vest niko drugi nije objavio). Možda su Karići, u poslednje vreme izloženi baražnoj vatri pretnji poreskih i monetarnih vlasti, kad su čuli ovu vest, pomislili da je napokon neko stao i u njihovu odbranu, da je i njih sunce ogrejalo.
„PRISTOJAN ROK„: Prvo što pada u oči u ovoj Đinđićevoj izjavi jeste to da nije potpuno jasno da li on samo prenosi stav Uprave javnih prihoda ili joj možda, na specifičan način, šalje „službeno tumačenje“ jednog zakona koji je i pisan u Vladi Srbije. U oba slučaja dr Đinđić dobro definiše glavni cilj Uprave javnih prihoda, ali se odmah nameće pitanje zašto je potrebno da jedan premijer pri tom naglašava da Vladinoj poreskoj upravi nije cilj prinudna naplata. Prilikom primene spomenutog zakona, naime, kao i prilikom primene svakog drugog poreskog propisa – predviđena je i prinudna naplata, ako poreski obveznik ne izmiri obavezu u roku. Možda je premijer Đinđić došao do uverenja da veliki poreski dužnici po ekstraprofitu ne mogu izmiriti svoju obavezu u zakonskom roku, pa zato u drugom stavu svog saopštenja ocenjuje da im je sada dat „pristojan rok“ da plate što su dužni. Valjda da bi objasnio potrebu odobravanja „pristojnog roka“ , republički premijer dodatno ocenjuje da su „dugovanja veća od stvarne vrednosti dobara dužnika koja bi mogla da se upotrebe u (prinudnoj) naplati“. Kao poznati pragmatičar, dr Đinđić, možda, zapravo hoće da kaže da je za državu bolje da malo sačeka, pa da poreski „napadnute“ firme zarade novac kojim će platiti porez, nego da im zapleni imovinu pa da iz nje izvuče manje nego što su dužne. Takav pragmatizam, istina, ne poznaju poreska zakonodavstva savremenih zemalja – jer bi to značilo da poreski obveznik stiče pravo da plati porez kad mu bude bilo zgodno i kad bude imao novca, a to se kosi sa najčešće veoma fiksiranom dinamikom državne potrošnje, koja ne trpi neizvesnosti takve vrste.
CENA PROMAŠAJA: Spomenuta ocena da je srpskim ekstraprofiterima „u većini slučajeva“ razrezan porez veći od stvarne vrednosti njihove imovine implicira još mnogo drugih značenjskih kombinacija. Takva ocena prvo bi se mogla shvatiti kao svojevrsna kritika metoda utvrđivanja poreske osnovice i kritika visine poreskih stopa. No, takve kritike fiskalna teorija obično ne prihvata jer se polazi od stava da država nije dužna da vodi računa o tome da poreski obveznik nije baš sasvim efikasno koristio privilegije i na osnovu njih nije zahvatio baš sav mogući profit. Prevedeno na običan jezik, reklo bi se da ni Uprava javnih prihoda Srbije nije dužna da vodi računa o tome jesu li Karići, Mišković, policajac Mihajlović ili muštikla Mihajlović, nafta Tomić ili drvo Tomić i drugi – baš sva sredstva koja su zahvatili iz primarne ili sive emisije konvertovali u nešto vrednosno sasvim čvrsto i trajno, a pogotovu nije dužna da vodi računa o tome kakve su „nestandardne“ troškove oni imali povodom samog sticanja privilegija i povlastica (koji pod Miloševićem svakako nisu bili mali). Kad bi Uprava javnih prihoda morala da vodi računa i o tome– ona bi morala da izrazi finansijsko razumevanje i za to da je neko od ekstraprofitera možda morao da podmićuje ljude koji donose presudne odluke ili plaća reket ili čak neku vrstu otkupnine „tamo gde je trebalo“ i kad je naišla kakva nevolja, da „amortizuje“ pažnju medija, da potpomaže neke (ili sve) političke stranke ili neke „ideološke strasti“, te da na niz drugih načina „neguje“ svoju privilegovanu poziciju. Svi ti troškovi verovatno su umanjili imovinu ekstraprofitera, a kada bi se verovalo samo njima samima, ispalo bi da su privilegije imali samo u tuđu korist i na sopstvenu štetu.
Naravno, uza sve to, u nesigurnim vremenima moguće je da su ekstraprofiteri imali i čisto poslovnih promašaja, jer uprkos dokazanoj bistrini (nisu se, naime, baš svi hohštapleri obogatili) mnogi od naših novobogataša nisu znali sve finese tržišnog poslovanja u svetskim relacijama kojem se ne može „doakati“ baš svim balkanskim štosovima i koje krasi mnogo strašnija pohlepa od one koju zamišlja poslovično promućurna srpska glava. No, moderna poreska teorija i praksa, bar kada je u pitanju oporezivanje teorijskih dobitaka na bazi privilegija na tržištu, nemaju razumevanja ni za promašaje takve vrste.
STVARNA VREDNOST: Đinđićevo razumevanje za okolnost da se prodajom (valjda samo vidljive) imovine naših novobogataša ne može doći do novca koji bi bio dovoljan za naplatu razrezanih poreskih obaveza ima još jednu dimenziju. Najpre se po tom razumevanju može zaključiti da je on došao do informacija o stvarnoj vrednosti te imovine „u najvećem broju slučajeva“, što verovatno pojednostavljeno znači da je proteklih sedmica bio zasut ne samo nalazima Vladinih službi nego i „dokumentovanom“ kuknjavom i žalbama „napadnutih“ obveznika. Ne znamo ništa o tome da li su te „intervencije“ bile iznete u ličnim kontaktima ili preko posrednika – i kakvi su sve argumenti bili u igri – ali, uspelo je. Đinđić je poslao poruku da je pakt sa fiskalnim dužnicima moguć ili je već zaključen, te da cilj ove operacije nije plenidba (valjda smo ljudi, a ne krvožedne zveri), već naplata poreza.
Kad su u pitanju „šampioni“ razrezanog poreza na ekstraprofit, braća Karić (ukoliko i oni spadaju u „najveći broj slučajeva“), Đinđićeva izjava o „imovini manjoj od poreza“ ima i jednu tugaljivu, ali, po mišljenju pisca ovih redova, realističnu dimenziju. Naime, ta izjava svodi u podnošljivije okvire raznovrsne procene o „finansijskoj težini“ čuvene braće Karić. Svi se sećamo kako su i neki strani analitičari po najuglednijim londonskim novinama procenjivali njihov kapital na preko milijardu i dvesta miliona dolara.
Oni sami, budući da potiču s juga gde je glavni dokaz životnog uspeha gradnja velike kuće „na centru“ (sveta), nisu naravno demantovali te glamurozne procene i nisu štedeli „pozlate“ da se prikažu i podiče svojim uspehom (bogatstvom). U našem sirotinjskom ambijentu opsenjivali su čak i takozvanu stručnu i intelektualnu javnost imenima desetina firmi i banaka po belom svetu, nekim zamkovima po Engleskoj, kućama u Kanadi, koncesijama po Sibiru i po muslimanskim državama bivšeg Sovjetskog Saveza itd. No, ne podtcenjujući njihovo bogatstvo (koje najbolje ilustruje činjenica da su mogli da plaćaju školovanje svoje dece po dobrim svetskim školama, što mi ostali nismo mogli), čini se da je ono ipak bilo „naduvano“. Tu fantastičnu fatamorganu najviše je podsticala loše montirana priča da navodno čak 95 odsto svojih poslovnih operacija (ergo, i profita) ostvaruju mimo Srbije, na međunarodnom tržištu. To je, po oceni ovog novinara, čista budalaština, jer zanat i znanje koje su imali ili mogli da kupe braća Karić, na svetskom tržištu kapitala i usluga (što je njihova glavna oblast, pored izvoza građevinarske radne snage) nisu imali šanse.
IZVOR BOGATSTVA: Najveći deo zavidnog Karićevog bogatstva oderan je s leđa građana Srbije (primarna emisija, povoljni zajmovi, devizno zelenašenje, nepokriveno osiguranje, komercijalno obrazovanje itd.), a onaj drugi deo, verovatno manji, oderan je s ruskih leđa u svetu već čuvenom preprodajom resursa jedne zemlje čiji se sistem oko devedesete godine raspadao. Sada, kada je Karićima stigao papreni poreski račun, uglavnom dvadeset puta veći od računa koji je ispostavljen onima koji su proteklih godina radili slične stvari (a možda se obogatili i više od njih), pred tim ljudima je neugodan posao – da dokažu da nisu u stanju da ga plate, a do juče su zvanicama na prijemima u svojoj kući delili mobilne telefone kao ruzmarine. Zato je nelogično očekivati da ovih dana ugledate g. Bogoljuba Karića da pred televizjskim kamerama nogom otvori vrata republičke uprave javnih prihoda i novinarima sa osmehom pokaže ček na 20 miliona nemačkih maraka (prva rata) koliko „časti“ Srbiju za sve nezahvalnosti koje je ona prema njemu sada pokazala. Scenu sa čekom od milijardu dolara priredio je pre nekoliko godina Li Ajakoka na vratima Krajzlera, ali tog bahatog Amerikanca krasilo je ne samo više stila nego i mnogo više kapitala. U Srbiji, naprotiv, ljudi sa stilom godinama su merkali zabačene kontejnere, a oni bez stila svršavali su poslove.
Gore spomenuta (moguće taktička) izjava republičkog premijera da cilj poreza na ekstraprofit nije zaplena imovine, značajna je, naročito za Kariće, i po tome što bi mogla da znači i poruku da se njima neće oduzimati Mobtel, najverovatnije njihova „zlatna koka“ oko koje su i spleli niz (verovatno parazitskih) firmi, s kojima mobilna telefonija radi tako da je ona navodno u gubicima, a one u dobicima. Ako je Đinđić i na to mislio dajući spomenutu izjavu, onda se čini da je unapred obavešten i o sudbini istrage (je li to bila istraga?) o „stvarnoj vrednosti“ Karićevog osnivačkog kapitala. Ako je doista o tome obavešten, trebalo bi da kaže o čemu se tu radi i zašto je tu sve u redu i nama ostalima, koje je ophrvala sumnja da su Karići „za tepsiju ribe“ dobili danas najunosniji posao na svim svetskim meridijanima.
IMIDŽ VLADE: Ako je Đinđić jednom izjavom podgrejao nade srpskih profitera da u njemu mogu steći „svog predsednika“, to istovremeno ne znači da su se lišili svih briga. Ne zna se, na primer, da li će dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ (kad reši istorijske poslove kojih se latio), ponovo, povodom mogućeg zastoja u naplati poreza na ekstraprofit, izgovoriti sada već čuvenu rečenicu (iz vremena početka Miloševićevog hapšenja) ravnu kakvom kategoričkom imperativu „Ko nešto započne treba i da dovrši!“. Ili, ako Koštunica ne stigne da obrati pažnju na ovu stvar, možda se g. Božidar Đelić, ministar finansija, oseti pogođen Đinđićevom izjavom jer je upravo on ranije tvrdio da obveznici poreza na ekstraprofit ne mogu izmaći poreskim makazama, jer – ako pobegnu pare, tu je imovina. A neka neočekivana Đelićeva jaka povređenost zbog dezavuisanja može u velikoj meri da liši Vladu Srbije reformskog imidža (i imidža vlade dobrih namera).
Tu je ustalom i savezni guverner Mlađan Dinkić koji Karićima doista ne da mira. Prvo je pustio „bubicu“ pitanjem jesu li Karići doista vlasnici svih svojih kompanija (a pokvarena publika je odmah pomislila da je vlasnik Karića možda i sam Milošević ili neko sa njegove strane u Moskvi), a sada je iz Londona doneo vest da je sa tamošnjim klubom poverilaca uglavio da se ne priznaju menice koje su ranije po niskoj ceni otkupljene od prvih poverilaca, te da su se tim poslom bavili i Karići. Zbog toga je ova grupa morala da saopšti da je 1991. godine za 10,25 miliona dolara doista kupila nominalno potraživanje od 29,5 miliona dolara (preko bečkog posrednika), računajući da će cena tog papira porasti. No, to, kako kažu, „nije bio profitabilan posao“, tim pre što je pre nekoliko sedmica Aleksandar Radović, šef Uprave javnih prihoda, odbio predlog da se upravo tim papirom namire poreska dugovanja Astra banke.
Agresivnost, bezobzirnost, cinizam, nihilizam, pomalo banalizovana ničeovska filozofija, što znači da preživljavaju oni koji su najjači i najbolji, onda prezir prema onima koji su siromašni i slabi, osobine su onog malog sloja društva koji se kod nas obogatio preko noći u protekloj deceniji. Međutim, dr Žarko Trebješanin, psiholog kaže da bez jednog ozbiljnog istraživanja novobogataša možemo samo hipotetički da govorimo o njihovom psihološkom profilu, jer sumnja da bi oni bili baš voljni da se podvrgnu psihološkim testovima, upitnicima i intervjuima.
„VREME„: Koje su još dominantne crte novobogataša ?
ŽARKO TREBJEŠANIN:Na osnovu nekih teorijskih istraživanja više klase, poznato je da u periodu prvobitne akumulacije kapitala postoji jedan najbolje prilagođen tip karaktera koji je From nazvao „izrabljivački“. To je jedan sklop crta ličnosti koji ide uz ljude spremne na sve ne bi li se obogatili. Njihov ciničan stav glasi: ovce su za to da se šišaju. Taj izrabljivački tip karaktera veruje da se sve što je poželjno nalazi spolja i to se može jednostavno osvojiti, bilo silom, bilo lukavstvom. Tako će oni koji su najbeskrupulozniji zahvatiti najviše. Oni koji nisu spremni na to, oni koji nisu sposobni i koje moral ograničava, oni nisu za biznis.
Da slika ne bi bila crno-bela, treba reći da oni imaju razvijenu socijalnu inteligenciju. Bez obzira na to što potiču iz nižih slojeva, kod njih su izuzetno razvijene ambicija, volja za moć, težnja za vladanjem, kao i kod ljudi koji se bave politikom. Oni znaju vrlo dobro da procene ljude i da upravljaju njima.“
A prevrtljivost ?
Da, ono što je karakteristično za njih je ta bezobzirna težnja za sticanjem bogatstva i moći, ali i jedna velika prilagodljivost. To su ljudi oportunisti. Mogu da se zalažu za neku političku opciju ili neku ideologiju, ali, u suštini, oni su ljudi bez ideologije. Njima je svaka ideologija, svaka politika samo puko sredstvo. Spremni su da se prilagode svakom sistemu samo da bi opstali i došli do novca i moći.
Da li ta osobina objašnjava njihovu potrebu da, ako već nisu vlast, budu tesno pripijeni uz nju?
Da. Sam Bogoljub Karić je to otvoreno i rekao u jednom intervjuu sa Bojanom Lekić kada ga je pitala: Za vas je predsednik Republike Bog. Ma ne, i predsednik opštine mi je Bog, kaže on. Znači, ja ću da se klanjam, klečim i ljubim ruke ako treba, ali da budem dobro sa onima koji imaju vlast.
Kako svet novobogataša doživljava porez na ekstraprofit?
Naravno da položaj u društvu i uloga koju neko ima određuju kako će da vidi stvarnost, sebe i svoje poslove. Čovek je i inače sklon da racionalizuje, da opravda svoje ponašanje, pa i ono što je urađeno iz najgorih motiva da pripiše najplemenitijim. Oni će prikazati da su sve što su radili, radili za dobrobit naroda, da se sačuva kapital u Srbiji, da se pokrene privreda…
A kako na to gledaju građani?
Sasvim drugačije, jer znaju da su osiromašili i da su njihovim novcem neki napunili džepove.Ljudi su ogorčeni. Međutim, mora se reći i to da sadašnja vlast zna da ljudi imaju veoma negativan stav prema onima koji su se obogatili, pa se to pomalo i koristi da se sva pažnja odvuče na to. To je zaista vrlo bitno pitanje, ali po meni to je samo jedno od važnijih pitanja. Nije cilj samo da se uzme ono što je oteto jer, naravno, to se podrazumeva, već da se ostvare i drugi važni ciljevi koje je nova vlast proklamovala dok je bila opozicija. Dakle, šta je s tim zakonima? Izgleda da je ovo jurenje ekstraprofitera zamena za mnoga druga nerešena pitanja.
Da li građani misle da je porez na ekstraprofit kazna ili iskupljenje za novobogataše?
Imam utisak da je za jedan veliki deo ljudi to na neki način pravedna kazna i da im je to neka vrsta katarze, da prosto mogu da odahnu. I da ne dobiju nijednu paru od toga, biće im milo kada čuju da su Karići platili. Tu sigurno ima iskonske želje za pravdom, da onaj ko se obogatio nepravedno to i plati. E sad, ne bi trebalo da se to shvati kao kupovina, spasenje i da im je sada sve oprošteno. Mora se jasno znati da je ovo jedna vrsta kompromisa. To je s jedne strane i ustupak vlasti onima koji su se obogatili, s druge je ustupak novobogataša koji kažu da će platiti jer imaju u vidu da mogu da prođu i gore. Vlast im daje i taj ustupak da oni posle toga mogu legalno da se bave svojim poslovima.
Ivan Živković
Dva meseca pošto su najveći akcionari zrenjaninske fabrike ulja Dijamant među prvima u zemlji platili porez na ekstraprofit, nadležni organi još nisu uspeli da saznaju ko su zaista ljudi koji su obogatili državnu kasu za 1.253.151 nemačku marku, odnosno ko je vlasnik milionski vrednih akcija najveće uljare na Balkanu. Jedino što se dogodilo jeste da je smenjen načelnik zrenjaninskog SUP-a, reorganizovana Uprava kriminalističke policije u Beogradu i da je cela stvar, sudeći po pismu koje je republičko ministarstvo pravde 27. oktobra uputilo zrenjaninskom Otporu, „predata u nadležnost Ministarstva za privredu i privatizaciju“.
PODACI: Jedine konkretne informacije tokom protekla dva meseca dali su Dušan Zlokas, bivši načelnik zrenjaninskog SUP-a, Risto Davidović, opštinski javni tužilac, i Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Jugoslavije. Nedelju dana pošto je Otpor objavio da se na spisku najvećih akcionara nalazi šestoro pokojnika i dvanaestoro penzionera koji nisu bili upoznati sa imetkom kojim raspolažu, Dušan Zlokas za „Vreme“ potvrđuje da je u priči došlo do naglog preokreta. Odgovarajući na pitanje da li je tačno da je direktor uljare Savo Knežević tokom informativnog razgovora u policiji demantovao špekulacije o spisku akcionara i pružio dokaz da je on lično vlasnik 49 odsto akcija fabrike, Zlokas kaže: „Ne mogu vam reći da li se radi o 49 odsto akcija, ali ta informacija koju imate, to je otprilike to.“ Dva dana posle te potvrde Zlokas je smenjen, a u zrenjaninskom SUP-u postaju zatvoreni za bilo kakve informacije o spornoj privatizaciji. Novi načelnik Milan Nikolić kaže nam da će rado odgovoriti na sva pitanja samo ne telefonom, kao i da mnogo više informacija možemo da dobijemo na republičkom nivou. Na republičkom nivou upućuju nas na SUP, uz napomenu da su se nedavno „reorganizovali“.
Opštinski tužilac Risto Davidović oglasio se čak mesec dana pošto su u javnosti postavljena dva osnovna pitanja: prvo o mogućnosti da neko bude vlasnik nečega a da o tome ne bude informisan, a potom i o mogućnosti da se u roku od samo nekoliko dana većinsko vlasništvo preseli u ruke Save Kneževića. Davidović 25. septembra izjavljuje da „u ovom trenutku ne znamo ni ko je sačinio spisak 28 akcionara koji imaju više od 500 akcija ni ko je naložio da se to sačini“. Davidović još kaže da se „na listi koja je napravljena radi naplate ekstraprofita zaista nalazi 13 fiktivno upisanih lica“, ali ne objašnjava šta se u međuvremenu dogodilo sa preostalih petoro akcionara za koje je takođe utvrđeno da su bili „fiktivni“. Iako je, prema rečima opštinskog tužioca, istražnom sudiji tokom septembra naloženo da „sprovede određene istražne radnje“, rezultata istrage za sada nema. Dijamant se posle toga pominje samo u vezi sa finansijskim stanjem te firme. Naime, 10. oktobra Mlađan Dinkić izjavljuje da je „Industrija ulja Dijamant iz Zrenjanina na Beogradskoj berzi zadužena za 700 miliona dinara i da je u toku dogovor o pripajanju Dijamant banke (koja je svojevremeno kreditirala kupovinu akcija uljare – prim. T.S.) Komercijalnoj banci a.d. iz Beograda“.
PREBACIVANJE: Osim što za dva meseca nisu uspeli da saznaju (ili objave?) ko u stvari poseduje fabriku, državni organi nisu uspeli da se dogovore ni oko nadležnosti. Prepucavanja po tom pitanju na liniji gradski SUP-republički MUP verovatno su presudila i u smeni bivšeg načelnika, pošto se Zlokas 23. avgusta zaleteo i izjavio da „mi već dva meseca uporno insistiramo da nešto uradimo, ali su predmet preuzeli organi republičkog ministarstva“. Organi republičkog ministarstva potvrdili su da se time bave (tadašnji zamenik Uprave kriminalističke policije Miodrag Vuković kaže da su provere u toku i da će „javnost biti uskoro obaveštena o svemu), ali je istovremeno i Zlokas rekao da je „sve uradio zrenjaninski SUP“!
Slobodan Lalović, sekretar Vladine Komisije za ispitivanje zloupotreba, koji je Otporu poslao spisak preminulih i neinformisanih akcionara, za „Vreme“ tada napominje da se „Komisija u suštini ne bavi tim stvarima“ i da su „nadležni Ministarstvo za privatizaciju i MUP“. Kao direktno prozvan, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović tokom posete Zrenjaninu 5. septembra ističe da je u privatizaciji Dijamanta poštovan zakon, ali da „probleme oko akcija treba rešiti na Privrednom sudu“. Iako je ministar kasnije rekao da je njegova izjava pogrešno protumačena, a Ministarstvo pravde u pismu Otporu jasno stavilo do znanja da sa slučajem više nema nikakve veze, i dalje ostaje nejasno da li je nadležnost zaista u rukama Ministarstva za privatizaciju. Naime, kako „Vreme“ nezvanično saznaje, Vlahović i njegovi saradnici su o prebacivanju nadležnosti saznali iz novina! Prema rečima izvora iz tog ministarstva, zvanična saopštenja biće objavljena tek kad „oni vide šta im je zaista prebacilo Ministarstvo pravde“.
Osim MUP-a, SUP-a, opštinskog tužilaštva, Ministarstva pravde, ministarstva privatizacije i Komisije za ispitivanje zloupotreba, u protekla dva meseca uglavnom je ćutao i direktor Savo Knežević. Za razliku od ostalih, njegovo ćutanje potpuno je razumljivo.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
