Politička kriza u Srbiji izgleda da je krenula u novi zaplet onog trenutka kada je Mlađan Dinkić, guverner NBJ, kao član Komisije Vlade Srbije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja, obelodanio (18. jula) listu od 246 preduzeća koja bi već po pet ispitivanih osnova (po zakonu ima 20 definisanih osnova) mogla biti obveznici Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu (koji je u Skupštini Srbije usvojen 21. juna). Kriza ne preti zbog toga što su se na tom spisku korisnika inflatorne dobiti u protekloj deceniji, koja navodno iznosi samo 8,3 milijardi nemačkih maraka (po osnovu primarne i sive emisije, po osnovu povlašćenih kupovina deviza po nerealnom službenom kursu i fiktivnog uvoza, te po osnovu korišćenja sredstava prikupljenih Zajmom za preporod Srbije), uglavnom našle krupne državne i društvene firme – već zbog toga što su među tim firmama našli i „sveži srpski Glembajevi“ koji su u međuvremenu u velikoj meri jeftino pokupovali i znatan deo srpske elite, pa i dobar deo najnovijeg političkog establišmenta. Ti „srpski domaćini“, naime, sada imaju i sredstava i načina da se žestoko suprotstave „finansijskoj odmazdi“ nove vlasti ne samo preko javnog mnjenja nego i delovanjem u samoj strukturi nove demokratske vlaste. Oni koji su škrtarili kada je trebalo podmetnuti koje zlatno jaje i pod Miloševićevu opoziciju, sada su spremni da plate više, ali ne preko poreza.
U stvari, srpski „krupni kapital“ u velikoj meri je već razorio DOS iznutra, to jest, podelio ga na „reformiste“ i „legaliste“, „mondijaliste“ i „patriote“, „centriste“ i „regionaliste“, itd., pa mu sada samo ostaje da dobro proceni na koje će „demokratske lidere“ staviti i neki značajniji ulog radi mirnije i srećnije budućnosti. Naizgled, težina vodećih stranaka DOS-a meri se brojem krupnih finansijera koji su im se priklonili – a u suštini – ti finansijeri već hvataju kajase kadrovske politike i unutar najjačih demokratskih stranaka, pa će posle međustranačkih prepucavanja verovatno doći vreme velikih finansijskih nagodbi, kad i poslednji među novim srpskim liderima shvati da se pravila preraspodele političke moći ne mogu jednostavno „preseliti“ i u finansijsku i ekonomsku sferu.
U tom interregnumu, kada svi novi bogataši nisu „raspodeljeni“ po strankama ili sami još nisu izabrali stranke koje će biti njihove (jer hoće da ulože na „pobednike“), imamo veliku konfuziju u kojoj jedan pretenciozan zakon već napada i jedan član vlade koja ga je predložila (Dušan Mihajlović, srpski ministar policije), jedan savezni ministar finansija kog na to mesto postavlja jedna stranka koja je glasala za zakon protiv profitera (Jovan Ranković iz DSS-a), a od njega se indirektno ograđuje i stranka koja je bukvalno inicirala stvaranje Komisije za zloupotrebe i koja ima vodeće pozicije u Vladi Srbije, a koja je upravo i potpisala zakon o oporezivanju ekstraprofita (brzopleto saopštenje DS-a protiv TV spota koji „proziva“ nove bogataše gotovo kao neprijatelje naroda).
Tako sada imamo paradoksalnu situaciju da se zakon o jednokratnom oporezivanju profitera Miloševićeve ere, to jest zakon o oporezivanju novih bogataša – verovatno ne može naširoko koristiti kao amortizer socijalnog nezadovoljstva najsiromašnijih, a koji će, po prirodi stvari, podneti najteži teret neizbežne tranzicione krize. Ima li u istovremenoj borbi i protiv buržuja i protiv proletarijata srednja klasa ikakve šanse?
Tu okolnost zasad kao da ne vidi ekspertska ekipa sa političkim ambicijama, G-17 plus, pa su se odjednom Mlađan Dinkić i Božidar Đelić našli „na čistini“ u obrazlaganju i odbrani zakona o ekstraprofitu – dok je srpski premijer Zoran Đinđić zauzet upravo sklapanjem kompromisa sa Milanom Panićem, jednim od glavnih sa liste „ekstraprofitera“ (navodno 98 miliona maraka zahvatila je Galenika ICN), i dok predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica još strpljivo traži „pravni osnov“ za isporuku okrivljenih za ratne zločine u Hag, a u međuvremenu njegova stranka postaje zbornica ljudi iz Karićevog „prosvetnog i finansijskog kružooka“ (a Kompanija BK je navodno zakačila 114 miliona maraka ekstraprofita) koji vežbaju za buduće „rekonstrukcije“ ovdašnjih vlada.
U odgovoru na prve žestoke kritike zakona o ekstraprofitu, srpski ministar finansija Božidar Đelić, neuobičajeno za njega, napravio je i neke krupne gafove. Nije, naime, ni tačno, ni džentlmenski izjaviti (Maska TV BK) da su „lupetala“ oni koji kažu da je zakon nesprovodiv (jer bi se, kako je to rekao Jovan Ranković, teorijskom naplatom sedam milijardi maraka poreza na ekstraprofit samo došlo do toga da se nedostajući kapital u Srbiji poveća sa 23 na 30 milijardi maraka). Naime, Đelićev odgovor da će Vlada Srbije umesto poreza, koji ne može naplatiti, ući u vlasništvo preduzeća dužnika, otkriva još jednu pogrešnu odrednicu pogrešne strategije te vlade (što joj je s pravom na teret već stavio i njen član zadužen za policiju Duško Mihajlović). Zar Vladi Srbije nije previše i ovog vlasništva koje sada ima i s kojim ne zna šta da radi? Uzgred, s tim u vezi, kog će đavola NIS na prvom mestu liste ekstraprofitera (navodno sa 165 miliona maraka) kada je to već firma u stopostotnom državnom vlasništvu i kada su je Miloševićevi poverenici već doveli do duga od skoro milijardu maraka, pa joj nova vlada Srbije sada teškom mukom namiče sredstva za revitalizaciju (da li Komisija sada misli da joj ovim putem „podigne cenu“ prema budućem strateškom partneru ili nema drugog načina da se osveti starom menadžmentu te firme?).
No, i sami „ekstraprofiteri“, valjda zbog nervoze, počeli da su da prave nove greške. Tako je Bogoljub Karić na scenu izveo i nekog nesrećnika iz „Dilojit i Tuša“, koji je kao revizor utvrdio da nijedno od 17 pravnih lica BK sistema nije ostvarilo ekstraprofit („Blic“ od 20. jula), te da su mu u tom zaključku pomogli i „zapisnici nadležnih inspekcijskih organa“. No, Karića je u logički kičeraj, još gore od njega samog, smestio naš luksuzni novinarski kolega Milomir Marić koji je na BK televiziji ustvrdio (ukoliko sam dobro čuo) da se sada umesto Marjanovića i Šainovića na optuženičku klupu stavlja čovek koji je unosio kapital u Srbiju i održao njenu privredu u životu. U kojem životu je srpsku ekonomiju održao Bogoljub Karić i koliko mu je od toga zapalo da na Dedinju izgradi „Srpski Versaj“? Inače, u Karićevu odbranu još nije ustala nijedna ruska akademija nauka ili neki od tamošnjih centralnih komiteta.
